Нaстављамо са обележавањем великог јубилеја, стогодишњице од избијања Првог светског рата. Након слика и биографија наших славом овенчаних војвода и Врховног команданта војске Краљевине Србије, Њ.К.В. Регента Александра, данас вам представљамо Краља Петра Првог.
Текстови о Краљу Петру Првом
„У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од Краља Петра. Патриoтa међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу…“ – Енглеска ревија „The Ilystrated London News“ од 4. децембра 1915.
Француски историчар Ернест Ден о српској војсци и Старом Краљу
„Стари српски Краљ Петар I има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може видети какву је дивну улогу играо Стари Краљ.
У писму се излажу напори председника владе Пашића да би убедио Старога Краља да због своје старости и слабога здравља одустане да прати своје војнике, преко албанских гудура. Сви Пашићеви напори су остали без успеха и Краљ Петар је са војском прешао албанске планине, усред зиме, прекривене снегом, на једним воловским колима, а где су биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.“ – француска ревија „Ilustrassion“ од 6. марта 1915, под насловом „Краљ херој“
„У месецу новембру прошле године, Србија је, пред налетом Аустроугарске, била близу да подлегне. Недостајало јој је оружје, Београд је био у рукама непријатеља, неке трупе давале су знак да ће клонути. Стари Краљ Петар, већ увелико болестан, прекинуо је лечење и направио преокрет. За два дана он је подиго на ноге исцрпљене, изнурене и деморализоване војнике. Наоружао их је, сишао у ров заједно са својим синовима, који су достојни свога оца, и помоћу речи које им је изговорио, они су поново били у офанзиви, показавши живост и снажно херојство“, Kроз своје дело, он је тако чудесно остварио своје речи да Краљ може да буде само онај ко служи свом народу.“ – француски Le petit jurnal, 1915.
Цитат из говора Краља Петра приликом полагања заклетве
Француски песник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, инспирисан храброшћу Краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је 1916. песму „Краљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“.
„То Петар Први, из Србије старе
Одлази седећи на остатку каре,
Волови вуку кола та.
Краљ Петар иде, јер ићи мора,
Преко бусења, стења и гора.
Тајанствен пред њим стоји пут.
Са штапом, само у свом мундиру
Он иде мору, изгнанству, миру.
Иде у бајке речне кут.
Четири вола, с јармом у луку,
Раоник славе, херојства вуку,
Но унук Карађорђа, лав,
Да се са бојног поља ишчупа
Четири вола морају скупа
Да употребе напор сав.
Србин, песник, ратник што створи
Да земља пева, да барут збори,
Да Петра Првог, борца тог
Осветли душу, створи за њега,
та кола, спојив остатак спрега
С остатком задњим топа свог.
Песма ће исплест ореол му цветан.
Поносан ко вођа, као пастир сетан.
Како је велик изгнаник тај.“
Престолонаследник Александар о Краљу Петру
О Краљу Петру Првом из српске епопеје на Крфу драгоцено сведочанство оставио је један од највећих светских репортера, француски новинар Албер Лондр. Остарели српски Краљ га је примио крајем јула 1916. године – каже Лондр – у месту Калкису, у кући наспрам мора, великој као његова несрећа: После ове две године од избијања рата у којем су прве гранате пале на главни град овог Краља и који је ојадио све жене његове земље, побожно сам дошао да га видим, овде у Калкису, мртвом граду. Био је најпре у Едипсосу, једном летовалишту. Тамо је било превише света па је побегао овде. Боље му је. Повратио се и у неким тренуцима чак му је и штап сувишан. Ађутант нареди да ме послуже слатким и водом. За столом је и један Краљев пријатељ, један од оних с којима је проживео младост. – Били смо на ти читавих 50 година – каже он – али га у Женеви, кад стиже депеша која му донесе круну, ослових са Величанство. Ова кућа ми одједном изгледа света! Врата се отворише, ево га, Краљ. Учини ми се да се појавила легенда. Он још не знађаше да га чекамо. – А, Французи – рече. Затим, нагнувши се над једном фотографијом, додаде: – Ево шта ћу ја бити за историју, оронули старац кога вуку волови, као дангубне Краљеве. Његов ађутант стоји мирно, ордонанс иза њега такође, а пријатељ, један обичан човек, гледаше у земљу. То је био двор српског Краља.
Биографија Краља Петра Првог
Краљ Петар Први Карађорђевић рођен је као пето дете Кнеза Александра и Кнегиње Персиде (кћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан, 11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеж Сен Барб, а 1862. у чувену војну академију у Сен-Сиру коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Почетком 1868, са свега 24 године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила “О слободи”, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
После убиства Кнеза Михајла у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.
Говор Петра Првог војницима на првој ватреној линији Колубарске битке
Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом је учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован Орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио Кнегињом Љубицом – Зорком, најстаријом кћерком црногорског Књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем никада нису престајали.
Током 1897, Кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николаја II. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.
У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. “Желим да будем прави уставни Краљ Србије“ – рекао је Краљ Петар I у свом прогласу током полагања заклетве.
Говор Петра Првог војницима на првој ватреној линији Колубарске битке
Од самог почетка своје владавине, Краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустро-Угарска, испрва наклоњена новом српском Краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године.
Први балкански рат против Турске 1912, и Други – против Бугарске 1913. – окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.
Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започет Први светски рат. После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог Краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац.
No Comments