У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г-дина Милоша Стојковића, члана Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Монархија – континуитет државности српске и одредница нашег идентитета у времену прошлом и садашњем“.
Шта је у ствари монархија и која је то дубља порука коју она, као вид и облик државног уређења означава? Какву поруку „упућује“ лаицима и незнанцима по питању историје државности или правних примеса државног права, а какву симболику она побуђује код оних који у монархији виде дубље и смисленије значење од самог префикса испед имена земље у којој живе или у којој су рођени?
Можда би било најбоље да пре ауторовог текста који следи, свако ко га буде подробније читао и тумачио, најпре тај одговор потражи у себи самом, да затворених очију ослушне унутрашњи „глас“ у себи, па шта буде прво чуо, вероватно ће бити најближе истини. Није то реч о мистици, већ као када пред олтаром у цркви (односи се и на друге вере са „књигом“) погледамо све те иконе и свеце, за некога то буду „само“ изванредне слике и уметничке представе којима једна религија жели да се представи верницима, док је за друге то профани приказ дубоког значења вере (општи – идентитетски и лични – духовна храна и пут спасења свога) и личног уверења и становишта из којих проистиче и из којих се свакога дана напаја.
Тако је и за питање монархије, за некога то само другачији назив у личним документима, а за друге много више, оно што се телесним очима често и не види, ако се не разуме… Јер основа легитимитета монархије јесте у томе да је царска/краљевска власт дата од Бога, да је владалац/монарх Божији заступник на Земљи. Христове речи „Дајте цару царево, а Богу Божије“ (грч. Ἀπόδοτε οὖν τὰ Καίσαρος Καίσαρι καὶ τὰ τοῦ Θεοῦ τῷ Θεῷ) очити су симболични приказ ове тезе осимфонијском учењу, о сарадњи Цркве и државе, као две главе једног тела (симболика двоглавог орла), при чему је Црква та која даје легитимитет и легалитет, духовну и моралну потпору владару, држави и народу, док су народ, држава и владар ти који пружају материјалну потпору Цркви да врши своју мисију и шири Божију истину. Световна и духовна власт, блиске, али никада истоветне.
Тако беше у Средњем веку, данас је то пре свега засновано на модерној Уставности из које тај легитимитет проистиче, али ниједна монархија у данашњем свету се није одрекла и верске компоненте, најочитији приказ тога јесте крунисање (и миропомазање код православних) у највећој или цркви у којој се владари једне монархије традиционално крунишу (Вестминстерска опатија у Лондону, , Нидерос катедрала у Ослу, Храм Христа Спаситеља у Москви итд.). Па тако ни српски владари, од првих познатих Властимировића у VII веку, па до нововековних Обреновића, Петровић-Његоша и Карађорђевића (Жича, Пећка патријаршија, Саборна црква у Београду, Цетињски манастир код нас Срба)
Наша историјака свест, пре свега под утицајем Цркве, има уврежено и махом погрешно схватање, да су најстарији српски средњевековни владари били Немањићи (најзначајнији свакако – прим.аут.), да је први српски краљ био Стефан Немањић „Првовенчани“ (отуда и његов додатак имену, био је први краљ који је титуларно претендовао на све српске земље/ Србе, али не и први, најстарији познати српски краљ, тј. Србин са краљевском титулом – прим.аут) или да није било светитеља међу српским владарима пре Немањића. Корени српских краљева и српских круна су ипак мало старији, а Немањићка епоха јесте „круна“ српске средњевековне државности, снаге и полета.
Тако још 926. године забележен је први помен краља (rex) Михаила Вишевића Захумског. Сама титула била је незванична и односила се на његов статус моћног и самосталног владара у Захумљу, делу српског приморја, у односу на римског папу и суседе, Хрвате, Млечане и Ромеје/Византинце.
Још један важан моменат јесте и канонизација кнеза Јована Владимира, након његове смрти 1016. године (владар српске земље Дукље/Диоклитије) – тиме је он постао први српски владар светитељ (задужбина црква Св. Марије Крајинске). Традицију канонизације владара наставиће касније у независној српској држави, а под окриљем аутокефалне (независне) српске Цркве, владари из династије Немањића, због чега ће и добити назив „светородна династија“. А савремена династија Карађорђевић је преко краљице Марије (преко женске линије) у крвном сродству са династијом Немањића. Толико о оспораваном легитимитету србијанске и млађе српске династије.
Није утврђена тачна, али се сматра да је између 1072. и 1077. године кнез Михаило Војисављевић добио титулу (и инсигније) “краља Словена(Дукље)” од папе Гргура VII – тачније титулу “Краља Дукље и Далмација”, поставши тиме први српски владар који је добио краљевску титулу! Дакле скоро век и по пре Стефана Немањића, који се приликом прирема за крунисање и дипломатске иницијативе код папе Хонорија III у манастиру Жичи, позивао управо на круну Михаила Војисављевића, као првог српског владара са том титулом. Иначе у Средњем веку су једино римске папе могле додељивати краљевску круну, док су Срби у средњем веку били једини православни народ чији су владари (од Стефана Немањића, Михаило Вишевић је своју титулу ограничио на ограничену територију у приморју – прим. аут.) носили ту владарску титулу. Каснији владари су крунисани од стране српских архиепископа или патријарха, што је пракса која се задржала и у XIX и XX веку.
Душанова круна, царска круна, била је недосањан и нереалан сан свих српских владара, још од Карађорђа. Будући да су српски средњевековни владари носили титулу краља, тачније српски владари су били једини православни владари који су имали титуле краљева (Бугари су имали титуле к(х)ана, кнежева, царева; Руси великих кнежева, царева, императора; Ромеји (Хелени, Грци) василевса-императора итд.), нововековни владари су живели у уверењу да имају легитимна права на њено васкрсење. Наравно и сама круна (венац, митра, камелукион и како се све није звала у нашим средњевековним – прим. аут.) повељама као најважнији и кључни симбол владарске власти (инсигније – владарски знаци) има осим материјалне, врло важну идеолошку и симболичку функцију, чији врхунац свакако заузима у време самог чина крунисања, венчања, који, као што смо рекли има и верски и државно-политички карактер. Наши средњевековни владари нису безразложно сви од реда носили владарско име Стефан (грк. Стефанос – крунисани; венац – „првовенчани“, првокрунисани). Оно је било додавано уз световно име само крунисаном владару, дакле било је привилегија и више је означавало титулу. Тако и данас имена Александар и Петар код Карађорђевића или Никола и Михаило код Петровић-Његоша, тј. у српским краљевским династијама (србијанској и црногорској) имају функцију показивања легалитета и легитимитета наследника или претендента на трон и као таква су увек резервисана за мушког прворођеног наследника.
Круна својим (полу)сферним обликом симболише идеал савршенства поретка и врховне власти (код царства над васељеном-светом, код краљева над својим народом/грађанима, државом), јер царска (краљевска) капа/митра/венац је у исто време и лична владарева, али и општа државна/народна, симбол трансперсоналног и државнотворног, Богом дариваног и светог. На крају крајева и неке од најстаријих република, као што је Сан Марино (никада није била монархија) у свом грбу имају круну, као симбол независности, суверености и дуговечности! Као што нас у православним храмовима, на врху централне куполе у централном броду цркве увек надгледа „Христос пантократор (Христос сведржитељ)“, тако и владар (автократор,самодржац, самостални и независни владар, суверен у својим одлукама, али у модерна времена ограничен Уставом, Скупштином и законима) са својом владарском круном, дијадемом представља суверена и симбол земаљске, световне власти који надгледа спровођење Устава и осталих закона, регуларост и демократичност парламентарне и политичке власти и принцима поделе власти на законодавну, судску и извршну, не мешајући се притом у рад ни једне од поменутих. Круна се с тога поносно налази и на застави и грбу наше Србије, као симбол независности, суверености и слободе. Јер и ако тренутно и привремено република, и они који заговарају републиканско уређење нису могли наћи за традиционалне српске и симболе Србије ништа друго до оне из времена док смо били Краљевина, дакле Круну, двоглавог орла Немањића са Криновима и српским крстом (крст са оцилима) и химну „Боже правде“. Колико се год трудили неки да угуше наш идентитет као нације, све бива узалуд, јер идентитет наш је нераздвојан од Цркве, Круне и Часног крста! Истог оног који стоји на врху круне краља Петра, изливену од Карађорђевог топа и која је део идентитета нашег Удружења и саме идеје обнове монархије у Србији!
„Краљ Срба“ или „Краљ Србије“ ? Ово питање, као и сам одговор на исто има осим идеолошко-претензионе и политичко-дипломатску компоненту, који се разликовао у Средњем и Новом веку. У средњем веку српски владари су себе сматрали за самодршце (термин из ромејске/византијске владарске терминологије, од грчког автократор – независни, самостални владар, који се ниједном световном владару не покорава, до самом Богу у чије име и влада својим народом и државом) српских земаља, док касније, пре свега од проглашења Царства, користе се термини „Срба (Грка и Арбанаса)“. Тако 1217. године велики жупан Стефан Немањић (1196-1228) приликом крунисања у манастиру Жичи (крунисан од легата папе Хонорија III) има интитулацију: “краљ све српске земље и Диоклитије и Далмације и Травуније и Хумске земље”, а негде и “Стефан по милости божијој венчани краљ и самодржац све српске земље и приморске”. Његов брат Стефан Владислав у својој титули користи назив: „Стефан Владислав помоћу Божијом краљ српски“. Проглашењем Царства, интитулација се квалитативно и суштински мења, по угледу на царске ромејске/византијске, па тако 16. априла 1346, приликом крунисања краља Стефана Уроша IV Душана Немањића у Скопљу он носи титулу “цара Срба и Грка / Србије и Романије”, а млади краљ Урош V за “краља свим Србима”. Дакле од владара земаља, предност се у интитулацији даје називу народа/народима којима се влада, наводећи на првом месту онај који је најзначајнији, најбројнији и из ког потиче сам владар, односно династија и на чијој територији је престоница државе, тј. политички и државотворни народ, у нашем случају српски, Срби. Много векова касније Срби ће се наћи у таквој сложеној држави и са својим владарима од почетка XX века, када буде формирано Краљевство/Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Овај пројекат вишенационалне државе се показао неуспешним и негативним по српске националне и државотворне интересе, уосталом, коа и „српско“ царство, које је као негативна појава у развоју српске државности оставило дубоке последице, од којих се српска средњевековна држава није изборила до почетка XV века и стварања Српске деспотовине. Но вратимо се средњем веку. Тако и каснији владари имају титуле:
господин Вукашин Мрњавчевић (1365-1371): “благоверни краљ Србима и Грцима” (1365); “краљ српској земљи и свим Грцима и Поморју и Странама Западним и свему Дису”,
син му Марко (1365-1395) “млади краљ Срба” – легитимне титуле од цара Уроша V (1355-1371),
Краљ Твртко I Котроманић (1353-1391): “Стефан, краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним Странама (1378)”; “Стефан Твртко у Христу Богу краљ Србљем и Босне и Приморју”, “О Исусе Христе благоверни и Богом постављени Стефан краљ Србљем и Босне и Поморју и Западним странама”, “краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја” (1390),
кнез Лазар Хребељановић (1373-1389): “благотворни кнез Лазар, самодржац све српске земље”(1379), “Ја у Христу Богу благоверни и самодржавни господин Србљем и Подунављу Стефан кнез Лазар” (1380), и “Поморју” (1387),
син му Стефан Лазаревић (1389-1427) “Велики кнез Стефан, самодржац и владар Срба”(1393); 1402: “Деспот Стефан, господар Свих Срба и Подунавља,
Ђурађ Бранковић (1427-1456): “У Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем, и Поморију зетском”; “господин Србљем, Поморију и Подунављу”.
