У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Да ли је монархија у Србији заиста укинута“.
Матија Бећковић је једном приликом изјавио: „Да је Србија нерегуларна република то зна свако, а да је регуларна Краљевина не може порећи нико!“ Многи су склони да његове речи тумаче као чисто песнички начин изражавања припадности идеји монархизма и залагању за њеним васпостављањем у Србији. Али да ли је заиста тако? Ове речи крију једну много дубљу поруку.
Подсетимо се начина на који је Краљевина у Србији укинута.
Декларацију о укидању монархије и успостављању републике донела је 29. новембра 1945. Уставотворна скупштина ФНРЈ, формирана након избора одржаних 11. новембра исте године. Кључ питања које је и тема овог текста лежи у самим тим изборима, и томе да ли одлука која је донета након њих може бити легална и легитимна.
Комунисти су у свом добро познатом маниру, пре самог гласања спровели жестоку репресију, гушећи сваку опозицију. Милану Гролу, једном од ретких предратних политичара који су се вратили у земљу у нади да ће у демократском предизборном процесу моћи да представљају противтежу Комунистичкој партији, је забрањено деловање, а многи његови следбеници ће страдати и/или бити затварани у чисткама које су уследеле (међу њима, нешто касније и наш велики писац, Борислав Пекић). У таквој атмосфери, једини глас који се могао чути до избора је био глас Комунистичке партије! И не само до избора, него и на самим гласачким местима, с обзиром да су и она била окићена пропагандним плакатима и паролама. Наравно, поред оваквог вида рекламе, постојала је и она много ефикаснија, спровођена по ноћи, са пиштољем прислоњеним на слепоочницу „неподобних“ грађана и уз отворене претње њима и њиховим породицама. Уз затворе пуне грађанске и интелектуалне елите и све већи број људи који би нетрагом нестали, овај вид пропаганде је био веома ефикасан, толико да би им и сам Гебелс позавидео!
Када је дошао дан избора, а како се опозиција, ионако малобројна, груписана у Удружење опозиционих странака, под притиском репресија одлучила на бојкот, народ је имао могућност да свој глас да или листи Народног фронта или да гласа против, убацујући куглицу у кутију без листе. А чисто подсећања ради, гласало се тако што би бирач узео гумену куглицу у руку, потом би је спустио прво у кутију Народног фронта, па у „ћораву“ кутију и потом показао празну шаку. Противљење КПЈ-у је онемогућила и чињеница да док су кутије Народног фронта изнутра биле обложене чојом, „ћораве“ нису, уз образложење да „није било довољно материјала“, тако да је свака куглица убачена у њих поприлично одзвањала. Прилично згодно, идеално за изборну комисију сачињену искључиво од комуниста, да могу да забележе у своје спискове ко је „реакција“ (присетимо се генијалног филма „О покојнику све најлепше“ и Буђонија (игра га Богдан Диклић) који у рупи у поду бележи оне који су против).
Непотребно је наглашавати да је успех био потпун и фарса је могла да се настави даље, доношењем већ поменуте Декларације од 29. новембра 1945.
Вратимо се сада на питање које сам поставио на почетку – Да ли је монархија у Србији заиста укинута? Југословенски комунистису желели да створе илузију демократије, за разлику од своје руске сабраће, који су монархију укинули тако што су зверски побили скоро целокупну Царску породицу! (Сигуран сам да би и наши револуцинари спровели исти рецепт, али хвала Богу, па је наша Краљевска породица била ван њиховог домашаја.) Они су решили да се играју парламентаризма, да фингирају демократски процес и режирају изборе из којих су изашли као победници. Али демократија се не може лажирати – или је има или је нема! Ако је нема, онда је то просто и једноставно – диктатура! И како се резултати таквих избора, ако се већ тврди да су демократски, могу уопште посматрати као легални, легитимни и обавезујући! Ако са становишта демократије и истинског парламентаризма посматрамо ствари, данашња република је нелегална и монархија правно никад није ни укинута, зато што ни Уставотворна скупштина која је изабрана на нерегуларним изборима не може имати ни легалитет ни легитимитет и све одлуке која је она донела су ништавне! Упитајмо се – може ли се закон заснивати на безакоњу!? (Као пример можемо погледати у нашу новију историју и изборе за органе локалне самоуправе из 1996. године. Народ није желео да прихвати фингиране резултате покрадених избора и након вишемесечних протеста се изборио да власт на локалу добију они људи који су је на изборима и освојили, они који су имали више пута у тексту поменути легалитет и легитимитет. Па ако се нису могли прихватити органи локалне самоуправе који власт нису добили на изборима, него њиховом крађом, како онда може бити регуларна Уставотворна скупштина из 1945. нарочито ако се узме у обзир колику важност имају одлуке скупштина општина и градова, а колику она на самом врху државе.)
Када назовемо ствари правим именом и занемаримо то што су припадници КПЈ желели да се „играју“ демократије, Декларацијом о проглашењу ФНРЈ је започела ера комунистичке диктатуре и тада су постављени темељи на којима је саграђена држава у којој и сада живимо. Темељи базирани на убиствима, терору и лажима. Темељи који су уместо водом заливени крвљу невиних. А да ли кућа саграђена на лошим основама може бити стабилна? Не смемо заборавити узрочно-последичну везу свих догађаја из наше новије историје који су проситекли као резултат избора из 1945. године! Све што данас покушавамо да урадимо, све тежње да поправимо лоше наслеђено стање су узалудне, зато што немамо добру основу! То је као да нам се на зидовима ухватила влага, а ми проблем решавамо тако што их прекречимо. Све ће изгледати добро неко време, али ће се буђ и трулеж неминовно поново појавити!
За разлику од комуниста, који су је нелегално укинули, ми који се залажемо за повратак монархије желимо да то буде искључиво у складу са законом и по вољи народа! Тако ћемо поставити здраве темеље на којима ће наша држава, васпостављена Краљевина Србија, моћи успешно да се развија и напредује.
Завршићу наставком цитата Матије Бећковића, наведеног у уводу текста:“Пробали смо разне лекове и остали болесни. Да не умремо, а да не пробамо онај прави!“
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за односе с јавношћу Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments