U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Novice Stevanovića, generalštabnog pukovnika u penziji – „Komandovanje jugoslovenskog kralja Petra II u Drugom svetskom ratu 1941-45. – Vrhovni komandant nije pretpočinio Đenerala “.

    

Licni-stav1

Komandovanje jugoslovenskog kralja Petra II u Drugom svetskom ratu 1941-45.

Vrhovni komandant nije pretpočinio Đenerala

Kada je Britanski premijer Vinston Čerčil, vodeći Savezničku (specijalnu) vojno-političku operaciju protiv Vlade i Vojske Kraljevine Jugoslavije, izgubio na parlamentarnim izborima jula 1945. godine, više nije bio u poziciji da manipuliše i ultimativno prisiljava kralja Petra na donošenje odluka za prenošenje, i predaju vlasti, jugoslovenskim komunistima. (Detaljnije, Saveznički odstrel Đenerala, Udruženje JVUO, Beograd, 2014)

Aprila 1943. godine, iz Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske (ŠVK JV) potčinjenim komandama i jedinicama upućen je u vidu raspisa govor kralja Petra II na britanskom radiju Bi-Bi-Siju od 27. marta  1943. godine:

„Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci!

Ovih narednih meseci vršiće se odlučne bitke za Evropu. Zato nemojte preuranjeno, i pojedinačno, dizati ustanak, već se svi okupite oko vrhovnog komandanta, đenerala Draže Mihailovića, i njegovih odreda, koji zna kada, gde i sa koliko snaga treba napadati. Vaše je da još malo i strpljivo čekate da se povežete i organizujete. Danas je najvažnija sloga i čekanje odlučnog momenta…” (Vojni arhiv, br. reg. 28, f-4, k-12)

Kada se približio “odlučan momenat”, iz ŠVK JV potekla je posebna informacija za jugoslovenske narode i pripadnike Vojske, naslova “Kralj dolazi”, u kojoj se, sem ostalog, kaže: “Slomili smo neprijatelje Otadžbine naše, i grudima svojim raskidasmo lance u koje htedoše da nas sputaju. Pobedila je volja, hrabrost i vera u budućnost. I ta budućnost se pretvara u stvarnost i sadašnjost, jer Ti nam dolaziš, Gospodaru naš. Srca naša su otvorena, ruke naše su spremne da Te prihvate i mišice naše da Te zaštite.  Topola i Oplenac, s narodom, i zemljom srpskom, čekaju suznih očiju Tvoj lik. Dođi Kralju, Srbija Te čeka”. (VA, 28/5, k-15)

Bilo je to vreme kada se kralj Petar II, Vrhovni komandant Jugoslovenske vojske,  pripremao da avionom tajno sleti na Ravnu goru. O tome u Memoarima kaže: “Da bih se spremao za ovaj podvig, trenirao sam koliko god sam češće mogao prinudno sletanje sa teškim bombarderima. Najzad, utvrđen je bio i datum… Posle misterioznog nestanka aviona, odlučio sam se teška srca da napustim ovaj plan… ”. B. Gligorijević, Kralj Petar II Karađorđević (1923–1970), Zavod za udžbenike, Beograd, 2011.

Tada se Kralj, s Jugoslovenskom vladom, nalazio u Kairu (29.9.1943 – 11.3.1944) očekujući prebacivanje u ŠVK VJ shodno direktivama britanske vlade i VK Britanskih trupa na Srednjem istoku o zajedničkim operacijama na Balkanu. (VA 10/3, k-20; 25/1, k-20 i 18/3, k-20) Međutim, ni Kralj, ni Vlada, ni general Mihailović nisu znali da je početkom 1943. godine britanski premijer (ujedno i ministar odbrane), Čerčil, započeo s realizacijom “Velike strategije obmane” Vrhovne komande Vermahta u Evropi, u koju je uključio i VK i JV, i koju je “dozirao” operacijom Mleveno meso i prebacivanjem iz Londona jugoslovenskog Kralja, i vlade, bliže Jugoslaviji i vojnim operacijama koje su sledile. Ali kada je Britanski premijer procenio da su ostvareni zadaci, koje je postavljao u realizaciji tog cilja (operacija Haski, Sicilija i iskrcavanje u Italiji), onda ih je vratio u London (11.3.1944), nastavljajući tako uporedo s realizacijom i jednog drugog cilja, i tajne, vojno-političke (specijalne) operacije protiv jugoslovenske Vlade, i Vojske, koju je u dogovoru sa Staljinom u Moskvi avgusta 1942. započeo radi legalizacije Jugoslovenskog partizanskog pokreta i uključivanja jugoslovenskih komunista da na “legalan” način dograbe vlast u Jugoslaviji. (VA, 3/1-8, k-290)