Из претходних примера види се јасно да су наши средњевековни владари, уз остале одреднице, прво и увек наводили „српске земље“ и „Србе/Србље“ као основне и најважније одреднице у својим интитулацијама, јасно имплицирајући који народ и територија су темељ државности и самим тим које су им владарске претензије и обавезе нужно из њих проистицале. Међутим обновом институције и звања „Краљ“ и „Краљевина“, од 22. фебруара по Јулијанском, односно 6. марта по Грегоријанском календару 1882. године, кнез, будући краљ, Милан Обреновић је приликом дипломатких припрема за своје краљевско проглашење, наишао на оштро противљење пре свега Аустро-Угарске, па у мањој мери и Османског царства (Турске), која није желела да се модерни српски краљ овенча титулом „краљ Срба“, плашећи се да тиме Србија не искаже претензије и према територијама северног суседа, које су већински насељене српским становништвом или представљале историјске српске територије (пре свега се мисли на Босну и Херцеговину и Српско војводство/војвод(ов)ину, Војводство Србију). Имајући у виду да је Аустро Угарска била гарант независности Кнежевине Србије на Берлинском конгресу 1878. године и са којом је ова била везана „Тајним споразумом“ из претходне 1881. године, кнез Милан није имао другу могућност осим да прогласи Кнежевину Србију „Краљевином“, а себе за „краља Србије“, уместо прижељкиваног „Краљ Срба“. Први српски нововековни краљ ће овим чином ипак заокружити и учврстити независност Србије, те ће стим у вези краљ Милан заслужити да од народа буде прозван „првим краљем после Косова“. Уздизањем на виши ранг, Србија је 2. јула 1882. године добила и нови грб, онај који и данас као Република користимо и са поносом истичемо. Тај нови грб ће спојити немањићку средњевековну и србијанску нововековну традицију, белог двоглавог орла са грбом кнежевине, чиме ће се још више нагласити државна идеја и континуитет којима су нововековни владари Србије желели да се легитимишу. Краљ Милан је био приморан да своје титуларне претензије ограничи искључиво на територијално-политички опсег који је Србија у том или би у неким другим временима имала, одрекавши се националног, тј.претензија да као краљ буде у исто време и онај који ће тежити окупљању свих Срба под српску круну, па и њихов ако не стварни, оно титуларни владар, ма где они живели. У пракси је свакако било другачије, што ће најбоље показати оба Балканска и Велики рат. Ова историјска неправда, али у сасвим измењеним историјско-политичким одностима и околностима биће исправљени када буде проглашено „Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца“ (од Видовданског устава 1921. године званичан назив постаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а од „Октроисаног устава“ 1929. – Краљевина Југославија), а краљ Петар I, дотадашњи краљ Србије и сви његови наследници ће носити титулу „Краља Срба, Хрвата и Словенаца“. О трагичним и погубним последицама стварања Југославије од 1918. године по српски народ, нећемо се детаљније бавити, јер то није предмет овог текста, али није на одмет подсетити се и негативних потеза из наше монархистичке прошлости. Historia magistra vita est.
Из данашње перспективе, уколико би Србија поново постала Краљевина, њен владар би дакле, по принципу легитимитета и легалитета, морао носити титулу „краља Србије“. То је нарочито постало „примарно“, од проглашења друге оновремене српске државе Краљевином, Црне Горе, од стране кнеза/књаза Николе I Петровић-Његоша, што је ипак имало негативних историјско-националних последица које се и данас осећају, пре свега по питању идентитета оних Црногораца, који су се у међувремену одрекли своје српске националне свести, претворивши једну регионално-политичку (грађанско-државну) оредницу за националну (сликовит је пример између Немачке и Аустрије, где Аустријанци поштују своју посебност и независност, али се никада нису и неће одрећи својег немачког порекла! – прим.аут.). Да закључимо, ако би се будући краљ Србије, прозвао „српским“ или „краљем Срба“ (колико год и аутор у себи „навијао“ да се таква титула усвоји) то би било противно легитимитету краљева Србије од 1882. до 1918. године, а тиме би смо се и формално одрекли Црне Горе као српске државе, јер су Црногорци, по ауторовом скромном мишљењу, у ствари ништа друго до Срби из Црне Горе и погазили сву вишевековну нашу историју. О последицама одрицања (само)свесних Срба из Црне Горе, не треба трошити речи, садашњост нам је довољна.
