U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora za Južnu Srbiju – „Monarhija kao provereni put i jedini spas“.
Skoro punih 70 godina je prošlo otkako je našoj zemlji komunističkim bajonetima uvedena republika. Rušenjem Monarhije rušio se jedan zdrav sistem vrednosti na kome je naše Srpstvo vekovima počivalo. Rušena je svaka zdrava i sveta institucija uključujući i porodicu. U „oslobodilačkom“ jurišu republikanci su „oslobađali“ od ovozemaljskog života najbolje ljude koje je davala ova zemlja, ujedno „oslobađajući“ nebrojene nekretnine i druga bogatstva od njihovih zakonskih vlasnika. I šta danas imamo kao republika? Na šta nam liči zemlja pod republikom? Postoji li jedna jedina čisto republikanska tekovina na koju se ponosi i jedan jedini zdravo misleći Srbin? Da li je uopšte i moguće da jedan razuman Srbin ili i jedan lojalan građanin Srbije koji to nije može da voli jednu tvorevinu koju joj je nametnuo odlikovani austro-ugarski kaplar i osvedočeni zločinac – Broz? Dovoljno je da pogledate oko sebe i vidite u kakvom je stanju Otadžbina pod ropstvom republike, a istovremeno se setiti na slavu i sjaj nepobedive Kraljevine Srbije.
Monarhija nije samo jedan ( u ovom slučaju) superiorniji sistem ( spasonosan i za mnoge druge balkanske i evropske zemlje) u odnosu na republiku , već je ona i neodvojiva od zdravog srpskog rodoljublja i patriotizma.
Takođe ( ono što je i meni lično na prvom mestu) pitanje monarhizma je i versko pitanje za pravoslavne. Pravoslavni hrišćanin ne može biti za republiku, a protiv Monarhije. Važno je naglasiti da se pravoslavni Monarh kruniše u hramu Božijem, zatim on je jedini laik koji može da se pričesti u oltaru, a važno je setiti se i značenja simvolike dvoglavog orla.
Uz sve to Monarhija je viševekovni amanet koji su nam ostavili Preci, a ujedno i sigurni put pobeda, slave, nacionalnog objedinjenja (kao i građanskog) i svakog uspeha. Sve ono na šta se ponosimo kao narod potiče iz doba naše Monarhije, dok su najgori porazi – i materijalni i duhovni – oni iz doba republike.
U prilog Monarhiji ide i činjenica ko je sve danas podržava. Tu spadaju Srpska Pravoslavna Crkva, najbolji intelektualci, domaćini, uopšte ono najbolje što ova zemlja ima. O onoj strani koja podržava republiku bolje i da ne pišem.
Ozbiljnom čoveku bi, možda, bio dovoljan i samo ovaj monarhistički argument, jer razuman čovek ne bi trebao da ima dilemu kada bira između „ova dva društva“.
Obnovom Monarhije Srbija bi ušla u elitni klub evropskih i svetskih monarhija, što bi svakako vrtoglavo podiglo njen ugled u svetu za kratko vreme, a Njen glas bi se čuo i uvažavao, za razliku od današnjeg stanja. Važno je da ljudi znaju da prva srpska porodica – Karađorđevići (a, pre svega Prestolonaslednik Aleksandar i Princeza Katarina) imaju ogroman ugled i veliki uticaj u svetu. Sa tim popravljenim ugledom i ljudima na čelu sa takvim uticajem koji ne škrtare na ljubavi prema Srbiji i Srpstvu normalno je da bi se povećala ulaganja u Srbiju kao i značajno razvio njen turizam.
Uz sve ovo republikanski kvazi-argumenti nisu odmakli ni makac od onog komunističkog „Kralj Petar Drugi je pobegao i odneo zlato“ i onog „ Prestolonaslednik Aleksandar ne zna srpski jezik“ (koje često bude napisano „nezna“ i sl.), a od skora i potpuna nebuloza da „Karađorđevići žive na Dvoru na račun naroda“. Prvo je dokazana komunistička izmišljotina koju je moderna istoriografija opovrgla i zvanično, a drugo zaslužuje komentar samo iz razloga što se to danas često spominje. Prvo, Prestolonaslednik je sa svojim lošim srpskim jezikom uneo preko 20 miliona evra humanitarne pomoći za ovu zemlju,a od nje nije uzeo ništa, a oni koji nam uništavaju zemlju perfektno govore srpski. Zatim treba uzeti u obzir da je Prestolonaslednik rođen u tuđini u izgnanstvu i da je tamo proveo skoro 60 godina (ne svojom krivicom) kao i da su ga komunisti proglasili državnim neprijateljem kada je bio dete od dve godine, pa svako normalan treba da zahvali Bogu što je sačuvao Veru i rodoljublje, a loš srpski je posledica izgnanstva. Imao sam čast da upoznam neke Srbe iz Australije koji ne govore srpski uopšte, a bolje neguju Srpstvo od mnogih Srba u Srbiji. Prestolonaslednik je nebrojeno puta pomagao, pa i lično odnosio pomoć našem narodu na Kosovu i Metohiji, pa deci kojoj je odnosio pomoć nije smetalo što taj dobroćudni deka malo neobično govori srpski. Zbog svojih izuzetnih zasluga Srpska Pravoslavna Crkva je Prestolonaslednika odlikovala nekima od svojih najviših odlikovanja, među kojima su i orden Svetog Save prvog stepena (najviši orden SPC), orden Svetog Kneza lazara prvog stepena (uručen u manastiru Gračanica na Kosovu), zatim orden Svetog Konstantina (uručen u Nišu u prisustvu vaseljenskog i ruskog Patrijarha, od strane srpskog Patrijarha). Dakle važno je šta neko radi, kakav je čovek i za šta se zalaže, a da li bolje govori srpski ili kineski je krajnje nebitno. Važno je napomenuti i da Crkva zvanično podržava Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića kao budućeg Kralja i to još od od Blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji se srčano zalagao za obnovu Monarhije i koji je bio veliki prijatelj Prestolonaslednika.
Poslednji je čas da Srbiju spasemo uvođenjem Monarhije vraćajući se na slavni put Kraljevine Srbije. Neka živi Kraljevina Srbija i njen legitimni Kralj Aleksandar Drugi, a republika (koja iza sebe ima samo nevinu krv i propali sistem) neka zauvek ode u istoriju kao najveće zlo koje je zadesilo Srbiju i srpski narod.
Autor teksta – gospodin Miloš Marinković, potpredsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments