ЛИЧНИ СТАВ – РЕХАБИЛИТАЦИЈА И КУМАНОВО

У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Милана Милошевића, професора историје и председника Месног одбора Рибарска Бања Удружења Краљевина Србија – „Рехабилитација и Куманово“.

Протеклих неколико дана смо сведоци појединих догађаја који би се у будућности могли окарактерисати као историјски. Када ово кажем, мислим на рехабилитацију генерала Драгољуба-Драже Михаиловића, као и терористичког напада албанских сепаратиста у Куманову. Можда неко неће видети везу између ова два догађаја јер она непосредно данас и не постоји, веза између ова два догађаја који су сваки на свој начин продрмали оно што се популарно назива „регион“ није узрочно-последична, али ако дубље загребемо у историју, можемо је наћи.

Вишедеценијском државном пропагандом југословенских комунистичких власти, систематски спровођеном кроз образовање, културу, медије, створен је у народу својеврстан одијум према четничком покрету и његовом главном протагонисти у Другом светском рату, генералу Драгољубу Михаиловићу. Такође, комунистички агитпроп је код народа, нажалост и српског, створио аверзију према монархији фабрикованим причама о младом Краљу Петру II и некаквој његовој издаји и крађи блага. Пропаганда је вишедеценијском лоботомијом успела да код многих идеју монархије веже за личност која у актуелном тренутку фигурира као монарх или потенцијални монарх, пренебрегавајући чињеницу да је монархија уграђена у генетски код српске државе од њеног оснивања. То примећујем и код појединих младих високообразованих људи којима су деловање нашег Удружења и повратак монархије страни јер, тобож, Престолонаследник Александар „не зна добро српски“.

Друштвене мреже су се ових дана запалиле, као и јавност, због тога што је Виши суд у Београду донео одлуку о рехабилитацији генерала Михаиловића, утврдивши јасно и објективно чињенице да је у његовом суђењу било доста кршења елементарних прописа и права. Овим је макар призната неправда која није закачила само вођу југословенске краљевске војске, већ и многе његове војнике, као и симпатизере монархије. Генерал Дража Михаиловић је врх леденог брега, а под ледом се нашло, завијено у црно, хиљаде и хиљаде људи због тога што су мислили другачије од новоформираног револуционарног режима. Будимо објективни и реални, нови режим би се свакако решио генерала Михаиловића, пошто Јосип Броз Тито не би дозволио да његов главни супарник у Другом светском рату преживи. Просто, новим властима се журило, нису се много обазирали на формалности, зато је цео процес против генерала Драже и тако траљаво одрађен, што је суд и установио. Требало је стигматизовати и елиминисати све што је имало везе са монархијом, четничким покретом, Дражом Михаиловићем и српским националним поносом како би социјалистичка револуција успела. Четнички покрет је изједначен са усташким, између Драже Михаиловића и Анте Павелића стављен је знак једнакости, а српски и хрватски национализам су оштро осуђени и замењени „братством и јединством“. Зарад мира у кући су национални антагонизми привидно гурнути под тепих, остављени у замрзивачу који је почео да се отапа након смрти „највећег сина наших народа и народности“. Хрватима су опроштени сви злочини у НДХ, хрватска кривица је анулирана тако што је највише Хрвата проглашено после рата за народне хероје, јасеновачки цвет је био и остао само симбол, 700.000 српских жртава у њему је требало заборавити и ићи даље као да се ништа није догодило. С друге стране, требало је ствар избалансирати тако што је Србима приписана кривица за њихов великосрпски национализам, тлачење других народа у ретроградној краљевој Југославији, па су четници постали озлоглашени кољачи свега што хода на две или четири ноге, а од Срба је требало откинути оно што се планирало још пре почетка рата како би им се сломила кичма. Формиране су на територији Србије две аутономне покрајине или области, с тим што је Србима забрањено да се после рата врате у једну од њих. Такође, формиране су од интегралних српских територија и нове три републике: Македонија, Црна Гора и Босна и Херцеговина. Намерно се или случајно заборавља да је Краљевина Србија у заједничку државу унела Македонију као своју територију, али исто тако и Црну Гору и Босну и Херцеговину. Велика подгоричка скупштина донела је одлуку о присаједињењу Црне Горе Краљевини Србији, чиме је „српска Спарта“ постала интегрални део српске државе коју је она унела у Краљевину СХС. Такође, апсолутна већина округа у БиХ донела је одлуку о присаједињењу Србији, па је Србија и њих као своју територију унела у јужнословенску државу. Све се ово заборавило и Југославија је омеђена некаквим авнојевским границама које су биле привремене, али су због траљавости југословенских комуниста постале трајне решењем Бадинтерове комисије. Југословенски комунисти, интернационалисти по убеђењу, они који презиру национализам и нације, већ стварају социјалистичког радног човека, од српског националног корпуса направили су три нова народа: Македонце, Црногорце и Муслимане. Начинивши три нова народа, начинили су и три нова национализма чији смо данас сведоци. Када се погледа у прошлост, испада да је „тирански, апсолутистички и великосрпски“ краљ, међу нама самосвесним Србима познат као витешки Краљ Александар I Ујединитељ, био већи Југословен и мањи националиста од комуниста. Он је више радио на стапању народа на простору Југославије у један, југословенски народ, него комунисти којима је то идеолошки било блискије. Уместо у интеграцију, они су повели државу ка дезинтеграцији. Модел који су употребили ископиран је од њиховог идеолошког вође до 1948. године, Јосифа Висарионовича Стаљина, који је овај модел применио да би туркофона племена задржао унутар совјетске државе 20-их година XX века, када му је претила опасност због снажења Турске након доласка на власт Кемала Ататурка. Стаљин се бојао да би се они могли окренути Турској и затражити прикључење тој држави, па их је превентивно прогласио за народе и доделио им републике. Титова Југославија није имала овакву спољашњу претњу, њој је проблем био народ који је највише искрварио да би је створио, а то су Срби.

