U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Novice Stevanovića, generalštabnog pukovnika u penziji – „ Komandovanje jugoslovenskog kralja Petra II septembra 1944. god. – Vrhovni komandant nije pretpočinio Đenerala “.
(Prvi tekst pukovnika Stevanovića na ovu tematiku pročitajte na LINKU )
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Komandovanje jugoslovenskog kralja Petra II septembra 1944. god.
VRHOVNI KOMANDANT NIJE PRETPOČINIO ĐENERALA
Kada je britanski premijer Čerčil shvatio da neće uspeti partizansko-saveznička vazdušno-kopnena operacija, zamaskirana “Ratvikom” – navodno uništavanje nemačkih snaga koje su se povlačile iz Grčke, da porazi jedinice JVuO u Srbiji, i zauzme Beograd, naredio je svom ministru Idnu da pripremi tekst za javno obraćanje kralja Petra II “narodima Jugoslavije” ne bi li tako dezorijentisao, i demoralisao, mobilisane snage i izazvao njihov prelazak kod partizana i time oslabio oštricu “opštenarodnog ustanka”. Imajući tako pismo Jugoslovenskog monarha svojeručno pisano s puno emocija, moleći da pomogne u vezi venčanja s grčkom princezom Aleksandrom, s kojim ga je ucenjivao, Čerčil je ultimativno zahtevao da 12. septembra 1944. kralj Petar lično pročita već pripremljeni tekst na britanskom radiju Bi-Bi-Siju, koji u celini glasi:
“Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci, U ovim sudbonosnim i za Jugoslaviju velikim danima, kada pobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na našoj granici s jedne strane, a američke i britanske s druge strane, kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupite Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem i odobrenjem, Kraljevska vlada Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednodušno priznata, podržavana i pomagana od naših velikih Saveznika, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država Amerike.
Samo tako ujedinjeni u borbi, moći ćete sačuvati neukaljanu čast i slavu Jugoslavije i završiti konačnom pobedom najlepšu legendu hrabrosti i ljubavi za slobodu, kojom ste do sada zadivljavali svet. Vaša bratska sloga i jedinstvo razbiće sve neprijateljske planove, a naša Otadžbina dočekaće teško zasluženu slobodu i uputiće se srećnijoj budućnosti mira i pravde u krugu Ujedinjenih naroda i celog slobodoljubivog čovečanstva.
Svi oni, koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svoga vlastitoga naroda i njegove budućnosti, i koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom. Ovom mojom porukom vama, odlučno osuđujem zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojom se pokušavalo opravdati saradnju sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju.
Klanjajući se žrtvama, pozdravljajući našu borbu i odajući zahvalnost našim Velikim Saveznicima, pozivam vas da svesrdno pozdravite pobedonosne savezničke armije, koje bi došle da vam pruže pomoć u potpunom izvojevanju oslobođenja naše zemlje. Živela naša velika slobodna federativna Jugoslavija!”
Dakle, ne pominjući ime generala Mihailovića, njegovu funkciju i ustavne snage JVuO, kralj Petar kao da je imao u obzir Ustav Kraljevine Jugoslavije, čl. 29, u kojem se kaže da je “Kralj vrhovni zapovednik sve vojne sile”, što znači da je Vojska (JVuO) već ustavni činilac, dok “Narodnooslobodilačka vojska”, pod “maršalom Titom,” nije pa na taj način želi da joj apelom (komandovanjem) potvrdi legitimnost, koji je dobila sporazumom juna 1944. godine, kada je pod pritiskom Čerčila već bio “odobrio” prvi “Sporazum Tito-Šubašić”. Tada za britansku agenciju BUP (The British United Press) Kralj je izjavio da će se “Mihailoviću dati nalog da počne boriti se protiv Nemaca”. Ali i treba znati da pre povratka iz Kaira u London (sredina marta 1944), Kralj je po kapetanu Vladisavljeviću poslao jedno svojeručno emotivno pismo pisano Čerčilu, moleći ga da pomogne u vezi ženidbe s grčkom princezom Aleksandrom, i, kome je dobro došlo da može ucenjivati Kralja kad zapne u svom naumu dovođenja komunista na vlasti posle dogovora sa Staljinom avgusta 1942. godine. Pretpostavljajući da nešto nije u redu, iz štaba VK JVuO usledilo je “Vanredno saopštenje svemu narodu, svima četničkim jedinicama i borcima: Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II sprečen je u vršenju svojih kraljevskih dužnosti i nije u mogućnosti da slobodno da svoju reč…”
Međutim, pošto je početkom septembra 1944. general Mihailović naredio mobilizaciju koju je pripremao još od prve direktive Britanske vlade maja 1943. godine o budućim zajedničkim operacijama, i time blokirao partizansko-savezničke ofanzivne snage, u njegov Štab dolazi nemački diplomatski činovnik Rudolf Šterker (16.9.1944) i nudi kapitulaciju svih snaga Vermahta na Jugoistoku. Nemci su tražili “samo 300 američkih padobranaca” koji bi bili prisutni u štabu generala Mihailvovića da bi simbolično primili predaju. Maršal fon Vajks imao je tada pod svojom komandom grupu armija “E” u Grčkoj i Albaniji i grupu armija “F”u Jugoslaviji, oko 26 divizija. Budući da se vojni deo Čerčilove specijalne operacije bližio kraju, ali i krahu, na scenu stupa Staljin, koji naređuje partizanskom maršalu Titu (18.9.1944) da se iskrade s Visa i tajno doputuje u Moskvu i na taj način obezbedi “legitimnost” upada (22.9.1944) Crvene armije u Srbiju. Reklo bi se – kakva šteta, jer da su Saveznici prihvatili kapitulaciju snaga Vermahta na jugoistoku Drugi svetski rat u Kraljevini Jugoslaviji bio bi završen do kraja septembra 1944. godine.
Izvori: Kapetan Vlada Vladisavljević, Od monarhije na republiku, Slobodna tribuna, Pariz, 1982; B. Gligorijević, Kralj Petar II Karađorđević (1923–1970), Zavod za udžbenike, Beograd, 2011; Saveznički odstrel Đenerala, Udruženje JVUO, Beograd, 2014); R. i Ž. L. Knežević, Sloboda ili smrt, Sijatl, SAD, 1981; Vojni arhiv: 30/1, K-15; 3/1-8, K-290…
Autor teksta – Novica Stevanović, generalštabni pukovnik u penziji
