У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Стеве Лапчевића, члана Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице – „O могућности социјалне монархије у Срба“.
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија
Монархија је једини од Бога благословени поредак, па је, отуда, то једини поредак који се на ефикасан начин може супротставити материјализму. Проналазећи своју снагу у сакралној Традицији (а не у материјалној, овоземској, као што је то случај са републикама и западним монархијама), првославна монархија је једини поредак који може морално и духовно да уздигне народ. Свака традиција на коју се ослањају републике, како је већ лишена сакралног, само је лаж и копија онога што стварност и борба треба да буду.
Како је, дакле, монархија благословени поредак који своја упоришта тражи искључиво у сакралном, република представља извитоперење овог принципа, она је, да се тако изразимо, царство Антихриста. Ма колико национална била.
Са друге стране, многи наши савремени монархисти нису свесни Теодулије, тог највишег смисла монархизма. За њих, монархија је само „израз народне традиције“. У истину, она то и јесте. Међутим, током протока времена, они су заборавили да монархија јесте израз наше Традиције управо отуда што је српски народ, како у време свог успона у средњем веку, тако и у време свог потоњег пада јасно знао да је „Краљ кључ за врата Небеске Србије“. Према томе, лишити монрхијску власт њеног смисла – успињања ка Богу или још горе, заменити га идеалом о материјалном благостању, значи не бити истински монархист.
Из оваквог, суштински погрешног става простиче још једна грешка, која се огледа у нужном везивању ове власти за либерални капитализам. Следећи пример свог јединог узора, пропале британске круне потпуно ликвидиране парламентарним тоталитаризмом, они не виде могућност нити промене династије, нити промене механизма којим држава обезбеђује својим грађанима бољи живот, са циљем достизања Теодулије као највишег смисла политике.
И тако је од како постоји савремена српска монархија и са њом либерали, конзервативци или пак социјалисти. Да ствар буде још гора, ма колико погубно било, српска монархија се увек везивала за либерале (њихова конзеративност се огледала на политичком пољу, али су у економском смислу сви били либерални капиталисти), презирући при томе социјалисте.
Изнуђено јединство
Истини на вољу, ни наши социјалисти све до повратка Светозара Марковића у Србију (1871. године) нису имали превише љубави према српској монархији. Као урођено незнање, свака идеја о зближавању монархије са социјализмом, била је унапред одбацивана као јерес. Питање борбе против политичке свакодневнице, која се огледала у све већем продирању капитализма и пропадању народних и породичних задруга, српски социјалисти нису раздвајали од питања достизања Теодулије као врховног смисла политике. На тај начин, борба против либералног капитализма, претворила се у борбу против монархије, а самим тим, (захваљујући западњачкој традицији, која уз то мало какве везе има са српским историјским развојем) и против религије. Анти-либерализам је тако постао анти-монархизам, а анти-клерикализам је постао борба против саме Теодулије.
И управо у овом расцепу крије се успех српских либерала деветнаестог и двадесетог века (ако узмемо да су потоњи Пашићеви радикали постали дворска, условно речено либерал-социјална партија). Јер док су социјалисти, у жељи да створе праведније друштво рушили Теодулију, либерали су, тврдећи да стоје на њеном путу, остваривали победу за победом.
Српски народ је знао, социјалисти грешили (либерали ту грешку користили), да претпоставка квалитетног живота није само материјално благостање. Чак и покорен од Турака, без икакве слободе, српски је народ маштао о својој Теодулији, стављајући је испред тешког живота којег је трпео. Ако спољашња слобода представља национално уједињење, а унутрашња социјално ослобођење, како су говорили српски социјалисти, у свести српског човека она је имала пуни смисао тек када постаје Теодулија, тј. када те две слободе помажу успињање ка Богу.
Управо отуда, ми сматрам да је монархијски принцип власти више него компатибилан са социјализмом, у чијој се основи налази социјалност, односно осећај органског јединства народа. Од монархије, социјализам узима основе хришћанског морала, док круна од социјализма преузима практичне методе остварења општег добра – слободе и једнакости схваћене као „непристрасан третман индивидуе“ (Карл Попер). Таква монархија нужно одустаје од либерализма свих врста, а социјализам од свог лажног хуманизма и наслеђа просветитељске епохе.
Први пут српски социјалисти су пристали на компромис са монархијом у време повратка Светозара Марковића у Србију (о чему је горе већ било речи). Како у својој студији о оснивачу нашег социјализма говори Јован Скерлић, Марковић је убрзо по повратку из Швајцарске и коначно одустао од свог првобитног социјалистичког усмерења. Одрекао је Марксизму универзални карактер, сматрајући да је српском искуству много ближи аграрни социјализам базиран на задругама и кооперативама, напомињући, при томе (како извештава Скерлић) да „ако је народ одлучио да има монархију, онда она треба и да му остане.“
Но на жалост, за Марковића, монархија нема сакрални карактер и он је своди на израз традиције и тренутне народне воље (која се у датом тренутку може укинути). Монархију је Марковић схватао искључиво као либерализам и као династију, односно неколико њих које својим међусобним размирицама штетно утичу на идеју националног ослобођења и уједињења. Борба против капитализма и аутократизма Обреновића, довела га је тако Марковића до антимонархизма. У његовој глави никада се није родила идеја о могућности промене свести код носилаца монархијске власти.
Марковићева држава, о којој је говорио у „Раденику“, а која почива на задругама и општинама, била би монархија само док народ не узме суверенитет у своје руке.
Потпуно спајање монархијског и народног суверенитета, за Марковића, као и за готово све потоње наше социјалисте (али и либерале Светозара Милетића) била је немогућа.
Средњи систем
Но у овој изнуђеној идеји задружно-кооперативне социјалистичке монархије (ма колико она била фрагменталног карактера и ма колико у њој идеја Теодулије била оспорена) ми смо склони да нађемо основ каснијих покушаја успостављања српске (југословенске) социјалне монархије. Можда и несвесно, Марковић у времену у којем је живео у великој мери пресликава елементе средњег система о којима, у свом говору о Теодулу прича свети Владика Николај Велимировић.
Средњи систем, односно српска социјална монархија према Николају Велимировићу садржана је у постојању и јединству приватне и колективне својине. „Сваки човек“, вели Велимировић, „има своју личну имовину било као наслеђе, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина.“ Под „колективном имовином“ Николај подразумева сеоске и општинске утрине, које се могу користити ако сељак остане без приватне својине.
У градовима се, напомиње Велимировић, развијају еснафска удружења од којих свако има своју покретну и непокретну имовину, као и заједничку касу. И као што на селима онај који не може да се прехрани има право да користи општинску земљу, тако и еснафска удружења из заједничке касе финансијски потпомажу оне који од свога рада не могу да живе. На тај начин, сматра Велимировић, спречаван је сваки покушај пролетаризације српског сељака и радника.
Ако ове ставове упоредимо са Марковићевим виђењем друштвеног преображаја, уочићемо читав низ сличности. Као и Николај и Марковић наводи да је општинско власништво основ опстанка српског сељака. Он не инсистира на колективизацији приватне имовине, али сматра да се она може унапредити само кроз удруживање у јединствени државно-приватни задружни систем.
Са друге стране, Марковић у потпуности подржава идеју колективног испомагања међу произвођачима и потрошачима у градовима, за које је својевремено оснивао „производне и потрошачке кооперативе“, чији је задатак био да удруженим радом омогуће бржу и квалитетнију производњу, односно повољнију куповину сировина и продају готове робе. Ове кооперативе су, истовремено штитиле и потрошаче, а могле су и да безкаматно позајмљују или поклањају новац својим угроженим члановима.
Но, као што смо навели, Марковићеви и Николајеви ставови поклапају се само на нивоу метода преображаја друштва. Док јединство једног народа по Николају исходи из заједничког осећаја хришћанске солидарности и братства, по Марковићу то је осећање јединствене судбине и потребе за бољим животом. Тако долазимо до суштинске разлике између ова два мислиоца, јер док Велимировић сматра да је успињање ка Богу највиши смисао како унутарње тако и спољашње слободе, дотле Марковић наводи да је то еманципација која је предуслов лагоднијег живота. На овај начин је, како смо рекли на почетку, родоначелник нашег социјализма одрекао монархији њен апсолутни смисао, одвојивши се, при томе од Традиције.
Учинивши то, Марковић је направио велику грешку, тако да му је изостала и шира друштвена подршка. Учећи на Светозаревим манама, српски су се либерали у свакој кризној ситуацији (изазваној општом отимачином српске задружне земље), позивали на „јединство у Круни“ правећи на тај начин од монархије оно што она свакако не би смела бити – слугу либералне догме.
Повратак Богу у данима модерне
Следећи покушај спајања народног и монархијског суверенитета у српској политичкој теорији извршио је Димитрије Љотић. Јединство које је утемељивач нашег десног социјализма желео да успостави, почива управо на идеји Теодулије. У том смислу, он у великој мери (прећутно) прихвата марковићевске методе државне обнове (кроз задруге и општинску самоуправу – примера ради, Љотић је подржао диктатуру Краља Александра истичући при томе да је од бановинског система боље јачање самоуправа), остајући при том на линији српске Традиционалне мисли.
Наиме, у Љотићевој политичкој мисли преовладава православно, па самим тим и органско, Традиционално поимање монархије. За њега, она има пре свега сакралну улогу и као таква почива на три битна елемента. Први је Бог, чији је монарх помазаник, тј. изабраник који предводи народ, који служи како своме роду тако и својој држави. Други битан елемент је народ, из којег монарх и исходи и који, заједно са њим твори Цркву. Монарх је тек на трећем месту, као неко ко суштински нема привилегије него само обавезе. Он је слуга своме народу и држави, личност која пред Богом представља народ, а пред народом власт.
Јединство народа, које Љотић приказује на исти начин као и Марковић (као велику задругу), почива на хришћанској љубави и солидарности, и њој је монарх отуда сасвим неопходан (сличност са Светим Владиком Николајем). Таква Традиционална држава, сматра Љотић, најбољи је бедем од зла материјализма. Како је овоземаљска борба увек у вези са метафизичким, отуда је монархија, као кључ за небо основни услов освајање победе.
Љотић спада међу прве српске нововековне политичаре који су сакралну природу монархијског принципа власти преточили у конкретан политички програм. Отуда он напомиње да се „Срби никада нису везивали за личност него за принцип. Тај принцип је предачки, баш као и заклетва коју подједнако полажу и монарх и народ.“
Када се ради о питању суверенитета, Љотић је врло одређен – његова монархија је уставног карактера, а у доношењу Устава учествују подједнако и монарх и парламент. „Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем представништва које мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања“, јасан је Љотић.
Неприкосновеност Краља о којој најзначајнија фигура нашег десног социјализма често говори, не подразумева његову апсолутност, како многи „следбеници“ ове идеје воле да истичу. Љотићев монарх не може бити апсолутан јер он у себи не сажима власти (законодавну, извршну судску и управну). Љотићева монархија није апсолутна, она је, како смо навели Уставна. У таквој монархији Круна садејствује у владању, а обим тог суделовања је ограничен Уставом (у чијем доношењу монарх активно учествује). „Неприкосновеност“ подразумева да за своја дела монарх не може одговарати пред законом.
Савремени српски социјализам и монархија
Централно питање савременог социјалног монархизма је питање суверенитета. Српска нововековна монархија, за разлику од западних (а нарочито британске), није настала из старе аристократије, па би се, према томе, носилац власти морао и држати у складу са овом истином.
Ми стојимо на линији да су идеја о божанском пореклу монархијске власти и народног суверенитета више него комапитбилне. Својом борбом „гуњац и опанак“, како је говорио својевремено Никола Пашић, изборио је своју слободу и право да постане политички чинилац, да буде суверен. Са друге стране, Божијом Промисли, на чело те борбе, покренуте 1804. године стао је човек способан и спреман да води свој народ. Он није рођен као племић, није предодређен да постане монарх, то му није од Бога поклоњено без икаквог разлога. Српски монарх мора бити свестан, како сакралне природе своје власти, тако и чињенице да је изникао из народа и да, заједно са њим, мора вршити власт.
Ми тражимо Краља али сматрамо да тамо где као активног политичког чиниоца, нема Народа нема ни Државе. И Краљ, као и Народ из којег је изникао, дужни су својој Држави, односно својим прецима, њиховом завету, историјској народној мисији и Богу. Таква држава која у привредном животу поштује речи Светог Тихона Задонског да је власник наших добра Бога и да смо их добили како би их усмерили ка онима који немају, једина је способна да народу обезбеди како националну, тако и социјалну слободу, а све са циљем успињања ка Господу.
Да би тај циљ остварила, она мора јачати осећај солидарности и колективног, односно индивидуалног алтруизма међу ближњима, борећи се како против либералног капитализма који изнова и изнова сведочи неспособност ослобођења од егоизма и сребољубља, тако и против оних социјалистичких усмерења у чијем фокусу се не налази социјалност (жива праведност и живо братство људи – Иван Иљин), већ колективна себичност (Карл Попер).
Теодулија је једини смисао социјалне монархије.
ЦАР ЦАРЕВА ЦАРУЈЕ ЦАРЕВИМА, једина је формула наше монархије!
Аутор текста – Стево Лапчевић, члан Удружења Краљевина Србија из Сремске Митровице