Срби су „изгубили царство“ на Косову, па се нововековна српска држава темељила на „освети“ Косова (Ослобођењу Старе/Јужне Србије – прим. аут.) и на њему баштинила своје ослобођење, и са извора тог завештања и у будуће „хранила“. Срби су историјску традицију везивали искључиво за светородну лозу Немањића и предање о Косову (Косовском боју). Немањићка традиција оличена је у два владара, светом краљу Стефану Првовенчаном и цару Душану, а косовска у кнезу Лазару и царству небеском. Душаново царство више је окупирало машту Срба тек после избијања Првог српског устанка тј. почетка српске револуције под вођством Ђорђа Петровића-Карађорђа. Због тога не треба да чуди да је први нововековни краљ Србије, Милан I Обреновић у народу био познат као „први краљ после Косова“, да је његов син, Александар I установио орден „Светог цара Лазара“, који су имали право да носе само суверен, владар и његов пунолетни наследник, а чију традицију су наставили и владари из династије Карађорђевић, све до данашњих дана и нашег покровитеља, Александра II Карађорђевића. И за крај бих нагласио, да је краљ Петар I Карађорђевић, у народу познатији као „чика Пера“, имао и незваничну титулу „Ослободилац“, јер је ослободио Косово и осталу Стару Србију после „петвековног робовања“. На аверсу споменице из ратова 1912. године стајао је натпис : „За освећено Косово“
Вратимо се питању са почетка текста. Зашто монархија и шта она у ствари представља? Да ли је она само питање политичко или и још нешто значајније, питање идентитета и гарант из прошлоти који је темељ за будућност? Да ли смо идолопоклоници једне личности, коју ваља идеализовати, као и све његове поступке? Да ли требамо заступати идеју непролазности једног владарског рода или прихватити чињеницу да се владари, и династије мењају, а да једино народ и држава спадају у трајне категорије, чији је круна највидљивији симбол, од грба на застави и пасошима до краљевског грба? Наше монархистичко, а у исто време дубоко национално, не одбацујући и модерно грађанско уверење, треба представљати идеју и вредносну окосницу око које треба окупити најшире кругове нашег друштва, окупити их око круне, као симбола независости и јединства. Ми, као група истомишљеника окупљених око српске круне, требамо тежити, у духу модерног парламентаризма и уставне демократије, обнови монархије, са јасним наглашавањем да Краљ не влада, већ у симболичном смислу представља јединство, континуитет, независност и слободу својег народа (грађана), државе, из којих проистиче његова власт, ограничена модерним законодавством, јасно одређујући краљеве прерогативе, ингеренције и ограничења. Монарх као персонификација вишевековне институције монархије, тј. државе, је симбол трансперсналне власти која се преноси по утврђеним правилима, он је гарант политичке стабилности, државног континуитета, слобода, трајања, независности, а несумњиво из свега наведеног и боље будућности наше отаџбине! Он као суверен у исто време је и репрезент државе и њен симбол, као што су грб, застава и химна (а сви српски симболи и симболи Србије садрже „круну“, нимало случајно!), дакле представља институцију сам по себи.
Овај текст посвећујем свим својим храбрим прецима и сународницима, који са српским краљевима на челу пре једног века својим бесмртним делима исписаше златним словима своја имена за на век!
Уз поклич: За Христа, Краља, Српство и Отаџбину!
Живео краљ! Живела Краљевина Србија!
Поносни син Гвоздене Топлице.
Аутор текста – Милош Стојковић, мастер историчар, Координатор за Топлички округ Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
