У оквиру рубрике лични став прочитајте текст др Ђорђа Ђекића, професора Филозофског факултета Универзитета у Нишу – „Зашто рехабилитација Драже Михаиловића данас или Зашто Дража је данас актуелан иако је прошло 70 година“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Када пишем овај текст морам да кажем да пишем као Србин, православац и онај који је живео у Југославији и да овај текст полази од државности Југославије која је постојала када је Дража у Другом светком рату био на историјској позорници. Скоро сви поданици те државе су били хришћани, муслимани или Јевреји. Број осталих је био занемарљив.
Ми православни Срби припадамо хришћанској цивилизацији, која је у много чему слчна јудаизму из којег је потекла и исламу, који је такође много што шта узео из јудаизма и хришћанства. Прва ствар која је заједничак је вера у једног Бога. Затим све три религије је да прихватају Мојсија, као историјску личност и као тачно оно што се везује за њега.
Мојсије слови као први законопримац, јер прими законе од Бога првог законодавца.
Оно што је Христос рекао да ослобађа је истина. Ако упитате Јеврејина и муслимана и они ће вам рећи да лаж не може ослободити човека. Дакле, посредно ће и они прихватити да истина ослобађа.
Зашто је то важно?
Када су се војници заклињали у Краљевини Југославији, полагали су заклетву на верност Богу, краљу и отаџбини. Ове три ствари није могуће раздвојити. То су као три димензије стварности: дужина (или ширина), висина и дубина. Односно што ми као хришћани знао да Бог има три лица Оца, Сина и Светога Духа.
Дакле, није могуће испунити заклетву Богу, а погазити је према краљу или отаџбини. Није је могуће испунити према краљу, а погазити према Богу и отаџбини, нити према отаџбини, а погазити је према Богу и краљу. Није могуће волети Оца, а одбацити Сина или Светог Духа. Односно волети било кога од остале двојице (Сина или Светог Духа), а другу двојицу не.
Када кажемо верност Богу, то не значи само да прихватамо да он постоји, већ подразумева љубав и служење њему. При томе, прво полазимо од Бога јер је он почетак свих вредности и изван њега нема вредности. Он је творац Неба и Земље и у хришћанству и у јудаизму и у исламу.
Када кажемо краљ ми кажемо државни суверенитет и политичко биће саме државе. Треба имати у виду да се монарси, а краљ је монарх, независно од титуле коју носе, зову суверени, а суверени могу да буду само зато то искључује могћност да буду подређени било коме. При томе суверенитет искључује било какву подређеност према другим организацијама, зајединцама и појединцима. Постоји спољна и унутрашња сувереност. Спољна има три атрибура право скалпања међународних уговора, право на представништво у другој земљи и треће је право вођења рата. Унутрашња сувереност подразумева три власти законодавну, судску и извршну. Као што само суверена држава може да има грб, заставу и химуни, тако само суверена држава може да има суверена.
На крају али не и најмаљњ значајно долази отаџбина. Отаџбина означава друштво као целину, означава сваког појединца у њој који је нераскидиво повезан са њом. Она означава и културну, економску и сваку другу баштину коју имају њени држављани. Њихове навике, њихове особине, њихову музику, кухињу, њихово писмо, све оно што представља идентитет тог народа.
А чиме се заклињу на верност овим вредностима Богу, краљу и отаџбини. Чашћу и животом.
Шта је част, свеукупни морални интегритет једне особе. То је оно што је у културно – антрополошко – моралном смислу највредније у сваком човеку.То је оно за шта се живи, чија изградња треба да представља морални циљ сваког човека. Свети апостол Павле каже „Чашћу један другог већим чините“ (Римљанима пославница Св. апостола Павла, гл. 12, стих 10). Дакле, част није оно што ако имамо остаје само нама и код нас, то је оно што преносимо и на друге, исказујући част један другима, велик је онај коме се исказује али и још већи онај који исказује част. Ако изгубимо Бога, краља и отаџбину губимо част и ми људи око нас.
Шта је живот. Постојање. Ако изгубимо Бога, краља и отаџбину губимо себе, губимо постојање. То другим речима значи нестајање, смрт.
Према томе, никог ко је своју заклетву погазио нису они убили. Онај који је своју заклетву погазио он је као самоубица, који је сам себе осудио на смрт.
Дакле, повратак Дражи и Равној гори данас, није повратак Дражиној политичкој памети, нити наочарима, његовом броју ципела, његовиом броју кошуља и панталона. Није нити повратак гибаници, нити опаницима, ракији и чутури, пасуљу, зељаници, певању под шаторима и сл. Све то су делови наше баштине, делови отаџбине али је Дража и Равна гора много, много више од тога како смо показали.
КАДА КАЖЕМО РАВНА ГОРА ПОБЕДИТИ МОРА – ми кажемо мора победити идеја БОГА, КРАЉА И ОТАЏБИНЕ; ЧАСТИ И ЖИВОТА.
Зато она мора у темељ наше државе. Зато комунизам у темељу није могућу ни као чист комунизам, ни као усташки прирепак, како се пласира данас са са Запада.
Аутор текста – др Ђорђе Ђекић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу
