У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Новице Стевановића, генералштабног пуковника у пензији – „Командовање југословенског краља Петра II у Другом светском рату 1941-45. – Врховни командант није претпочинио Ђенерала “.
Командовање југословенског краља Петра II у Другом светском рату 1941-45.
Врховни командант није претпочинио Ђенерала
Када је Британски премијер Винстон Черчил, водећи Савезничку (специјалну) војно-политичку операцију против Владе и Војске Краљевине Југославије, изгубио на парламентарним изборима јула 1945. године, више није био у позицији да манипулише и ултимативно присиљава краља Петра на доношење одлука за преношење, и предају власти, југословенским комунистима. (Детаљније, Савезнички одстрел Ђенерала, Удружење ЈВУО, Београд, 2014)
Априла 1943. године, из Штаба Врховне команде Југословенске војске (ШВК ЈВ) потчињеним командама и јединицама упућен је у виду расписа говор краља Петра II на британском радију Би-Би-Сију од 27. марта 1943. године:
„Драги моји Срби, Хрвати и Словенци!
Ових наредних месеци вршиће се одлучне битке за Европу. Зато немојте преурањено, и појединачно, дизати устанак, већ се сви окупите око врховног команданта, ђенерала Драже Михаиловића, и његових одреда, који зна када, где и са колико снага треба нападати. Ваше је да још мало и стрпљиво чекате да се повежете и организујете. Данас је најважнија слога и чекање одлучног момента…” (Војни архив, бр. рег. 28, ф-4, к-12)
Када се приближио “одлучан моменат”, из ШВК ЈВ потекла је посебна информација за југословенске народе и припаднике Војске, наслова “Краљ долази”, у којој се, сем осталог, каже: “Сломили смо непријатеље Отаџбине наше, и грудима својим раскидасмо ланце у које хтедоше да нас спутају. Победила је воља, храброст и вера у будућност. И та будућност се претвара у стварност и садашњост, јер Ти нам долазиш, Господару наш. Срца наша су отворена, руке наше су спремне да Те прихвате и мишице наше да Те заштите. Топола и Опленац, с народом, и земљом српском, чекају сузних очију Твој лик. Дoђи Краљу, Србија Те чека”. (ВА, 28/5, к-15)
Било је то време када се краљ Петар II, Врховни командант Југословенске војске, припремао да авионом тајно слети на Равну гору. О томе у Мемоарима каже: “Да бих се спремао за овај подвиг, тренирао сам колико год сам чешће могао принудно слетање са тешким бомбардерима. Најзад, утврђен је био и датум… После мистериозног нестанка авиона, одлучио сам се тешка срца да напустим овај план… ”. Б. Глигоријевић, Краљ Петар II Карађорђевић (1923–1970), Завод за уџбенике, Београд, 2011.
Тада се Краљ, с Југословенском владом, налазио у Каиру (29.9.1943 – 11.3.1944) очекујући пребацивање у ШВК ВЈ сходно директивама британске владе и ВК Британских трупа на Средњем истоку о заједничким операцијама на Балкану. (ВА 10/3, к-20; 25/1, к-20 и 18/3, к-20) Међутим, ни Краљ, ни Влада, ни генерал Михаиловић нису знали да је почетком 1943. године британски премијер (уједно и министар одбране), Черчил, започео с реализацијом “Велике стратегије обмане” Врховне команде Вермахта у Европи, у коју је укључио и ВК и ЈВ, и коју је “дозирао” операцијом Млевено месо и пребацивањем из Лондона југословенског Краља, и владе, ближе Југославији и војним операцијама које су следиле. Али када је Британски премијер проценио да су остварени задаци, које је постављао у реализацији тог циља (операција Хаски, Сицилија и искрцавање у Италији), онда их је вратио у Лондон (11.3.1944), настављајући тако упоредо с реализацијом и једног другог циља, и тајне, војно-политичке (специјалне) операције против југословенске Владе, и Војске, коју је у договору са Стаљином у Москви августа 1942. започео ради легализације Југословенског партизанског покрета и укључивања југословенских комуниста да на “легалан” начин дограбе власт у Југославији. (ВА, 3/1-8, к-290)
Пре него што је Черчил вратио Краља, и владу, у Лондон, он је с Петром насамо разговарао (10.12.1943) без присуства председника владе Пурића, говорећи да “Британска влада има необориве доказе да Михаиловић сарађује с непријатељем” и да ће, можда, због тога ускоро затражити уклањање ђенерала из те владе. Рекао му је и то да ће Тито “бити његов човек…”
Када је Пурић затражио од Черчила те “необориве доказе о сарадњи Михаиловића с непријатељем”, Черчил је само одговорио: “Немам доказа, али сам ја уверен да он сарађује с непријатељем”. (Р. и Ж. Л. Кнежевић, Слобода или смрт, 284) Уједно је Черчил (Африка, 8.1.1944) послао писмо југословенском комунистичком лидеру Брозу Титу у коме, сем осталог, каже: “Најискреније желим да Вам пружим сваку помоћ која се налази у људској моћи путем прекоморских пошиљака, ваздушне подршке и помоћи, коју ће Вам указати командоси у борбама на острвима… Решио сам да британска влада прекине са пружањем сваке даље подршке Михаиловићу и да искључиво помаже Вас…” (В. Черчил, Други светски рат, т. 5, 450)
Али пре повратка у Лондон, Краљ је по капетану Влади Владисављевићу послао једно писмо Черчилу, које је он успут неовлашћено прочитао, и затим оценио да је оно дошло “Черчилу у прави час: одобрење за женидбу за главу Михаиловића!“ (Од монархије на републику, Слободна трибуна, Париз, 1982) Тако се Краљ, с Пурићевом владом, вратио у Лондон 11. марта 1944. године да би, после венчања с грчком принцезом Александром (20.3.1944), не одустајући од доласка на Равну гору, изјавио за Daily Express: “Сваки онај који мисли да то што смо се ми венчали у Лондону може да нас спречи да се вратимо вара се. Брак појачава мој положај, чини ме одговорним. То снажи моје одлуке…”
Како су се даље компликовали односи с Черчилом, у писму 15. априла 1944. године, краљ Петар је писао Рузвелту: “У тежишту питања је министар војни ђенерал Михаиловић, кога влада не може да напусти, а да не изда свој народ, који се пуне три године бори под најтежим околностима, без помоћи, сопственом крвљу и средствима. Ја лично постао бих издајник свога народа и своје војске у Југославији, којој сам ја Врховни командант. Рекао сам г. Черчилу да је то примање превелике одговорности за мене и да бих волео да ми он своје становиште изнесе написмено. Г. Черчил је одговорио да све то није званичан разговор, већ пријатељски предлог, на коме Тито инсистира. У ствари то је убиство у виду мога личног самоубиства”.
Дакле, Черчил је само наставио да “доказује” договорену тврдњу после сусрета са Стаљином у Москви августа 1942. године “да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује с њима, јер жели да спасе своју породицу”. (ВА, 3/1-8, к-290) Тако је британски премијер смишљено остваривао ту “специјалну операцију” не “откривајући све карте” пред Краљем. Следећи корак био је Краљев “избор” др Ивана Шубашића за новог председника југословенске владе (1.6.1944, положио је заклетву као нови председник Владе и министар свих ресора). Истог дана у интервјуу за Би-Би-Си краљ Петар је саопшио “да ће нова влада моћи да изврши свој задатак у потпуности једино у сарадњи, те уз помоћ и подршку свих елемената отпора у Југославији. Ја сам због тога упутио бана Хрватске да успостави додир са свим тим елементима пре него што се одлучи на коначан састав Владе”. За британску агенцију BUP (The British United Press) Краљ је изјавио да ће се “Михаиловићу дати налог да почне борити се против Немаца”.
Међутим, као последњи, и најјачи, аргумент у ратним операцијама за комунистичко преузимање власти у Југославији, и освајање Београда (“Стално и успешно напредовање Црвене армије даје нам снаге да наставимо започету борбу и да је са успјехом приведемо крају. Да би постигли сигуран успјех потребно је са успјехом ликвидирати четничку организацију…”, наређење ВШ НОВ и ПОЈ, стр. пов. 785, ВА, 39/3, к-12), Черчил је рачунао на Краљев апел преко Британског радија Би-Би-Сија. Али то неће бити довољно, па ће Стаљин припомоћи Црвеном армијом. Доводећи тако краља Петра пред свршени чин, југословенски монарх је приликом читања текста, који су припремили Идн и Черчил 12. септембра 1944, једноставно испустио “Ћенерала и његову војску”:
“Драги моји Срби, Хрвати и Словенци,
У овим судбоносним и, за Југославију, великим данима, када победоносне армије Совјетског Савеза стоје на нашој граници с једне стране, а америчке и британске с друге стране, када је дан наше слободе у пуном сванућу, позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједините и приступите Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. Са мојим пуним знањем, и одобрењем, Краљевска влада Ивана Шубашића закључила је важне и корисне споразуме са том нашом народном војском, која је једнодушно призната, подржавана и помагана од наших великих Савезника…”
Дакле, краљ Петар као да је имао у обзир Устав Краљевине Југославије, чл. 29, у којем се каже да је “Краљ врховни заповедник све војне силе”, што значи да је Војска (ЈВУО) већ уставни чинилац, док “Народноослободилачка војска”, под “маршалом Титом” није па на тај начин жели да јој апелом (командовањем) да неки легитимитет иако је под притиском Черчила већ био “одобрио” први “Споразум Тито-Шубашић”. Претпостављајући да нешто није у реду, из ШВК ЈВУО уследило је “Ванредно саопштење свему народу, свима четничким јединицама и борцима: Његово Величанство Краљ Петар II спречен је у вршењу својих краљевских дужности и није у могућности да слободно да своју реч…” (ВА, 30/1, к-15)
После жустрих разговора и “убеђивања”, краљ Петар је Черчилу и Идну предао превод чл. 42 Устава Краљевине Југославије, којим се даје право суверену да именује намеснике и њихове заменике. Рекао је Черчилу да инсистира на томе да он наименује намеснике (Симовић, Шутеј, Сернец, али је под притиском уместо прве двојице прихватио наметнуте Будисављевића и Мандића), истичући да је “Споразум Тито-Шубашић” противуставан. Тако је (29.12.1944) упутио писмо Черчилу по питању Споразума и копије доставио енглеском краљу и америчком амбасадору Патерсону. У писму је истакао да се од њега тражи да “пренесе своја уставна права иако по томе питању није се претходно са мном саветовао… Мени је саопштено… да се све политичке партије слажу са ‘Споразумом Тито-Шубашић’; не само да то није истина, но нико партије није ни питао о томе и ниједан од политичких првака није хтео да одобри састав Владе како је предложено”. Краљ је упутио друго писмо Черчилу, у коме је истакао да давање власти АВНОЈ-у представља стварно “смртну пресуду за народ”.
Тако је Краљ (22.1.1945) позвао све чланове Владе. Истакао је да је Шубашић радио без договора с њим и довео Краља, и Владу, у безизлазну ситуацију… па је затражио оставку. Међутим, сутрадан британски амбасадор Халифакс је пренео да “Краљева акција не утиче на намере Владе Његовог Величанства да се ‘Споразум Тито-Шубашић’ спроведе у дело”. Затим је амбасадор Патерсон обавестио (23.1.1945) да је Шубашићева влада одржала седницу у подне и да су се сви министри, сем једног, сагласили да не подносе оставке, да пођу за Београд чим Британци обезбеде превоз. Док у саопштењу југословенске владе (29.1.1945) истиче се да је њен председник Шубашић поднео оставку целог Кабинета, да је Краљ уважио оставку и поново поверио мандат др Шубашићу да састави Владу”.
После пораза Черчила на парламентарним изборима (26.7.1945), када више с позиције силе није могао манипулисати и уцењивати краља Петра писмом, југословенски монарх је узео у своје руке функцију командовања свим чиниоцима југословенске “војне силе” и 8. августа 1945. године обавестио југословенске народе:
„Данашње стање у Југославији окарактерисано је диктатуром маршала Тита и његове владе. У целој земљи се не може чути други глас до само један – глас маршала Тита. Моје намесништво у таквим околностима није било у могућности да правилно врши своје уставне функције, а претпостављам да их није ни вршило у духу овлашћења и дате заклетве Мени и народу. Јасно је да се у земљи спрема насилни плебисцит под терором једне партије. На основу тога одлучио сам да повучем дата овлашћења од свога намесништва и да сам, лично, узмем у своје руке вршење Својих уставних функција и одбрану уставних права мога народа”.(ВА, 10/3, к-15)
За формалну легалност Титове привремене владе постојала су два основа: Краљево преношење функција на намесништво, које је потом дало мандат за састав владе југословенском комунистичком лидеру и споразуми са Шубашићем, који су, у начелу, одобрили Савезници у Јалти 1945. Међутим, још пре избора за уставотворну скупштину, оба основа формалне легалности престала су да постоје, јер су Краљевом прокламацијом од 8. августа 1945, намесништву одузета овлашћења, па је, према томе, оно изгубило легалност, а самим тим и Титова влада. С друге стране, Шубашићевом оставком, 9. октобра 1945, у знак протеста због неиспуњавања одредаба Споразума, који је постао једностран, и он је изгубио важност. Тако је у Краљевини Југославији настала ситуација да Титова влада има мандат намесника, који немају овлашћење Краља, да се заснива на Споразуму са Шубашићем, који је услед неиспуњавања одредаба морао да буде раскинут и да се позива на одлуке Велике тројице у Јалти (1945), које нису испоштоване. Она је, према томе, постала троструко нелегална: и у односу на краља Петра II, и према обавезама споразума Тито – Шубашић и према одлукама Велике тројице у Јалти.
Аутор текста – Новица Стевановић, генералштабни пуковник у пензији
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments