У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Круна изнад политике и странчарења“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Уводна напомена – ово НИЈЕ такст ни за ни против избора и ово НИЈЕ текст који велича или куди било коју политичку опцију. Ово је текст којим желим да објасним однос између Краља као институције и дневне политике.
Ближе нам се још једни избори. Наравно судбоносни, кључни, одлучујући… Ја искрено и не памтим да су и једни избори код нас имали неки други епитет… а рано сам почео да се интересујем за политику и памтим доста. Мада, реално гледано, свако изјашњавање народа у једној парламентарној демократији заиста и јесте веома битно, зато што се тада доноси одлука о правцу којим ће се земља кретати у наредном периоду (рекао бих 4 године, али у Србији то најчешће није тако). Оно што мени смета је та претерана драматичност, то што како се примакне дан избора и власт и опозиција нас бомбардују изјавама у којима доминира само једна порука – уколико изаберемо „оне друге“ већ можемо чути топот копита који прати јахаче белог, риђег, црног и бледог коња, за којима следи апокалипса… А мора ли све да буде набијено тако негативно јаким емоцијама и непотребном тензијом или може другачије? Ја мислим да може, али о томе у наставку текста.
Како нам се ближи ново изјашњавање народа о својој судбини, тако се међу и монархистима али и републиканцима опет јавља исто питање – „Зашто се Краљ не кандидује на изборима?“ Први питање постављају верујући да би се монархија тако пре вратила, док други овим упитом мало „пецкају“, како се то у жаргону каже, мислећи да се ројалисти плаше јавног изјашњавања о питању монархије.
А може ли се Краљ укључивати у изборе и дневно политичка питања? Одговор је веома једноставан – НЕ, НИКАД, НИ ПО КОЈУ ЦЕНУ!
Краљ је нестраначка и надстраначка личност, где ја лично посебан нагласак стављам на ову другу реч која истиче да је он ИЗНАД партија, и као такав он се не бира на изборима и не меша се у резултате истих, зато што је он истовремено монарх и репрезент свих грађана, ма којој политичкој опцији припадали – и левице и деснице, и конзервативних и либералних, и русофила и англофила, и евроскептика и еврофанатика, и да не набрајам све поделе, једном речју СВИХ.
Као такав, он представља много више и има много већу одговорност од политичара, који су пре свега слуге својих партија и заступници ставова само једног дела грађана. И зато он не сме и не може да се спушта на тај политички ниво. То му не допушта обавеза коју има према свом народу – обавеза да подједнако заступа и да се брине о свима, а не само о својим бирачима, као што је то случај са страначким првацима!
Зато модерне монархије и јесу међу најуспешнијим земљама света, јер се у њима успоставља та фина равнотежа између ниво свакодневне политике, заступљеног у парламенту и влади, и нивоа државотворности, оличеног у Краљу!
У таквим системима какви постоје у уставним парламентарним монархијама, главне одлуке које се тичу вођења државе доносе влада и скупштина, а Краљ је фактор стабилности, помирења и континуитета, он је ту да помогне политичарима да превазиђу страначке сукобе и да их усмери ка заједничком раду у корист државе.
Значај Краља као институције је што он никоме не „дугује“ за свој положај и као такав јесте гарант уставних права сваког појединца – он не „дугује“ ни финансијерима, ни тајкунима ни разноразним другим интересним групама које током кампање задужују политичаре. За разлику од њих, Краљ „дугује“ само и искључиво свом народу!
И ако све ово напред речено може деловати сувише идеализовано и бајковито, уопште није тако, јер ни у једној уређеној држави се ништа не дешава „само од себе и из чиста мира“. До те равнотеже о којој говорим се долази тако што је у монархијама, законским и уставним овлашћењима и ограничењима тачно дефинисано која су права и обавезе Краља а која парламента. И у тим системима, постоје механизми који омогућавају да се та равнотежа и одржи!
А ако пут којим једна држава иде замислимо као узак мост изнад провалије, где сваки дисбаланс може бити погубан (што имајући у виду све околности које постоје у спољнополитичким окружењу уопште није претеривање) постаје нам јасно зашто нам је та равнотежа неопходна. Губитак равнотеже где би нека страна превагнула би могао да буде и јесте веома опасан…
А сада ћу се дотаћи и питања постављеног на почетку текста – да ли свака изборна кампања мора да буде тако непријатно драматична? У монархијама не мора! Зашто? Зато што ту имамо Краља као део власти који представља константу постојања једне државе. И ту политичари не успевају да међу народом створе толику количину негативне енергије и тензије, зато што мимо њих постоји онај који је гарант тога да је држава постојала и пре тих политичара, и да ће наставити да постоји и после њих.
Док у републиканском систему за све политичаре – и за парламентарце и за председника важи само једно правило – „После мене потоп“, из тог разлога што су омеђени својим четворогодишњим или петогодишњим мандатима и не виде даље од њих, у монархији важи једна друга максима – „Краљ је мртав – живео Краљ!“
Колико год ова реченица неком може деловати морбидно, она управо показује снагу једне монархије, где одласком једног човека, па макар то био и Краљ, држава не престаје да постоји, она наставља своје трајање и аутоматски наставља да егзистира са наредним Краљем. А када је држава тако уређена, онда је и парламентаризам и бољи и ефикаснији!
Дубоко сам уверен да нам је такав систем преко потребан. Потребна нам је стабилност, потребан нам је континуитет, потребан нам је неко ко није укаљан политичким муљем, ко је изнад политичких игара, ко је репрезент свих грађана, ко не ствара нове поделе… Потребан нам је Краљ!
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
