U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g-dina Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju – „Aleksandar Prvi – dobroćudni vitez“.
O Viteškom Kralju Aleksandru Prvom Ujedinitelju zna se uglavnom ono što je uspeo da uradi na vojnom i državničkom polju. Zna se da je bio ratni junak i vrhovni komandant Srpske vojske, koji je prošao sva stradanja naroda i pod kime je srpski narod ostvario svoje najblistavije pobede i da je bio čovek koga je poštovao ceo svet, kome je u Parizu podignut spomenik i kome su se divili čak i ratni neprijatelji.
U poslednjih 15-ak godina sve češće se pojavljuju polu-informisani ljudi, pa i potpune neznalice koje Kralja Aleksandra Prvog krive za stvaranje Jugoslavije i idu toliko daleko da ga krive i za najveće srpske nesreće i stradanja u 20-om veku. To, razume se, nema nikakve veze sa Istinom, sa istorijskim činjenicama. Bio je toliko „anti-srpski“ nastrojen da je za Srbe ostvario najveće uspehe i da je život završio kao mučenik, stradajući od najvećih srpskih dušmana- hrvatskih ustaša i bugarskog VMRO-a , organizacije koja je htela da bugarizuje Južnu Staru Srbiju. Nacistički i fašistički krugovi u zemljama bivše Jugoslavije, kao i u Bugarskoj i danas najviše od svih mrze upravo Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.
No, cilj ovog referata nije da veliča ratničke i državničke uspehe Blaženopočivšeg Kralja, već da pokaže kakav je on kao čovek bio. A, takvih podataka ima mnogo, samo što se oni uglavnom marginalizuju, sakrivaju, izbegavaju. Evo nekoliko takvih podataka: Pred oslobođenje Stare Srbije (Metohije, Kosova i današnje BJRM) 1912-e tadašnji Prestolonaslednik i komandant Prve srpske armije, a docniji Kralj Aleksandar Prvi je srpskim vojnicima izdao sledeću naredbu: „Prema pobeđenom neprijatelju i neprijatelju koji se preda, budite čovečni i milostivi, jer on tada prestaje biti neprijatelj, nego ostaje samo čovek a prema čoveku treba biti čovečan. Kuće, imanje, čast i obraz pobeđenog neprijatelja i njegove porodice štitite, kao i kuće, imanja i čast sopstvenog naroda, jer to zahteva ne samo čovečnost i naša Pravoslavna Vera, nego to i dolikuje junacima, a time se pobuđuju neprijatelji da se radije predaju nego da se uporno bore, jer znaju da se predaju junacima, od kojih se ničemu rđavom nemaju nadati ni oni ni njihove žene i deca.
Sa takvim pozdravom Prvoj armiji stupajući na njeno čelo, kao Praunuk Karađorđev, da je povedem u junački sveti boj, Ja se molim Svemogućem Bogu, da nam daruje pobede i kličem:
Da živi naš Vrhovni komandant Kralj Petar Prvi!
Da živi srpska vojska i srpski narod!“ Iz ove naredbe i kasnijih postupaka vidi se sva viteška veličina našeg usnulog Gospodara, kao i naše Vojske, koja se držala svoje Vere i onih „važnije je čojstvo od junaštva“ i „junaštvo je konjovodac čojstvu.“ Kako je Kralj bio milosrdan i čovečan u ratu prema svima, takav je bio i u miru. Navešću samo jedan podatak, koji su nedavno objavile i „Večernje novosti“ . Kako govori novinar Momčilo Bošković, čiji je otac bio učitelj i upravnik škole, a majka Radmila takođe učiteljica, Kralj Aleksandar Prvi je iznenada 20. aprila 1934 posetio njihovu školu u selu Dojeviću kod Novog Pazara. Momčilo Bošković svedoči: „Roditelji su mi pričali da su tog 20. aprila, oko podneva, učitelji imali pauzu – kazuje Bošković. Pravoslavni sveštenik i muslimanski hodža izvodili su đacima versku nastavu. Moj otac je čitajući novine malo zadremao u baštenskoj stolici, a majka je u bašti rasađivala neko povrće.
Tog lepog prolećnog dana nije bilo nikakve naznake da će jedan iznenadni dolazak u ovo pitomo selo mnogo toga promeniti. I to kakav dolazak – Kraljev:
– Odjedared sa džade Novi Pazar – Sjenica, nailazi jedan oficir bez sablje, salutira i kaže mojoj majci: „Gospođo, da li ste Vi ovde učiteljica?“ Majka ga gleda, ne veruje svojim očima da je to, ipak, Kralj.
U tom bunilu iz stolice skače Momčilov otac i salutira kao pravi vojnik: „Vaše Veličanstvo ja sam upravitelj ove škole“. Kralj ga snishodljivo upita da li može da obiđe učionice i vidi đake. Upravnik ga povede i sve mu pokazuje. Đaci, mada su u čudu, ipak su prepoznali svog Kralja.
