У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г-дина Милоша Маринковића, потпредседника Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију – „Александар Први – доброћудни витез“.
О Витешком Краљу Александру Првом Ујединитељу зна се углавном оно што је успео да уради на војном и државничком пољу. Зна се да је био ратни јунак и врховни командант Српске војске, који је прошао сва страдања народа и под киме је српски народ остварио своје најблиставије победе и да је био човек кога је поштовао цео свет, коме је у Паризу подигнут споменик и коме су се дивили чак и ратни непријатељи.
У последњих 15-ак година све чешће се појављују полу-информисани људи, па и потпуне незналице које Краља Александра Првог криве за стварање Југославије и иду толико далеко да га криве и за највеће српске несреће и страдања у 20-ом веку. То, разуме се, нема никакве везе са Истином, са историјским чињеницама. Био је толико „анти-српски“ настројен да је за Србе остварио највеће успехе и да је живот завршио као мученик, страдајући од највећих српских душмана- хрватских усташа и бугарског ВМРО-а , организације која је хтела да бугаризује Јужну Стару Србију. Нацистички и фашистички кругови у земљама бивше Југославије, као и у Бугарској и данас највише од свих мрзе управо Краља Александра Првог Карађорђевића.
Но, циљ овог реферата није да велича ратничке и државничке успехе Блаженопочившег Краља, већ да покаже какав је он као човек био. А, таквих података има много, само што се они углавном маргинализују, сакривају, избегавају. Ево неколико таквих података: Пред ослобођење Старе Србије (Метохије, Косова и данашње БЈРМ) 1912-е тадашњи Престолонаследник и командант Прве српске армије, а доцнији Краљ Александар Први је српским војницима издао следећу наредбу: „Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда, будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек а према човеку треба бити човечан. Куће, имање, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штитите, као и куће, имања и част сопственог народа, јер то захтева не само човечност и наша Православна Вера, него то и доликује јунацима, а тиме се побуђују непријатељи да се радије предају него да се упорно боре, јер знају да се предају јунацима, од којих се ничему рђавом немају надати ни они ни њихове жене и деца.
Са таквим поздравом Првој армији ступајући на њено чело, као Праунук Карађорђев, да је поведем у јуначки свети бој, Ја се молим Свемогућем Богу, да нам дарује победе и кличем:
Да живи наш Врховни командант Краљ Петар Први!
Да живи српска војска и српски народ!“ Из ове наредбе и каснијих поступака види се сва витешка величина нашег уснулог Господара, као и наше Војске, која се држала своје Вере и оних „важније је чојство од јунаштва“ и „јунаштво је коњоводац чојству.“ Како је Краљ био милосрдан и човечан у рату према свима, такав је био и у миру. Навешћу само један податак, који су недавно објавиле и „Вечерње новости“ . Како говори новинар Момчило Бошковић, чији је отац био учитељ и управник школе, а мајка Радмила такође учитељица, Краљ Александар Први је изненада 20. априла 1934 посетио њихову школу у селу Дојевићу код Новог Пазара. Момчило Бошковић сведочи: „Родитељи су ми причали да су тог 20. априла, око поднева, учитељи имали паузу – казује Бошковић. Православни свештеник и муслимански хоџа изводили су ђацима верску наставу. Моj отац je читајући новине мало задремао у баштенској столици, a мајка je у башти расађивала некo поврће.
Тог лепог пролећног дана није било никакве назнаке да ће један изненадни долазак у ово питомо село много тога променити. И то какав долазак – Краљев:
– Одједаред са џаде Нови Пазар – Сјеница, наилази један официр без сабље, салутира и каже мојоj мајци: „Госпођо, да ли сте Ви овде учитељица?“ Мајка га гледа, не верује својим очима да je то, ипак, Краљ.
У том бунилу из столице скаче Момчилов отац и салутира као прави војник: „Ваше Величанство ja сам управитељ ове школе“. Краљ га снисходљиво упита да ли може да обиђе учионице и види ђаке. Управник га поведе и све му показује. Ђаци, мада су у чуду, ипак су препознали свог Краља.
– Ушли су на час веронауке и свештеник Јеротије чековић их смешта у претпоследњу ђачку клупу – прича Бошковић. – Изводе наставу o косовском боју, кумановској епопеји… Свештеник поставља питања, деца одговарају и показују солидно знање из националне историје. Прави час историје.
Краљ нетремице гледа ђаке и спази испод скамија њихове босе ноге. Извади из џепа две хиљаде да се деци купе обућа и оделa, a хаљине за девојчице. Када je после извесног времена све купљено, деца су се сликала и послала Краљу фотографију, да види како им све лепо стоји.
Саговорник „Вечерњих новости“ Момчило Бошковић каже да га je Краљ на одласку помиловао по глави рекао да баш личи на његовог сина Томислава. Казује да су га те речи пратиле кроз цео његов живот, као неки благослов.
– Према неким мојим сазнањима после ове посете Краљ није више путовао по Србији – каже Бошковић. У клупи где je седео са Бошковићевим оцем некада je била укуцана месингана табла на којој je писало: „Његово Величанство Краљ Александар , 20. aprila 1934. године, седео je у овој клупи“. Плоча je уништена у Другом светском рату.
Када je Краљ Александар 9. октобра 1934. године убијен у Марсељу, сељаци из овог краја су као на ходочашћe долазили да обиђу ту клупу у којој je Владар некада седео. Полагали су цвеће и клупу бојили у црно „. О доброти и величини Витешког Краља Александра говорио је често и Свети владика охридски и жички Николај Велимировић. Део његове беседе, у емиграцији, о Краљу Александру 1954-е:
„Каин је убио Авеља-свога брата,но тиме је себе убио,а Авеља је прославио до данашњег дана.Ирод је убио Светог Јована Крститеља-себе је убио,а Јована прославио до данашњега дана.И они који су убили Краља Александра себе су убили,а њега су прославили!Они се вуку као пребијене змије сада по свету.Сенке од живота!Њих чека момент када ће Господ да им завршно убије и душу и тело и баци у огањ вечни,јер су Праведника Божијег убили на Правди Божијој и за Правду Божију.Један велики проповедник француски рекао је,над мртвим краљем француским кога су звали Великим за живота,на почетку своје беседе: „Нико није велики,браћо,осим једнога Бога.“ Ми не морамо звати нашега Краља великим,иако је заиста био велики и већи вероватно од свију других владара свог времена,на овој планети. Али ћемо га звати племенитим, родољубивим, милостивим, добрим, поштеним, поштеним и трећи пут кажем поштеним у непоштена времена у којима је живео.Шта има Краљ Александар са нама Србима?Шта нема,о велики Краљ наш?! Какву свезу ти немаш са нама Србима и шта српско ти ниси имао,у себи и своме животу? И крв и дух и Веру и задужбинарство и свечарство и болове наше,који су били твоји и твоји наши и муке и страдања и тријумфе и традицију и историју!Све што је српско ти си имао!И нема свезе ни родољубиве,ни националне,патриотске,ни родбинске коју ти ниси имао са својим српским народом.И данас је народ твој по целој кугли земаљској,као и онај у Отаџбини,ожалошћен-сећа се тебе,сећа се твојих подвига и твојих дела и твога скромнога честитога лика.Многи ће туговати много и премного,али знајте да је његова слава прождрла сву тугу.Његова слава је велика и превелика.Он је заиста стао у ред великих немањићких Владара наших-као ратник у рату,као позитивни Владар у миру,као измиритељ и смиритељ и трудбеник који се трудио да свуда нешто позитивно уради,у својој земљи у своме народу и у целој Европи.То је слава велика.Хвала Богу те смо га имали и дали!Пожелели би други народи да су га имали и дали,али нису.Да кажемо,браћо моја и сестре,Бог да му душу прости и слава му!“
И много је других прича о доброти нашег Краља. Био је велики Владар, војник, а надасве човек!
Аутор текста – г-дин Милош Маринковић, потпредседника Извршног одбора Удружења Краљевина Србија за Јужну Србију
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments