У част великог јубилеја, стогодишњице од избијања Првог светског рата, објављујемо прву из низа ретушираних слика и пратећих биографија наших великих војсковођа, која је посвећена војводи Радомиру Путнику.

    

Putnik 2

Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917) био је српски војсковођа, први од четворице који су имли ту част да понесу звање војводе!

Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликомослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

 Putnik 3

Одликовања војводе Путника:

Домаћа одликовања: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда; Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда; Орден белог орла 3, 4. и 5. реда; Орден таковског крста са мачевима 5. реда; Орден таковског крста 2. реда; Орден Светог Саве 1. реда; Златна и сребрна медаља за храброст; Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878; Споменица рата 1885; Споменица за ослобођено КосовоСпоменица рата 1913; Споменица краља Петра I.

Страна одликовања: Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска; Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска; Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска; Орден Румунске круне 2. реда, Румунија; Орден Светог Станислава 1. реда, Русија; Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија; Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија; Орден Легије части 2. реда, Француска

Ратни дописник, Фери Пизани, описује посету војводи Путнику у Крагујецу 1915. године

“Треба замислити једну кућу обичне, званичне спољашности, једно окружно надлештво. На вратима стражар, војник трећег позива, један ветеран седе браде, које је опасао преко свог скромног сељачког одела фишеклије. Пењете се по већ дотрајалим степеницама. У предворју један обичан жандарм прегледа вашу дозволу за посету, па, пошто је та формалност извршена, да вам знак да га пратите и онда идете кроз неке ходнике. Уколико се више приближавате циљу, ви видите да ваш водич све обазривије гази, све лакше гази, тако да на крају чисто клизи на врховима своје обуће. Да нема ту случајно кога да је тешко болестан? Пред вама су једна врата и кроз њих допире до вас кашаљ. А тај испрекидани кашаљ као да некога гуши, дави рекао би човек, као да је неко у ропцу, самртном мучењу.

Жандарм који иде пред вама куцнуо је три пута; као неко пиштање, чуо се један глас:Улази! Врата се отварају, ви се налазите у соби за рад војводе Путника. Налазите се у једној соби, чија је таваница од отесаних греда, а зидови окречени обичним кречом. У једној соби тако празној, да је ни сеоски учитељ не би пожелео, у тој соби један велики сто од сировог дрвета и три столице, плетене сламом. На столу карта и телефон. А сем тога и још једна ложница са једном постељом. Ништа више, ништа мање. Постељина није од оних постељских кревета, на којима команданти армија одмарају, неколико тренутака у међувремену двеју битака. Ова постеља је прави кревет са чаршавима, много јастука, то је кревет једног болесника, који има грозницу. Са те постеље, на којој је обучен лежао, подиже се Путник. И, пред собом видех једног старца, чији су покрети дрхтали, корак несигуран, посрћући. Рука се хвата наслона столице, са напрезањем кога војвода чини, да би савладао свој непрекидни кашаљ.

„Знате“, рече ми муклим гласом војвода, „ево већ 15 дана се не дижем из постеље“.

И ја се осећам необично узбуђен пред овим старим ратником. На лицу, чије су црте болешћу скоро уништене, виде се само очи као од челика, које живе, огледало једне несавладиве душе. Један тако моћан силан дух, у једном тако слабом немоћном телу! За четири године на овом дивном старцу, за кога сваки час изгледа као да је последњи, ово је пети рат.

Упркос томе, стари војвода није напустио своју дужност, јер је био чврсто уверен да „без штете по општу ствар нико не би могао да надокнади његов огроман ауторитет код командног кадра и популарност код бораца“.