У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Дарка Митровића, члана ГО Краљево Удружења Краљевина Србија – „Одјеци Колубарске битке“.
Избијањем 1. армије и Ужичке војске на обале Саве и Дрине и ослобођењем Београда, 15. децембра 1914, победоносно је завршена велика Колубарска битка. У њој је српска војска заробила 323 официра, 42215 подофицира и војника, запленила 43. заставе, 142 топа, 71 митраљез, 60000 пушака, 2 авиона, 3500 возила са муницијом, 4000 коња, 52. пољске пекарнице, 45 кухиња и мноштво друге ратне опреме и материјала. (извор: Ж. Павловић, Битка на Колубари, књ. II, Београд, 1928, стр. 864)
Била је то највећа победа српске војске у том рату, која је извојевана храбрости, пожртвовању, издржљивости и невиђеној маневарској способности српских војника и официра. После четворомесечних неравноправних борби, до ногу је потучена модерна и до зуба науружана војска Хабсбуршке Монархије. Ова победа је добијена захваљујући рационалном српском командовању.
„Овом победом успешно је заршен величанствен период српских операција против Аустро Угарске у којима је непријатељ потучен, растројен, побеђен и дефинитивно отеран са српске територије“ – истиче се у извешају војводе Радомира Путника. У тим операцијама аустроугарска Балканска војска је изгубила 7592 официра и 266212 подофицира и војника, избачених из строја, што износи преко 50 одсто њеног укупног састава уочи напада на Србију. (извор: Letzter Krieg, Band I, стр. 65, 661, 759. и 760.)
Због тога се генерал Поћорек, непосредно по завршетку колубарске битке, обратио врховој команди „ с молбом да се разреши активне службе“, која је, разуме се, прихваћена. Поред Поћорека пензионисан је и његов начелник штаба генерал Белц и командант 5. армије генерал Франк. Пораз у колубарској бици толико је пољуљао углед Хабсбуршке Монархије и њених оружаних снага, да их ова некада моћна царевина, никада није више могла повратити.
На другој страни, блистава победа српске војске у колубарској бици снажно је подигла борбени дух и самопоуздање српског народа, који је стекао неограничено поверење у своје борбене јединице и њене вође на челу са врховним командантом регентом Александром Карађорђевићем. По речима француског маршала Жофра, који је руководио великом битком на Марни, „деликатни маневри на Церу и Колубари вођени сигурним просуђивањем са слободним духом и снагом, који испољавају мајсторство српског командовања – заслужују сјајно место у нађим (француским, прт СС) стратегијским студијама“. (извор: Lieutenant-colonel Desmazes et Commandant Noumovitch, Les victories Serbes en 1914, Prefoce de Marichal Joffre, Paris, 1928.)
Регент Александар и војвода Мишић посматрају дејство артиљерије
Победа српске војске у колубарској бици велики је допринос општој савезничкој ствари, јер су том победом ојачане позије Антанте на Балкану и Блиском Истоку, одложен улазак Бугарске у рат на страни Централних сила, а Румунија и Италија још више приближене савезницима.
На крају треба истаћи да је српска војска у великим биткама на Церу, Дрини и Колубари изгубила 2110 официра, 8074 подофицира, 153373 војника – избаених из строја. (извор: Драгослав Јанковић, Србија и југословенско питање 1914-1915. године, Београд 1973, стр. 470.) Осим тога иза непријатељске најезде остала су опустошена села и градови, као и жртве масовних злочина које су починиле њихове трупе над недужним становништвом Мачве, Подриња, Колубаре, Тамнаве, Посавине и Београда у којима је учествовао између осталих и Јосип Броз, који ће своје умеће у масакру над Србима пренети на своје крволочне следбенике и поновити их тридесет година касније.
Становништво напушта подручје бојишта
Страдања и патње удвостручила је појава заразних болести (тифуса, шарлаха, дезинтерије и колере) убрзо после завршетка колубарске битке.
2. пољска болница Шумадијске дивизије 2. позива за време епидемије пегавог тифуса, управник болнице резервни мајор Недок – Вардиште, 1914. године
Драгутин Димитријевић Апис у болници у Ваљеву
Српска војска је изашла из ратне 1914. године као победник, са угледом какав није имала ни једна војска међу зараћеним земљама Европе, али су, упркос томе, стицајем наведених околности, „ловорови венци славних победа више китили гробове победилаца него чела срећно преживелих“. 
– Врховни командант регент Александар Карађорђевић, говор ђацима-капларима у Горњем Милановцу завршава речима:
„Ни корака назад.“ 06.11.1914. год.
– Никола Пашић пре битке:
„Победа руска се може поднети, али победа српска то је растројство целе Аустрије.“
– Телеграм руског цара
Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику Александру
Крагујевац
Стигла ми је добра вест о победи, коју је храбра српска војска одржала над нашим заједничким непријатељем. Са пуним срцем честитам Вашем Височанству тај велики успех.
Никола
(Српске новине, 2/15. XII1914)
– Никола Пашић после битке:
„Аустрија не може да отрпи наше сјајне победе после хвалисања о својим великим бојеним успесима у Србији и она се журно спрема за нов поход противу Србије.“
– Михајло Пупин:
„Срби у Америци пливају у радости кад год чују вести о новим победама српског оружја.“
– Лорд Кичинер – војводи Путнику:
„У име британске војске подносим Вашој Екселенцији наша најсрдачније честитања на сјајним успесима храбре српске војске противу заједничког непријатеља.“
– Телеграм престолонаследника Александра војводи Живојину Мишићу
Команданту I армије Господину Живојину Мишићу
Са свим официрима, подофицирима и војницима, мојим дичним јунацима прве армије, примите моју топлу захвалност за искрене честитке и жеље које сте ми упутили о моме рођендану. У исто време желећи дати највише доказа колико ценим Ваш рад лично и заслуге прве армије у нашој последњој офанзиви, драго ми је саопштити Вам да Вас на данашњи дан производим у чин Војводе.
Александар
(Политика, 13/26. XII 1914)
Аутор текста – г. Дарко Митровић, члан Градског одбора Краљево Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Литература:
1. Батаковић, Д. и Поповић Н. (ред.) (1989): Колубарска битка, Београд: Књижевно издавачка задруга „Литера“.
2. Драшковић,Д.; Арсић, М.; Бановић, М. (2014): Шумадијска дивизија, Краљево: Народни музеј Краљево etc.
No Comments