U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Miloša Marinkovića, potpredsednika Izvršnog odbora za Južnu Srbiju – „O polu-Slobodi“.
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Šta je Sloboda zna svako kome je Bogom data prilika da se rodi i pusti korak u ovaj svet. Ako, pak, i ne zna svako da rečima objasni šta je ona – ono bar oseća, pa se (ako ima dovoljno savesti) za nju i žrtvuje i čuva je kao najveće blago. Šta je ropstvo jednog čoveka, jednog naroda i jedne zemlje i to je očigledno.
A, šta je polu-sloboda, ili možda bolje rečeno polu-ropstvo?
To je blato u kome smo mi, kao narod, danas zaglibljeni. U polu-slobodi, zapravo, i nema slobode (osim u samoj kovanici), već je ona samo prividno prisutna.
Ona predstavlja jedan užasan, nepravedan i uopšte anti-narodni sistem u državi, a u okviru njega još gori sistem (bez)vrednosti, koji se kao kuga širi i koji, kako nijedna zaraza ne može, ubija duše i zdravu pamet. U njega smo ovde uvučeni svi- neki protiv svoje volje, a drugi po svojoj volji. Jedni se protiv tog zla bore kako mogu i znaju, drugi su se prepustili apatiji, a treći se u njemu valjaju kao svinje u blatu. Kada smo bili u ropstvu ili kada su pokušavali da nas porobe i unište Turci, Nemci, Šiptari, Bugari, ustaše… su bili toliko pošteni da se prema nama, kao narodu, postave otvoreno sa stavom: „hoću da te ubijem“, „hoću da te zarobim“, „hoću da završiš u jami, jer si Srbin.“ U današnjoj prividnoj slobodi je to mnogo podmuklije. Tu te oni koji menjaju stranke i ubeđenja kao čarape, koji ti upropaste državu i unesreće narod, a koji opet drže vlast kažu da je sve to što rade za tvoje dobro, pa ti još traže da, svojim glasom na izborima, produžiš to njihovo iživljavanje nad tobom i ostalima. I kada te još gore osiromaše i unesreće onda još umeju da kažu kako, zapravo, napredujemo i kako nam je bolje, odnosno (kako reče jedan čovek) da je prosto neprijatno koliko nam dobro ide.
U polu-slobodi se vređa inteligencija i figurativno urinira po zdravom razumu, gazi po dobrom ukusu i to na gotovo svim poljima!
Sve ono što u ovom veku treba da bude lek- postaje otrov, ono što treba da prosvetli-pretvara se u mrak i praktično sve što je moglo da se opogani se opoganilo, a ono što nije moglo, jer je iznad vekova-na to se pljuje sa najvećim prezirom.
A, ko je za to kriv danas (ne preispitujući koren svega i kako je do toga došlo, jer se zna i uzrok i godina početka svega toga)? Ko svesno ili polu-svesno podržava i održava taj užas i besmram oko nas? Odgovor dođe, nekako, komplikovano jednostavan: mnoge naše komšije, školski drugari, rođaci, kolege- u velikoj meri dobri ljudi, ali potpuni idioti koji „ne vide dalje od nosa“. Ali i oni se mogu podeliti u dve kategorije:
1) Oni koji su u žargonu danas poznati kao stranački botovi
2) Oni koji ne mrdaju prstom, koji su pali u apatije i koji neće da se bore da nešto promene (razočaranje u ove ili one nije opravdanje za lenjost savesti!!!!)
Jedni polu-svesno rade na štetu i tuđe i svoje dece, nadajući se bednim mrvicama. Njihov tužni život dobije nekakav (be)smisao u jeku pred-izborne kampanje, kada se svakojako ponižavaju ne bi li dobili svoj sendvič, litar zejtina ili hiljadarku.
Među takvima znam mnoge dobre ljude koje su očaj i beda na to naterali, ali to je tip ljudi koji, kao što rekoh, „ne vide dalje od nosa“, pa misleći da će koliko-toliko pomoći svojoj siromašnoj porodici, zapravo produžuju agoniju partijaškog i republikanskog ropstva.
Ovi drugi, pak, znaju da stanje u zemlji ne valja, ali se osećaju umorno, istrošen i malodušno. U njima kao da je svaka nada umrla, pa čekaju da brod potone i oni sa njim.
U polu-slobodi nema vladavine prava i pravde i nekog stabilnog sistema, već vladaju stranke koje se razlikuju po imenu i parolama, ali koje sve imaju iste sebične želje, gazeći podjednako po celom narodu- i po onima koji im se protive i po onima koji ih ne vole, ali im se ne protive i po onima koji za njih (redom ovakve kakvi su) glasaju i strančare. U ropstvu imamo tuđina ili „rođaka u komšiluku“ koji nastupa otvoreno i protiv koga su se naši (pravi i savesni!) borili oružjem i pod oružjem bunili, a u polu-slobodi tuđina zamenjuje neki domaći ološ.
Govori naški, zapeva po naški, ali misli samo za sebe ili „za nekog tamo“, a ovo drugo opet zbog prvog. U ovoj polu-slobodi ti imaš slobodu da se krećeš i sedneš u kafanu, ali nemaš puno pravo slobodoumnog izražaja i pravo da živiš i radiš normalno i dostojanstveno. Ne odvode na streljanje, ali svaki dan streljaju dušu.
Svaki dan pucaju u nju iz štampe, televizije i kako god mogu, a umesto puščanih zrna kuršumi su rijaliti-programi, strančarske baljezgarije i svakojako bezakonje.
Žrtva je ljudska duša, a ljute rane su zdrav razum i dobar ukus (mada ukusa i nema, ako nije dobar).
Nema dečijeg programa, ali ima manijaka i starleta (to se nekad zvalo „kurva“) na televiziji svakog dana.
Nema krupne bagre u zatvorima, ali ima zelenaša i drugog ološa na slobodi, koji neometano obavlja „svoj posao“.
Nema Kralja na Prestolu i njegove svite oko njega, ali ima polu-pismenih lopurda na raznim državnim funkcijama koji nas brukaju, kradu i uništavaju gde i kako stignu!
A, mnogo je onih kojima je ostala bar trunka razuma i koji ćute… Ne bore se i pored svega.
Ako ta polu-sloboda potraje još neko duže vreme ono malo dece što pretekne u Srbiji izrašće u svakojaki ološ, bez trunke zdrave pameti.
Ćerke i unuke izrašće u razne Stanije i Soraje koje će zlostavljati neki novi kriminalci i politikanti. Zar je zato pala onolika krv na Kumanovu, Ceru, Kajmakčalanu,…?
Da sad mogu da ustanu oni koji su bili bolji od nas, kojih odavno na ovom svetu nema, koji su za nas padali, a na koji bi trebalo da se ugledamo…
U ovoj zemlji se, danas, vrši jedan duhovni genocid nad ovim narodom, pa i ne čudi što ovde u zaborav padaju oni najbolji i najzaslužniji, a veliča se najgora bagra. Protiv toga se mora boriti! Mnogi od nas se bore, kako mogu, znaju i umeju i neće da odustanu. Da se promeni može i promenićemo, jer je moguće stati ovom zlu za vrat i da (već) jednom bude dobro.Samo svako prvo treba da pogleda u sebe, a ne u one koji su otpali, pa zatim i u druge koji hoće da se bore da promene ono do čega nikada nije ni smelo da dođe. A, u našem Udruženju, koje je zaista postalo jedan pravi narodni pokret, borimo se svom snagom, kako znamo i možemo. Za sebe ne tražimo ništa osim slatke Slobode, jer naša borba i jeste borba za oslobođenje. Za oslobođenje od jedne nametnute i krvave republike, u kojoj caruju bezumlje i razvrat.
Obnova Monarhije nije neki čarobni potez koji će sve to odjednom da otera, ali je prvi i najkrupniji korak! Prva baklja koja će zapaliti i one ostale, koje su potrebne da se upale da bi nestalo ovog mraka.
A, izbor koji stoji pred nama je istovremeno i dokaz toga. I taj izbor za svakog normalnog čoveka nije težak: sa jedne strane je naša prva Kuća (i sve ono što ona predstavlja i što jeste) – naš kraljevski Dom Karađorđevića i sve ono neokaljano što tu Kuću i tu Krunu podržava, a sa druge strane stoji partijaški, politikantski šljam, rijaliti manijaci i raznorazni ološ.
Ako (ne daj Bože) ova republika i polu-sloboda u njoj potraju još dugo, otrovaće se i ono neotrovano, uprljaće se i neuprljano, a ono što ne bude bilo moguće uprljati i otrovati napadaće se još više i još gore.A, kako će biti-to sada zavisi samo od nas. I još jednom: izbor pred nama nije težak. Da bagri viknemo SIKTER, a Kralju ŽIVEO!
Sa Verom u Boga za Kralja i Otadžbinu!
Autor teksta – g. Miloš Marinković, potpredsednik Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija za Južnu Srbiju
