У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Новице Стевановића, пуковника у пензији – „Поуке командовања ђенерала Михаиловића“

   

Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.

    

   

Одјеци Прве међународне конференције православних научника одржане у Београду, октобра 2017. године:

Ако је армијски генерал Драгољуб Михаиловић под притиском Савезничке Врховне команде морао дефинисати “Стратегију нужне одбране” у Другом светском рату 1941-45, ради опстанка партизана (комуниста), у коју је као главни садржај укључио “општенародни устанак”, несумњиво почетак (септембар 1944) је био више него охрабрујући: немачка окупаторска војска почела се предавати (Крушевац, Чачак, Лајковац, Кадина Лука, Лазаревац…), док безбедносне снаге квислиншке владе дошле су под командом Србске армије ЈВуО. То је убрзало да Немачка Врховна команда Вермахта за Југо-исток понуди капитулацију свих снага на Балкнау Врховној команди ЈВуО. Стаљин уплашивши се да због тога Черчил неће моћи победнички завршити партизанску ваздушно-копнену битку за овладавање Србијом, и Београдом, наређује Тити (18/19. септембра 1944) да хитно допутује у Москву, да би затим у року од неколико дана Црвена армија форсирала Дунав и упала у Србију. Не желећи сукоб, генерал Михаиловић је наредио повлачење преко Дрине на запад у Босну.

Дакле, самим тим чином немачког командовања, Други светски рат у Краљевини Југославији био је завршен. Међутим, Савезници нису прихватили тај акт командовања немачке Врховне команде за Југо-исток, што је било запањујуће неразумно, јер је већ страдало много Срба (генерал Михаиловић у извештају Влади у Лондону још је 10. августа 1942. извештавао: “од Хрвата побијено 600.000 Срба, од Немаца 78.000, од Мађара 30.000, од Арнаута 10.000…) Зашто Савезници нису прихватили “неочекивани поклон”, који је био више него најнормалнији акт командовања у новонасталим чиниоцима рата на оперативно-стратегијском нову на европском ратишту мало је коме било јасно! А, у ствари, радило се о Савезничкој специјалној операцији која је настала договором Стаљина и Черчила августа 1942. године.

Апел Престолонаследника Александра Руском цару Николају II 1915

Међутим, само пре две и по деценије раније слично се догодило и у Првом светском великом рату 1914-18, на Балкану, када је србска савезничка војска пробила Солунски фронт 1918. године, да би, потом, маршал Хиденбург у хитном телеграму државном канцелару Немачке написао: „препоручљиво је да се борба прекине, те да би се уштеделе немачком народу, и његовим савезницима, бескорисне жртве…“

Али обратимо пажњу на ту ситуацију са дистанце од једног века! Наиме, те 1916. године, после страховитих патњи у повлачењу србске војске кроз “албанску голготу”, и избијања на скадарску и јадранску обалу, западни савезници су србске војнике хтели да транспортују на западни фронт (енглески делегати су потенцирали да се “солунска војска” што пре транспортује на Западни фронт, правдајући своје гледиште начелом: да треба на главном ратишту употребити највећи број трупа), а не на Крфу и Солун! Да је тако урађено, она више не би ни постојала! Престолонаследник Александар је, сем осталог, у апелу руском цару Николају II, писао: “Ја се надам да ће овај мој апел наћи одзив код Вашег Императорског Величанства, који се увек очински старао за србски народ, и да ће интервенисати код савезника да спасу србску војску од катастрофе коју није заслужила, а која јој иначе предстоји…”

У повратном телеграму руски Цар је одговорио: “С осећајима бола, пратио сам одступање храбре Србске војске кроз Албанију и Црну Гору. Изјављујем Вашем Краљевском Височанству моје искрено дивљење пред вештином којом је она под Вашим руководством одољевала свима тешкоћама повлачења одбијајући нападе свуда бројно надмоћнијег непријатеља… Захтеви ови обновљени су и ја се надам да ће славној војсци Вашег Височанства бити дата могућност да напусти Албанију. Верујем чврсто да ће се Ваша војска скоро опоравати од преживелих тешкоћа и поново узети учешће у борбама са оштрим непријатељем. Победа над њим, и васкрс велике Србије, биће Вама, и братском србском народу, утеха за све што сте преживели”.

После само две године србско командовање је после првих победничких операција у Првом светском великом рату (Цер и Колубара) решило питање Првог светског рата у корист савезника.

Молба Вожда Карађорђа Руском цару Александру 1815

Сличну ситуацију србско командовање имало је век раније, када су европски државни представници били окупљени на конгресу у Бечу 1815. године, и када је прота Матија Ненадовић, као четврти члан Карађорђевог командног тима у Другом устанку дипломатијом настојао да заустави операције турске војске на устали народ, који је већ имао гарантовану аутономију Букурешким уговором између Русије и Турске 1812. године. Прота је после неколико дипломатских контаката (почев још од 16. децембра 1814, најпре је молио Русе, затим Аустријанце, Прусе, Енглезе… па све до краја маја 1815) очекивао пријем код руског цара Александра, који се у то време налазио у рату с Наполеоном, али се у међувремену вратио на захтев кнеза Милоша, који је “пучем” полако преузимао улогу главнокомандујућег у продужетку Карађорђевог устанка.

Али је Карађорђе зато руском цару, који се тада налази у Паризу упутио свог војног министра Миловановића да му преда писмо молећи да одмах ултимативно тражи од султана да обустави ратне операције и приступи преговорима о примени одредаба мировног споразума Букурешког мира из 1812. године. У исто време у Бечу се налазио и “главни логистичар” рата Велингтона и Наполеона, Натан Мајер Ротшилд, узалудно се надајући да ће добити одобрење од Руског цара за отварање банке у Москви. Разочаран, он ће одговорити претњом целој породици која ће се, на жалост, реализовати један век касније, у Бољшевичкој револуцији, и то готово одмах пошто је цар Николај спасао србску војску од пропасти.

Черчил одбио немачку понуду капитулације у Југославији 1944

Сагледавајући континуитет функције командовања сада видимо сличности и у Другом светском великом рату. Британски премијер Черчил је закључио да се рат у Краљевини Југославији могао завршити до краја 1944. године, као што је оценио и Труман пишући указ за постхумно одликовање генералу Михаиловићу, само да је линијом командовања регулисао да Титови партизани нападну немачку “Готску линију фронта “ у Италији (што асоцира на солунски фронт) и тако омогући брз продор савезничкој војсци ка Бечу. Сада знамо зашто тако није урађено, али Черчил је потом игнорисао и предлог генерала Михаиловића о савезничкој употреби ЈВуО после повлачења Србске армије ЈВуО у Босни од 50.000 војника. Зашто? Врло једноставан одговор, да би се та победничка војска још од “Солунског фронта” уништила! То се могло лако урадити јер Русија више није била царска, а Стаљин је Черчилу био савезник.

Ако се подробније анализира период континуитета србског командовања у рату почев од Хајдучког покрета и Карађорђевог устанка па до Четничког покрета и пробоја Солунског фронта, онда Мишићева стратегема “србски официр, и србски војник, треба да знају само за једну политику, а то је ослобођење и уједињење Србства, и ван те идеје за њих не треба да има друге политике” најавила је да је стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца новембра 1918. године окончан и војнички и политички део националног посла ослобађања од вишевековне турске окупације. Тако су се Срби вратили својој традицији и немањићком краљевству. Међутим, “главни логистичар” ратова, кога је прота Ненадовић не случајно сретао по кулоарима Бечког конгреса 1815. године, није мировао, па ће политички део Четничког покрета (уједињење србских области) исправити генерал Михаиловић афирмишући Равногорски покрет и слоган: “За слободу и демократију, а против свих дикатура”!

Прокламација краља Петра II августа 1945 чува континуитет монархије

Будући да је генерал Михаиловић имао лажне савезнике у рату, којима је требао док су имали користи (слом сила Осовине у Африци, искрцавање на Сицилији и спасавање савезничких пилота), то се прилагођени циљеви Равногорског покрета не могу реализовати све док се Србски народ не врати монархији, што не би требало да буде проблем јер постоји Краљева прокламација из августа 1945. године, па се, стога, може поново актуелизовати наведена Мишићева стратегема. Зато следећи парламентарни избори могу бити прекретница за очување и нације и националне државе, јер “главни логистичар” ратова кроз два супротстављена табора (у новијој националној историји: “обреновићевци” и “карађорђевићевци”, „четници“ и „партизани“…) наставио је дробљење националног бића, што јасно уочавају генералштабни официри као уситњавање чиниоца рата чинећи их тако мање опасним и безвредним.

Стога чињенице ко су Србима пријатељи, и ко им је помогао у најтежим временима за опстанак и нације, и војне силе, на које се може ослонити, одговор је дала историја, и да је монархија condicio sine qua non, треба да спозна сваки Србин и грађанин Србије. То је поука ђенераловог командовања са Прве међународне конференције “Православље и наука” у Београду, октобра 2017. године чију аутентичност проверавају Сабор монархиста Србије и Равногорски покрет у Тополско-Башкој резолуцији из 2011. године.

Аутор текста – господин Новица Стевановић, пуковник у пензији