– Ušli su na čas veronauke i sveštenik Jerotije čeković ih smešta u pretposlednju đačku klupu – priča Bošković. – Izvode nastavu o kosovskom boju, kumanovskoj epopeji… Sveštenik postavlja pitanja, deca odgovaraju i pokazuju solidno znanje iz nacionalne istorije. Pravi čas istorije.
Kralj netremice gleda đake i spazi ispod skamija njihove bose noge. Izvadi iz džepa dve hiljade da se deci kupe obuća i odela, a haljine za devojčice. Kada je posle izvesnog vremena sve kupljeno, deca su se slikala i poslala Kralju fotografiju, da vidi kako im sve lepo stoji.
Sagovornik „Večernjih novosti“ Momčilo Bošković kaže da ga je Kralj na odlasku pomilovao po glavi rekao da baš liči na njegovog sina Tomislava. Kazuje da su ga te reči pratile kroz ceo njegov život, kao neki blagoslov.
– Prema nekim mojim saznanjima posle ove posete Kralj nije više putovao po Srbiji – kaže Bošković. U klupi gde je sedeo sa Boškovićevim ocem nekada je bila ukucana mesingana tabla na kojoj je pisalo: „Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar , 20. aprila 1934. godine, sedeo je u ovoj klupi“. Ploča je uništena u Drugom svetskom ratu.
Kada je Kralj Aleksandar 9. oktobra 1934. godine ubijen u Marselju, seljaci iz ovog kraja su kao na hodočašće dolazili da obiđu tu klupu u kojoj je Vladar nekada sedeo. Polagali su cveće i klupu bojili u crno „. O dobroti i veličini Viteškog Kralja Aleksandra govorio je često i Sveti vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović. Deo njegove besede, u emigraciji, o Kralju Aleksandru 1954-e:
„Kain je ubio Avelja-svoga brata,no time je sebe ubio,a Avelja je proslavio do današnjeg dana.Irod je ubio Svetog Jovana Krstitelja-sebe je ubio,a Jovana proslavio do današnjega dana.I oni koji su ubili Kralja Aleksandra sebe su ubili,a njega su proslavili!Oni se vuku kao prebijene zmije sada po svetu.Senke od života!Njih čeka moment kada će Gospod da im završno ubije i dušu i telo i baci u oganj večni,jer su Pravednika Božijeg ubili na Pravdi Božijoj i za Pravdu Božiju.Jedan veliki propovednik francuski rekao je,nad mrtvim kraljem francuskim koga su zvali Velikim za života,na početku svoje besede: „Niko nije veliki,braćo,osim jednoga Boga.“ Mi ne moramo zvati našega Kralja velikim,iako je zaista bio veliki i veći verovatno od sviju drugih vladara svog vremena,na ovoj planeti. Ali ćemo ga zvati plemenitim, rodoljubivim, milostivim, dobrim, poštenim, poštenim i treći put kažem poštenim u nepoštena vremena u kojima je živeo.Šta ima Kralj Aleksandar sa nama Srbima?Šta nema,o veliki Kralj naš?! Kakvu svezu ti nemaš sa nama Srbima i šta srpsko ti nisi imao,u sebi i svome životu? I krv i duh i Veru i zadužbinarstvo i svečarstvo i bolove naše,koji su bili tvoji i tvoji naši i muke i stradanja i trijumfe i tradiciju i istoriju!Sve što je srpsko ti si imao!I nema sveze ni rodoljubive,ni nacionalne,patriotske,ni rodbinske koju ti nisi imao sa svojim srpskim narodom.I danas je narod tvoj po celoj kugli zemaljskoj,kao i onaj u Otadžbini,ožalošćen-seća se tebe,seća se tvojih podviga i tvojih dela i tvoga skromnoga čestitoga lika.Mnogi će tugovati mnogo i premnogo,ali znajte da je njegova slava proždrla svu tugu.Njegova slava je velika i prevelika.On je zaista stao u red velikih nemanjićkih Vladara naših-kao ratnik u ratu,kao pozitivni Vladar u miru,kao izmiritelj i smiritelj i trudbenik koji se trudio da svuda nešto pozitivno uradi,u svojoj zemlji u svome narodu i u celoj Evropi.To je slava velika.Hvala Bogu te smo ga imali i dali!Poželeli bi drugi narodi da su ga imali i dali,ali nisu.Da kažemo,braćo moja i sestre,Bog da mu dušu prosti i slava mu!“
I mnogo je drugih priča o dobroti našeg Kralja. Bio je veliki Vladar, vojnik, a nadasve čovek!
Autor teksta – g-din Miloš Marinković, potpredsednika Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments