Иако лишен власти и изгнан после револуције 1917. године, Руски императорски дом је наставио да постоји у одређеној области права, односима који су регулисани нормама руског и међународног династичког права. Ово право је формулисано у породичним династичким статутима, који чине саставни део закона монархистичких држава. У оним земљама, где је успостављен републикански облик власти, породични статути регулишу односе унутар бивше династије и њен однос са другим царским и владарским домовима.
Руско династичко право припада аустријском систему престолонаследства и заснива се на праву мушког првородства до преноса права на предвођење императорског дома на женску линију после нестанка мушке династичке линије, као и искључење из састава императорског дома и лишавање права престолонаследства потомака из неједнаких бракова. За разлику од многих европских династија, које су своја породична правила значајно либерализовала, руски Царски Дом до данас одржава на снази све положаје из чланова 25-39 Кодекса закона Руске империје „О поретку наслеђивања престола“ и све неимовинске чланове „Институција о императорској породици“.
После физичког уништења 1918. године свих мушких потомака цара Александра III, право на предвођење династије Романов прешло је на потомке Александра II. Његове старешине у поретку прворођеног потомка био је Велики кнез Кирил Владимирович, син Великог кнеза Владимира Александровича, који је умро 1909. године. Током 1922. године, и даље без тачних сазнања о судбини својих рођака и нећака, Кирил Владимирович узима звање Старатеља државног престола, тј. регента. До 1924. године нема никаквих сумњи у погибију императора Николаја II, царевића Алексеја Николајевича и Великог кнеза Михаила Александровича, и 13. септембра Велики кнез Кирил Владимирович по основу члана 29 Основних закона Руске империје преузима титулу императора сверуског у изгнанству. Године 1938, владар је преминуо. Наследио га је његов син Велики кнез Владимир Кирилович. У емиграцији је он био једини члан династије, склопивши равнородни брак са представницом Грузијског царског дома кнегињом Леонидом Георгијевном Багратион-Мухранском. Из тог брака родила се кћи Велика кнегиња Марија Владимировна. Она је по основу члана 30 Основних закона била одређена да предводи императорски дом, јер у тренутку смрти Великог кнеза Владимира Кириловича 1992. године, више није остало мушког династичког потомства Романових (расположиви рођаци императорске проодице, потекли из морганатских бракова, немају право престолонаследства / чл. 36 ОЗРИ / и не припадају Императорском дому / чл. 188 ОЗРИ). Чланови Руског Императорског Дома у овом тренутку јесу четворо људи: Глава Дома Велика кнегиња Марија Владимировна, августовска мајка Главе Дома, удовица Великог кнеза Владимира Кириловича – Велика кнегиња Леонида Георгијевна (рођена 1914), августвоски син Главе Дома наследник царевић и Велики кнез Георгиј Михајлович (рођен 1981) и кћи кнеза императорске крви Јована Константиновича – кнегиња императорксе крви Екатерина Јованова (рођена 1915).
Конституционализација положаја Руског императорског дома у изгнанству било је изведено бројним династичким актима, међу којима су главни: манифест Великог кнеза Кирила 31. августа 1924. године о стицању императорских титула, указ императора Кирила 28. јула 1935. године о титулама и презименима жена и деце чланова императорског дома из неравноправних бракова, манифест Великог кнеза Владимира 31. октобра 1938. године о правима и обавезама императора сверуских, акт Великог кнеза Владимира 21. јула 1976. године о пристанку на брак Велике кнегиње Марије Владимировне са принцем Францом-Вилхелмом од Пруске, жалба Великог кнеза Владимира 25. јула 1989. године у вези са смрћу последњег (поред Великог кнеза) члана императорског дома мушког пола кнеза императорске крви Василија Александровича и обавештење Великој кнегињи Марији Владимировној 26. априла 1992. године о погледу на право и обавезе императора сверуских. Наведеним актима, а такође и низом других мање значајних докумената, било је ојачано дејство руског династичког законодавства у условима присилног изгнанства, што је дозволило дому Романових да се сачува на својим историјским и правним основама.
