U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Novice Stevanovića, pukovnika u penziji – „Pouke komandovanja đenerala Mihailovića“
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Odjeci Prve međunarodne konferencije pravoslavnih naučnika održane u Beogradu, oktobra 2017. godine:
Ako je armijski general Dragoljub Mihailović pod pritiskom Savezničke Vrhovne komande morao definisati “Strategiju nužne odbrane” u Drugom svetskom ratu 1941-45, radi opstanka partizana (komunista), u koju je kao glavni sadržaj uključio “opštenarodni ustanak”, nesumnjivo početak (septembar 1944) je bio više nego ohrabrujući: nemačka okupatorska vojska počela se predavati (Kruševac, Čačak, Lajkovac, Kadina Luka, Lazarevac…), dok bezbednosne snage kvislinške vlade došle su pod komandom Srbske armije JVuO. To je ubrzalo da Nemačka Vrhovna komanda Vermahta za Jugo-istok ponudi kapitulaciju svih snaga na Balknau Vrhovnoj komandi JVuO. Staljin uplašivši se da zbog toga Čerčil neće moći pobednički završiti partizansku vazdušno-kopnenu bitku za ovladavanje Srbijom, i Beogradom, naređuje Titi (18/19. septembra 1944) da hitno doputuje u Moskvu, da bi zatim u roku od nekoliko dana Crvena armija forsirala Dunav i upala u Srbiju. Ne želeći sukob, general Mihailović je naredio povlačenje preko Drine na zapad u Bosnu.
Dakle, samim tim činom nemačkog komandovanja, Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji bio je završen. Međutim, Saveznici nisu prihvatili taj akt komandovanja nemačke Vrhovne komande za Jugo-istok, što je bilo zapanjujuće nerazumno, jer je već stradalo mnogo Srba (general Mihailović u izveštaju Vladi u Londonu još je 10. avgusta 1942. izveštavao: “od Hrvata pobijeno 600.000 Srba, od Nemaca 78.000, od Mađara 30.000, od Arnauta 10.000…) Zašto Saveznici nisu prihvatili “neočekivani poklon”, koji je bio više nego najnormalniji akt komandovanja u novonastalim činiocima rata na operativno-strategijskom novu na evropskom ratištu malo je kome bilo jasno! A, u stvari, radilo se o Savezničkoj specijalnoj operaciji koja je nastala dogovorom Staljina i Čerčila avgusta 1942. godine.
Apel Prestolonaslednika Aleksandra Ruskom caru Nikolaju II 1915
Međutim, samo pre dve i po decenije ranije slično se dogodilo i u Prvom svetskom velikom ratu 1914-18, na Balkanu, kada je srbska saveznička vojska probila Solunski front 1918. godine, da bi, potom, maršal Hidenburg u hitnom telegramu državnom kancelaru Nemačke napisao: „preporučljivo je da se borba prekine, te da bi se uštedele nemačkom narodu, i njegovim saveznicima, beskorisne žrtve…“
Ali obratimo pažnju na tu situaciju sa distance od jednog veka! Naime, te 1916. godine, posle strahovitih patnji u povlačenju srbske vojske kroz “albansku golgotu”, i izbijanja na skadarsku i jadransku obalu, zapadni saveznici su srbske vojnike hteli da transportuju na zapadni front (engleski delegati su potencirali da se “solunska vojska” što pre transportuje na Zapadni front, pravdajući svoje gledište načelom: da treba na glavnom ratištu upotrebiti najveći broj trupa), a ne na Krfu i Solun! Da je tako urađeno, ona više ne bi ni postojala! Prestolonaslednik Aleksandar je, sem ostalog, u apelu ruskom caru Nikolaju II, pisao: “Ja se nadam da će ovaj moj apel naći odziv kod Vašeg Imperatorskog Veličanstva, koji se uvek očinski starao za srbski narod, i da će intervenisati kod saveznika da spasu srbsku vojsku od katastrofe koju nije zaslužila, a koja joj inače predstoji…”
U povratnom telegramu ruski Car je odgovorio: “S osećajima bola, pratio sam odstupanje hrabre Srbske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru. Izjavljujem Vašem Kraljevskom Visočanstvu moje iskreno divljenje pred veštinom kojom je ona pod Vašim rukovodstvom odoljevala svima teškoćama povlačenja odbijajući napade svuda brojno nadmoćnijeg neprijatelja… Zahtevi ovi obnovljeni su i ja se nadam da će slavnoj vojsci Vašeg Visočanstva biti data mogućnost da napusti Albaniju. Verujem čvrsto da će se Vaša vojska skoro oporavati od preživelih teškoća i ponovo uzeti učešće u borbama sa oštrim neprijateljem. Pobeda nad njim, i vaskrs velike Srbije, biće Vama, i bratskom srbskom narodu, uteha za sve što ste preživeli”.
Posle samo dve godine srbsko komandovanje je posle prvih pobedničkih operacija u Prvom svetskom velikom ratu (Cer i Kolubara) rešilo pitanje Prvog svetskog rata u korist saveznika.
Molba Vožda Karađorđa Ruskom caru Aleksandru 1815
Sličnu situaciju srbsko komandovanje imalo je vek ranije, kada su evropski državni predstavnici bili okupljeni na kongresu u Beču 1815. godine, i kada je prota Matija Nenadović, kao četvrti član Karađorđevog komandnog tima u Drugom ustanku diplomatijom nastojao da zaustavi operacije turske vojske na ustali narod, koji je već imao garantovanu autonomiju Bukureškim ugovorom između Rusije i Turske 1812. godine. Prota je posle nekoliko diplomatskih kontakata (počev još od 16. decembra 1814, najpre je molio Ruse, zatim Austrijance, Pruse, Engleze… pa sve do kraja maja 1815) očekivao prijem kod ruskog cara Aleksandra, koji se u to vreme nalazio u ratu s Napoleonom, ali se u međuvremenu vratio na zahtev kneza Miloša, koji je “pučem” polako preuzimao ulogu glavnokomandujućeg u produžetku Karađorđevog ustanka.
Ali je Karađorđe zato ruskom caru, koji se tada nalazi u Parizu uputio svog vojnog ministra Milovanovića da mu preda pismo moleći da odmah ultimativno traži od sultana da obustavi ratne operacije i pristupi pregovorima o primeni odredaba mirovnog sporazuma Bukureškog mira iz 1812. godine. U isto vreme u Beču se nalazio i “glavni logističar” rata Velingtona i Napoleona, Natan Majer Rotšild, uzaludno se nadajući da će dobiti odobrenje od Ruskog cara za otvaranje banke u Moskvi. Razočaran, on će odgovoriti pretnjom celoj porodici koja će se, na žalost, realizovati jedan vek kasnije, u Boljševičkoj revoluciji, i to gotovo odmah pošto je car Nikolaj spasao srbsku vojsku od propasti.
Čerčil odbio nemačku ponudu kapitulacije u Jugoslaviji 1944
Sagledavajući kontinuitet funkcije komandovanja sada vidimo sličnosti i u Drugom svetskom velikom ratu. Britanski premijer Čerčil je zaključio da se rat u Kraljevini Jugoslaviji mogao završiti do kraja 1944. godine, kao što je ocenio i Truman pišući ukaz za posthumno odlikovanje generalu Mihailoviću, samo da je linijom komandovanja regulisao da Titovi partizani napadnu nemačku “Gotsku liniju fronta “ u Italiji (što asocira na solunski front) i tako omogući brz prodor savezničkoj vojsci ka Beču. Sada znamo zašto tako nije urađeno, ali Čerčil je potom ignorisao i predlog generala Mihailovića o savezničkoj upotrebi JVuO posle povlačenja Srbske armije JVuO u Bosni od 50.000 vojnika. Zašto? Vrlo jednostavan odgovor, da bi se ta pobednička vojska još od “Solunskog fronta” uništila! To se moglo lako uraditi jer Rusija više nije bila carska, a Staljin je Čerčilu bio saveznik.
Ako se podrobnije analizira period kontinuiteta srbskog komandovanja u ratu počev od Hajdučkog pokreta i Karađorđevog ustanka pa do Četničkog pokreta i proboja Solunskog fronta, onda Mišićeva strategema “srbski oficir, i srbski vojnik, treba da znaju samo za jednu politiku, a to je oslobođenje i ujedinjenje Srbstva, i van te ideje za njih ne treba da ima druge politike” najavila je da je stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca novembra 1918. godine okončan i vojnički i politički deo nacionalnog posla oslobađanja od viševekovne turske okupacije. Tako su se Srbi vratili svojoj tradiciji i nemanjićkom kraljevstvu. Međutim, “glavni logističar” ratova, koga je prota Nenadović ne slučajno sretao po kuloarima Bečkog kongresa 1815. godine, nije mirovao, pa će politički deo Četničkog pokreta (ujedinjenje srbskih oblasti) ispraviti general Mihailović afirmišući Ravnogorski pokret i slogan: “Za slobodu i demokratiju, a protiv svih dikatura”!
Proklamacija kralja Petra II avgusta 1945 čuva kontinuitet monarhije
Budući da je general Mihailović imao lažne saveznike u ratu, kojima je trebao dok su imali koristi (slom sila Osovine u Africi, iskrcavanje na Siciliji i spasavanje savezničkih pilota), to se prilagođeni ciljevi Ravnogorskog pokreta ne mogu realizovati sve dok se Srbski narod ne vrati monarhiji, što ne bi trebalo da bude problem jer postoji Kraljeva proklamacija iz avgusta 1945. godine, pa se, stoga, može ponovo aktuelizovati navedena Mišićeva strategema. Zato sledeći parlamentarni izbori mogu biti prekretnica za očuvanje i nacije i nacionalne države, jer “glavni logističar” ratova kroz dva suprotstavljena tabora (u novijoj nacionalnoj istoriji: “obrenovićevci” i “karađorđevićevci”, „četnici“ i „partizani“…) nastavio je drobljenje nacionalnog bića, što jasno uočavaju generalštabni oficiri kao usitnjavanje činioca rata čineći ih tako manje opasnim i bezvrednim.
Stoga činjenice ko su Srbima prijatelji, i ko im je pomogao u najtežim vremenima za opstanak i nacije, i vojne sile, na koje se može osloniti, odgovor je dala istorija, i da je monarhija condicio sine qua non, treba da spozna svaki Srbin i građanin Srbije. To je pouka đeneralovog komandovanja sa Prve međunarodne konferencije “Pravoslavlje i nauka” u Beogradu, oktobra 2017. godine čiju autentičnost proveravaju Sabor monarhista Srbije i Ravnogorski pokret u Topolsko-Baškoj rezoluciji iz 2011. godine.
Autor teksta – gospodin Novica Stevanović, pukovnik u penziji