Други догађај који окупира пажњу ових дана је терористички акт Албанаца у Куманову, где је званично половина страдалих полицајаца македонске полиције било српске националности. Куманово има велику симболику за нас као народ. Када се 1912. године кренуло у рат против Турака, за њихово коначно протеривање са вековних српских територија, прва велика битка водила се управо код Куманова. Тада је Србија са околним православним државама, уз прећутну подршку Русије, формирала Балкански савез. Након ове битке и великог турског пораза настао је слоган у нашем народу „За Косово – Куманово“, у част бораца који су осветили косовске јунаке. Са турске стране, као значајан и бројан народ у саставу турске војске налазили су се Албанци. Њихова жеља и амбиција је била да реше своје питање унутар Османског царства добијањем засебног вилајета, чије се границе поклапају са границама Велике Албаније које гледамо данас. Желели су да реше „албанско питање“, као што то желе и данас, не желећи да живе у српским државама, као ни у грчкој држави јер их са тим православним државама ипак не повезују ни језик ни вера. На њихову несрећу, Османско царство није преживело ове ратове, али су упорни Албанци наставили да траже своје савезнике на другим странама. По неком неписаном правилу, увек су их налазили у непријатељима Срба. Те 1912. и 1913. године, Србија је повратила и одбранила оно што се називало Старом Србијом, што је укључивало и данашњу Македонију. Такође, у Куманову је окончан и наш рат са НАТО 1999. године, Кумановским споразумом, када су Косово и Метохија за нас фактички постали изгубљени пошто су се наше институције скоро потпуно одатле повукле, чиме је Косово кренуло да клизи ка независности.

Оно што многи заборављају, али и што многи нису могли да науче у званичном југословенском школском систему у социјализму јер је било непријатна чињеница и није се уклапало у пожељан образац је то да четнички покрет заправо настаје на територији Старе Србије, а тачније баш у кумановском крају и остатку данашње Македоније, почетком XX века. На овом простору српска војска усавршава герилски начин ратовања, на овом простору настаје и чувена песма „Спрем’те се, спрем’те, четници“ давне 1907. године, али је у систематском затирању свега што има везе са четништвом ово у колективној свести морало бити заборављено. Четнички покрет настаје у циљу заштите српског народа на овом простору, а који је био под притиском како Албанаца и Турака с једне стране, тако и Бугара, па и Грка с друге. Македонија је била поприште сукоба и укрштања тежњи балканских народа да прошире своју територију, а четнички покрет био је инструмент српског народа у тим настојањима. Да четнички покрет у Старој Србији није био тако јак, захваљујући изузетној храбрости и пожртвованости бројних српских војвода, Македонију бисмо гледали вероватно у саставу бугарске и албанске државе на историјским мапама XX века. Међутим, у заједничкој држави борбе не престају, као ни тежње поражене Бугарске. Пробугарска ВМРО истиче „македонско питање“, а симпатије налазе и код усташа и код комуниста. Сви имају заједнички интерес, уперен поново против српског интереса. Припадник ВМРО, Владо Георгиев Черноземски је тај који ће повући ороз и упутити смртоносни хитац ка витешком краљу Александру, учинивши оно што на бојном пољу нису успели ни Турци, ни Бугари, ни Аустроугари. У годинама пред Други светски рат Стаљин говори о откидању Македоније од Србије, слепо праћен од југословенских комуниста који испуњавају овај завет када за то добију прилику. Током 1944. године доносе одлуку да Куманово, које је одувек везано са Србијом као интегрални део пчињског краја, доделе привремено Македонији јер је подршка кумановских комуниста била потребна вођи македонских комуниста Колишевском. У социјалистичкој Југославији је кроз образовни систем свим силама форсирана теза о македонском народу и македонском језику, чиме је од Срба однарођено око 1.500.000 тзв. Македонаца. Међутим, и тим новоствореним Македонцима, и Црногорцима, као и Србима, остављен је проблем у виду Албанаца. Њихова идеја о албанској националној држави која обухвата све територије где живе или су живели Албанци не умире, већ данас има прећутну подршку САД, чији су Албанци главни савезници на Балкану. Подршка Турске је поново ту, то је земља која је међу првима признала тзв. Републику Косово. Поново се шушка о православном балканском савезу који би чиниле Србија, Бугарска, Македонија и Грчка, тако да догађаји из Куманова могу бити ти који ће точак историје вратити отприлике у исти положај где је био пре нешто више од сто година. Међутим, данас више нема четничког покрета који би заштитио српске интересе у Македонији јер у Македонији више нема Срба захваљујући антисрпској и античетничкој кампањи спровођеној деценијама. Канцер је захватио Македонију, Косово и Метохију, а прети да се пренесе и на Прешевску долину чиме би комуникација моравско-вардарском долином била поново прекинута као што се то већ догађало више пута у претходних сто година, а сваки пут је то било кобно по српски народ и захтевало много српских жртава.

Србима су важни и четници и Куманово, шта год говорио модерни агитпроп. Четници попут Јована Стојковића Бабунског, Василија Трбића, Воје Танкосића не заслужују да носе жиг који им је пренет са Драгољуба Михаиловића, као што га не заслужује ни он јер је само наставио традицију заштите српског живља герилским ратовањем.

Аутор текста – г-дин Милан Милошевић, професор историје, председник МО Рибарска Бања Удружења Краљевина Србија

Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.