Међутим, сви ови акти били су упућени сународницима и нису могли сами по себи одредити положај свргнуте династије у систему страних домова. Романови су родбинским везама повезани са практично свим европским династијама, пријатељски односи са рођаницама никада нису прекидани, али је ствар у томе, што је за изградњу званичних односа, потребно прибегавати традиционално утврђеним формама династичке дипломатије. Први корак у овој области је било слање кабинетских писама.
У Руској империји, кабинетска писма имала су за циљ да обавештавају главе царских и владарских домова о догађајима у императорском дому (рођењима, браковима, смрти, ступањима на престо итд). Кабинетска писма писана су руком и потписивао их је лично император. У нарочито важним случајевима (на пример, ступање на престо), кабинетска писма су иностраним дворовима достављале посебне депутације. Кабинетска писма су имала породични и државни значај.
После револуције 1917. године, природно, долази до вишегодишње паузе у писању кабинетских писама. Она нису слата ни 1924. године, након што је Кирил Владимирович конституисао положај руског императорског дома. Тако је настала сложена ситуација, када инострани дворови нису званично обавештавани о новим положајима династије Романов и са правне тачке гледишта они су могли игностирати саме догађаје. Разуме се, за живота старије генерације династије то је било мало вероватно, али је било неопходно размислити о будућности. Губитак важног правног основа могао би касније нарочито погубно утицати на међународни положај дома Романових.
Иницијатива за обнављање слања кабинетских писама припада млађем брату императора Кирила Великог, кнезу Андреју Владимировичу, који се сматрао породичним „правником“. Велики кнез је исказао своју идеју у вези са наступањем династичког пунолетства Великог кнеза Владимира Кириловича 1933. године. Био је то врло угодан повод да се попуни празнина и обавесте владарске куће о свему, што се догодило са династијом Романов после револуције.
Схвативши да је неопходно обновити стару традицију у фундаментално новим условима, Велики кнез Андреј Владимирович је посветио посебну пажњу техничкој страни тако да, не нарушавајући обичај, у то време модернизује праксу израде и слања кабинетских писама у духу времена.
Пре свега, претходно правило према којем су кабинетска писма писана руком и на руском језику, очигледно је било неприхватљиво. Андреј Владимирович је предложио да се користи машина за писање (по угледу на енглески двор) и да се текст саставља на француском, као међународном језику за дипломатске односе.
Велики кнез је посебно размотрио проблем слања кабинетског писма председнику Француске републике. Раније се кабинетска писма нису слала главама републиканских држава, али у савременим условима Андреј Владимирович је то сматрао за користан корак. Имајући у виду могуће политичке последице, на дипломатске односе Француске и СССР, он је предложио слање писма председнику „неслужбеним путем, директно у Јелисејску палату, као приватно писмо, што таквом поступку одузима званичност, а истовремено, он приватно (председник А. Леброн – А.З.) је приватно обавештен о овом догађају.“
Андреј Владимирович је предложио следећи поредак: „Својеручно написано и потписано писмо запечаћено у коверти и написано, по својој форми, коме је писмо намењено. Ова коверта је положена у другу са приложеним писмом шефа канцеларије за шефа Кабинета или канцеларије (…) са захтевом да се писмо пренесе ономе ко је назначен.“
Император Кирил је одобрио и усвојио иницијативу брата. У кабинетском писму, после обавештења о династичком пунолетству наследника царевића и Великог кнеза Владимира Кириловича, каже се да је то први весели догађај у императорском дому после „тешких испита, у којима се нашла наша земља, као и наша породица“, а такође о томе, што је после смрти старијих у поретку престолонаслеђа, њих наследио Кирил Владимирович као глава дома.
Инострани дворови нису оклевали да одговоре на кабинетско писмо. Честитке, уз обраћање Кирилу Владимировичу више не просто као „Великом кнезу руском“, већ као Глави Руског императорског дома, а у неколико случајева као императору, стигле су од свих владајућих монарха и глава сврхнутих и других династија. За живота император Кирил је кабинетска писма упутио два пута – у вези са смрћу царице Викторије Фјодоровне 1936. године и у вези са браком Велике кнегиње Кире Кирилович с Принцем Лујем Фердинандом од Пруске 1938. године. Те године је император преминуо. Његов наследник Велики кнез Владимир Кирилович није слао кабинетска писма.
Одсуство кабинетског писма у вези са смрћу императора Кирила била је озбиљна грешка. Инострани дворови још једном су се правно нашли у незнању, ко је глава Руског императорског дома. Околности времена нису дозволиле да се исправи грешка ни после рата 1948. године у моменту закључења брака Великог кнеза Владимира са грузијском кнегињом Леонидом. Из политичких и материјалних разлога свадба је одржана у скромном окружењу блиских људи, а руска јавност је упозната са овим путем кратког обавештења од 13. августа 1948. и из чланака у емигранским новинама. Све ово није имало строго службени карактер, макар у односу према странцима.
Ново слање кабинетског писма иницирано је 1953. године, такође од стране Великог кнеза Андреја Владимировича. Велика кнегиња Леонида Георгијевна је очекивала рођење детета, будуће наследнице. Већ 3. октобра 1953, више од 2 месеца пре очекиваног порођаја, Андреј Владимирович је свом нећаку предао пројекат кабинетског писма. Он је нагласио да је у писму потребно поменути три догађаја – перцепцију права и дужности Владимира Кириловича као главе дома, његов брак, и на крају рођење детета. Император је тако и поступио. Кабинетско писмо је он упутио после срећног догађаја, у јануару 1954. године. Као и у предратном периоду, одговори су добијени од свих монарха и глава династија. Посебан значај има одговор тада младе британске краљице Елизабете II. Чињеница је да писмо енглеском двору није послато 1933. године, из политичких разлога. На овај начин, император Кирил је 1934. године био званично не челу руског императорског дома, пошто је на позив краља Џорџа V присуствовао венчању принца Џорџа од Кента са принцезом Марином од Грчке, јер правно енглески двор није имао представу о ситуацији у династији Романов. Владимир Кирилович је тамо користио титулу кнеза императорске крви, као што је то био његов отац и он се сам не јавља као глава династије, тј. император de iure. Размена кабинетских писама између Великог кнеза и краљице је ставила тачку на ову двосмисленост. У свом одговору, 15. октобра 1954. године Елизабета II, топло поздравља цара поводом његовог брака и рођења Велике кнегиње Марије и закључује на крају: „Вашем Императорском Височанству одана нећака Елизабета К“ («Your Imperial Highness’s Affectionate Niece Elizabeth R”).
Међудинастичке и уопште међународне односи Краљевских домова активно и плодотворно користе многе земље, укључујући и оне са републиканским обликом владавине. Већина земаља источне Европе, које су се ослободиле комунизма, већ су створиле законске и фактичке услове за повратак бивших владарских династија у домовину и пружиле им могућност да у потпуности службе својим народима. Желео бих да се надам, да ће се у блиској будућности то догодити и у Русији.
Напомена: текст је писан пре смрти кнегиње Леониде (2010) и Екатерије Јованове (2007).
Аутор:
Александар Николајевич Закатов, лични секретар царске породице, директор Канцеларије Главе Руског царског дома Њеног Императорског Величанства Велике Кнегиње Марије Владимировне. Доцент на катедри за историју отаџбине, државе и права Хуманистичког факултета Московског државног универзитета за геодезију и картографију. Члан научног савета за проучавање и заштиту културног и природног наслеђа Руске академије наука. Члан Савеза писаца Русије.
Текст са руског језика превео господин Филип Пејковић, уз сагласност аутора за превод и објављивање.