Pre nego što je Čerčil vratio Kralja, i vladu, u London, on je s Petrom nasamo razgovarao (10.12.1943) bez prisustva predsednika vlade Purića, govoreći da “Britanska vlada ima neoborive dokaze da Mihailović sarađuje s neprijateljem” i da će, možda, zbog toga uskoro zatražiti uklanjanje đenerala iz te vlade. Rekao mu je i to da će Tito “biti njegov čovek…”

Kada je Purić zatražio od Čerčila te “neoborive dokaze o saradnji  Mihailovića s neprijateljem”, Čerčil je samo odgovorio: “Nemam dokaza, ali sam ja uveren da on sarađuje s neprijateljem”. (R. i Ž. L. Knežević, Sloboda ili smrt, 284) Ujedno je Čerčil (Afrika, 8.1.1944) poslao pismo jugoslovenskom komunističkom lideru Brozu Titu u kome, sem ostalog, kaže: “Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljaka, vazdušne podrške i pomoći, koju će Vam ukazati komandosi u borbama na ostrvima… Rešio sam da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas…”  (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 5, 450)

Ali pre povratka u London, Kralj je po kapetanu Vladi Vladisavljeviću poslao jedno pismo Čerčilu, koje je on usput neovlašćeno pročitao, i zatim ocenio da je ono došlo “Čerčilu u pravi čas: odobrenje za ženidbu za glavu Mihailovića!“ (Od monarhije na republiku, Slobodna tribuna, Pariz, 1982) Tako se Kralj, s Purićevom vladom, vratio u London 11. marta 1944. godine da bi, posle venčanja s grčkom princezom Aleksandrom (20.3.1944), ne odustajući od dolaska na Ravnu goru, izjavio za Daily Express: “Svaki onaj koji misli da to što smo se mi venčali u Londonu može da nas spreči da se vratimo vara se. Brak pojačava moj položaj, čini me odgovornim. To snaži moje odluke…”

Kako su se dalje komplikovali odnosi s Čerčilom, u pismu 15. aprila 1944. godine, kralj Petar je pisao Ruzveltu: “U težištu pitanja je ministar vojni đeneral Mihailović, koga vlada ne može da napusti, a da ne izda svoj narod, koji se pune tri godine bori pod najtežim okolnostima, bez pomoći, sopstvenom krvlju i sredstvima. Ja lično postao bih izdajnik svoga naroda i svoje vojske u Jugoslaviji, kojoj sam ja Vrhovni komandant. Rekao sam g. Čerčilu  da je to primanje prevelike odgovornosti za mene i da bih voleo da mi on svoje stanovište iznese napismeno. G. Čerčil je odgovorio da sve to nije zvaničan razgovor, već prijateljski predlog, na kome Tito insistira. U stvari to je ubistvo u vidu moga ličnog samoubistva”.

Dakle, Čerčil je samo nastavio da “dokazuje” dogovorenu tvrdnju posle susreta sa Staljinom u Moskvi avgusta 1942. godine “da je ministar vojni Mihailović prišao Nemcima i da sarađuje s njima, jer želi da spase svoju porodicu”. (VA, 3/1-8, k-290) Tako je britanski premijer smišljeno ostvarivao tu “specijalnu operaciju” ne “otkrivajući sve karte” pred Kraljem. Sledeći korak bio je Kraljev “izbor” dr Ivana Šubašića za novog predsednika jugoslovenske vlade (1.6.1944, položio je zakletvu kao novi predsednik Vlade i ministar svih resora). Istog dana u intervjuu za Bi-Bi-Si kralj Petar je saopšio “da će nova vlada moći da izvrši svoj zadatak u potpunosti jedino u saradnji, te uz pomoć i podršku  svih elemenata otpora u Jugoslaviji. Ja sam zbog toga uputio bana Hrvatske  da uspostavi dodir sa svim tim elementima pre nego što se odluči na konačan sastav Vlade”. Za britansku agenciju  BUP (The British United Press) Kralj je izjavio da će se “Mihailoviću  dati nalog  da počne boriti se protiv Nemaca”.

Međutim, kao poslednji, i najjači, argument u ratnim operacijama za komunističko preuzimanje vlasti u Jugoslaviji, i osvajanje Beograda (“Stalno i uspešno napredovanje Crvene armije daje nam snage da nastavimo započetu borbu i da je sa uspjehom privedemo kraju. Da bi postigli siguran uspjeh potrebno je sa uspjehom likvidirati četničku organizaciju…”, naređenje VŠ NOV i POJ, str. pov. 785, VA, 39/3, k-12), Čerčil je računao na Kraljev apel preko Britanskog radija Bi-Bi-Sija. Ali to neće biti dovoljno, pa će Staljin pripomoći Crvenom armijom. Dovodeći tako kralja Petra pred svršeni čin, jugoslovenski monarh je prilikom čitanja teksta, koji su pripremili Idn i Čerčil 12. septembra 1944, jednostavno ispustio “Ćenerala i njegovu vojsku”:

“Dragi moji Srbi, Hrvati i Slovenci,

U ovim sudbonosnim i, za Jugoslaviju, velikim danima, kada pobedonosne armije Sovjetskog Saveza stoje na našoj granici s jedne strane, a američke i britanske s druge strane, kada je dan naše slobode u punom svanuću, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedinite i pristupite Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom. Sa mojim punim znanjem, i odobrenjem, Kraljevska vlada Ivana Šubašića zaključila je važne i korisne sporazume sa tom našom narodnom vojskom, koja je jednodušno priznata, podržavana i pomagana od naših velikih Saveznika…”

Dakle, kralj Petar kao da je imao u obzir Ustav Kraljevine Jugoslavije, čl. 29, u kojem se kaže da je “Kralj vrhovni zapovednik sve vojne sile”, što znači da je Vojska (JVUO) već ustavni činilac, dok “Narodnooslobodilačka vojska”, pod “maršalom Titom” nije pa na taj način želi da joj apelom (komandovanjem) da neki legitimitet iako je pod pritiskom Čerčila već bio “odobrio” prvi “Sporazum Tito-Šubašić”. Pretpostavljajući da nešto nije u redu, iz ŠVK JVUO usledilo je “Vanredno saopštenje  svemu narodu, svima četničkim jedinicama i borcima: Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II sprečen je u vršenju svojih kraljevskih dužnosti i nije u mogućnosti da slobodno da svoju reč…” (VA, 30/1, k-15)

Posle žustrih razgovora i “ubeđivanja”, kralj Petar je Čerčilu i Idnu predao prevod čl. 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije, kojim se daje pravo suverenu da imenuje namesnike i njihove zamenike. Rekao je Čerčilu da insistira na tome da on naimenuje namesnike (Simović, Šutej, Sernec, ali je pod pritiskom umesto prve dvojice prihvatio nametnute Budisavljevića i Mandića), ističući da je “Sporazum Tito-Šubašić” protivustavan. Tako je (29.12.1944) uputio pismo Čerčilu po pitanju Sporazuma i kopije dostavio engleskom kralju i američkom ambasadoru Patersonu. U pismu je istakao da se od njega traži da “prenese svoja ustavna prava iako po tome pitanju nije se prethodno sa mnom savetovao… Meni je saopšteno… da se sve političke partije slažu sa ‘Sporazumom Tito-Šubašić’; ne samo da to nije istina, no niko partije nije ni pitao o tome i nijedan od političkih prvaka nije hteo da odobri sastav Vlade kako je predloženo”. Kralj je uputio drugo pismo Čerčilu, u kome je istakao da  davanje vlasti AVNOJ-u predstavlja stvarno “smrtnu presudu za narod”.

Tako je Kralj (22.1.1945) pozvao sve članove Vlade. Istakao je da je Šubašić radio bez dogovora s njim i doveo Kralja, i Vladu, u bezizlaznu situaciju… pa je zatražio ostavku. Međutim, sutradan britanski ambasador Halifaks je preneo da “Kraljeva akcija ne utiče na namere Vlade Njegovog Veličanstva da se ‘Sporazum Tito-Šubašić’ sprovede u delo”. Zatim je ambasador Paterson obavestio (23.1.1945) da je Šubašićeva vlada održala sednicu u podne i da su se svi ministri, sem jednog, saglasili da ne podnose ostavke, da pođu za Beograd čim Britanci obezbede prevoz. Dok u saopštenju jugoslovenske vlade (29.1.1945) ističe se da je njen predsednik Šubašić podneo ostavku celog Kabineta, da je Kralj uvažio ostavku i ponovo poverio mandat dr Šubašiću da sastavi Vladu”.

Posle poraza Čerčila na parlamentarnim izborima (26.7.1945), kada više s pozicije sile nije mogao manipulisati i ucenjivati kralja Petra pismom,  jugoslovenski monarh je uzeo u svoje ruke funkciju komandovanja svim činiocima jugoslovenske “vojne sile” i 8. avgusta 1945. godine obavestio jugoslovenske narode:

„Današnje stanje u Jugoslaviji okarakterisano je diktaturom maršala Tita i njegove vlade. U celoj zemlji se ne može čuti drugi glas do samo jedan – glas maršala Tita. Moje namesništvo u takvim okolnostima nije bilo u mogućnosti da pravilno vrši svoje ustavne funkcije, a pretpostavljam da ih nije ni vršilo u duhu ovlašćenja i date zakletve Meni i narodu. Jasno je da se u zemlji sprema nasilni plebiscit pod terorom jedne partije. Na osnovu toga odlučio sam da povučem data ovlašćenja od svoga namesništva i da sam, lično, uzmem u svoje ruke vršenje Svojih ustavnih funkcija i odbranu ustavnih prava moga naroda”.(VA, 10/3, k-15)

Za formalnu legalnost Titove privremene vlade postojala su dva osnova: Kraljevo prenošenje funkcija na namesništvo, koje je potom dalo mandat za sastav vlade jugoslovenskom komunističkom lideru i sporazumi sa Šubašićem, koji su, u načelu, odobrili Saveznici u Jalti 1945. Međutim, još pre izbora za ustavotvornu skupštinu, oba osnova formalne legalnosti prestala su da postoje, jer su Kraljevom proklamacijom od 8. avgusta 1945, namesništvu oduzeta  ovlašćenja, pa je, prema tome, ono izgubilo legalnost, a samim tim i Titova vlada. S druge strane, Šubašićevom ostavkom, 9. oktobra 1945, u znak protesta zbog neispunjavanja odredaba Sporazuma, koji je postao jednostran, i on je izgubio važnost. Tako je u Kraljevini Jugoslaviji nastala situacija da Titova vlada ima mandat namesnika, koji nemaju ovlašćenje Kralja, da se zasniva na Sporazumu sa Šubašićem, koji je usled neispunjavanja odredaba morao da bude raskinut i da se poziva na odluke Velike trojice u Jalti (1945), koje nisu ispoštovane. Ona je, prema tome, postala trostruko nelegalna: i u odnosu na kralja Petra II, i prema obavezama sporazuma Tito – Šubašić i prema odlukama Velike trojice u Jalti.

Autor teksta – Novica Stevanović, generalštabni pukovnik u penziji

 N.Stevanovic

Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.