U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Maria Majstorovića, predsednika Udruženja Kraljevina Srbija – Rehabilitacija junaka?!
Bila je čast tog 14. maja 2015. godine biti u Velikoj sudnici Palate pravde pored Nj.V. Prestolonslednika Aleksandra i mnoštva poštovalaca i sledbenika jednog velikog čoveka i rodoljuba čijem se imenu, čini se, samo zdanje klanjalo i čekalo baš ovaj dan, i ovaj čas, da ustane i ponovo dostojno svoje ime ponese.
Toliko prisutnih svesnih istorijskog značaja trenutka i mesta na kome se nalaze, nestrpljivi da ispune svoja očekivanja, nesigurni u ono što treba da usledi, dočekuju poziv službenika suda koji poziva sve prisutne da ustanu i odaju poštovanje veću koje ponovo sudi. Gledajući još uvek u sudijama i službenicima predstavnike onih koji i prvu presudu doneše, sa nevericom, u tišini, nadom u mislima, pažljivo vagahu svaku izgovorenu reč. A onda, kada taj kadija, predsedavajući veća i onih koji već jednom sudiše, izgovori da se „proglašava ništavom odluka suda od trenutka njenog donošenja , kao i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice Dragoljub Mihailović smatra se neosuđivanim“, time i nevinim, opšta erupcija oduševljenja , suza, radosti ali i tuge ispuni prostoriju, kao da se sve ono što je decenijama tinjalo, tištelo i pritiskalo oslobodilo, kao teret sa duše, kao kamen sa vrata celog naroda a ta rečenica učini da ovaj sudija postane naš, dobar, pravedan… Svi su bili tu, u ovom malom prostoru velike sudnice…i oni koji su ostali i opstali sa imenom ovog nevinog junaka na usnama i sa svom tugom i patnjom koju je ono donosilo, i oni koji su ga se naknadno setili, kao i oni koji su se tu zadesili…ali to je ono što smo, zahvaljujući sada već poništenoj presudi, postali. Svakako, dobro je što smo tu, takvi kakvi smo. Dobro je!
Pohitasmo napolje, iz tog skučenog prostora, da svetu prenesemo radosnu vest, da kažemo da sudija više nije kadija, da je istina pobedila i da smo danas mnogo bolji nego što smo juče bili, da je naša zemlja pravedna, kao i oni koji su do toga doveli. Ono što nas je dočekalo, obuzdalo je naše oduševljenje, umirilo naše nade i ponovo probudilo osećaj nespokojstva.
Toliko onih predstavnika države na najvišim nivoima, onih koje mi birasmo po Božijem i demokratskom pravu, onim na koje se i oni sami pozivaju, ponovo ispališe pucnje u, od maločas, nevinog junaka, ponovo atakovaše na njegov nepoznati grob, kao da vreme i kreč nisu bili dovoljni da svaki trag njegovog postojanja unište.
Toliko zaštitnika demokratije ustade u odbranu onog totalitarnog, represivog i komunističkog suda i sistema i njegovog nasleđa, toliko zaštitnika ljudskih prava usta u odbranu presude kojom su skoro sva ta prava povređena, toliko patriota poseže za istorijom iz udžbenika koje sami ukidoše i zameniše, kao da, sačuvaj nas Bože, brane sebe i svoje najmilije.
Zapitah se, da li je moguće da se junaku i rodoljubu još uvek ne da da počiva u miru, gde god mu počivalište bilo, zar je moguće da izdajnikom i saradnikom okupatora zovu onog koga je okupator gonio i glavu mu ucenio, zar je moguće da još uvek takvim zovu onog kome je okupator porodicu zatvorio, onog čije je vojnike i sledbenike streljao, onog koga je godinama po vrletima gonio, onog koji se po zemunicama i pećinama skrivao? Zar onog koga su svi saveznici odlikovali i ime sa poštovanjem govorili, prvog gerilca okupirane Evrope, bastiona časti, prkosa i slobode, onog koji im je toliko vojnika spasao žrtvujući sebe i svoje?
Naši zaštitnici nas pozvaše na pomirenje, na prepuštanje istorije istoričarima a nama ostaviše „istinu“ da sa njom živimo, kao da se uplašiše svega što ona može da donese. Gurajući je pod tepih decenijama, naša stvarnost postala je toliko neravna i iskrivljena, da po njoj više ne možemo da hodamo.Toliko je „istina“ neravnim učinila naš hod da je svaki korak bliži padu nego novom koraku, a ovo danas se teško može nazvati koračanjem. Narod sa ovakvom „istinom“ se teško može nadati boljoj budućnosti. DOSTA JE BILO!!!
Do pomirenja će doći onda kada se sve istine izgovore, kada se svi grobovi obeleže i kada istoriju ispišemo činjenicama…ne mogu junaci i rodoljubi koji su svoje živote i sve što su imali dali za slobodu biti smatrani izdajnicima i saradnicima okupatora koji ih je ubijao, ne mogu domaćini koji su decenijama baštinili i čuvali nasleđe i imovinu svojih predaka biti smatrani narodnim neprijateljima i zato isterivani iz svojih domova…ne može ova zemlja da podnese toliku nepravdu. Istina će nas osloboditi, i stega, i okova, i sve težine nasleđa. Sa njim moramo da živimo i iz njega da učimo!
Potpuno uveren u ispravnost života i dela generala Dragoljuba Mihailovića, komandanta Kraljevske vojske u otadžbini, kao i u veličinu i značaj njegove žrtve, nadam se da će, u najskorijoj budućnosti, među svojim obnovljenim narodom i pravednom istorijom, zauzeti jednako mesto pored besmrtnog Vožda Karađorđa i velikog Knjaza Miloša kao vođa Trećeg srpskog ustanka. Neka njegovo ime bude sinonim za požrtvovanje, rodoljublje, pravednst, istrajnost i odlučnost a mesto počivanja cela Srbija!
Neka mu je večna slava!
Autor teksta – Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments