У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Филипа Пејковића, студента Правног факултета Универзитета у Београду и члана Удружења Краљевина Србија – „Абдикација јапанског цара“.
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија
Јапански народ изнова задивљује читав свет, поштовањем сопствене традиције и историје.
Наиме, одлуком Империјалног савета, који чине по функцији премијер Јапана, два члана царске породице, председник и потпредседник Представничког дома, председник и потпредседник Дома саветника (горњи дом јапанског парламента), велики управник Царске агенције, врховни судија и један судија Врховног суда, заказане су свечане церемоније прославе тридесетогодишњице владавине цара Акихита, након којих ће он абдицирати.
Цар је одлуку о својој абдикацији, дискретно саопштио најпре јула 2016. године. Од тада, неколико пута је помињано да ће осамдесет трогодишњи цар Акихито напустити царски престо.
Трон хризантеме напустиће 30. априла 2019. године, а наредног дана његов син Нарухито постаће нови јапански цар (према јапанском обичају, дан по царевом смрти означава почетак нове ере). Тено Хеика (на јапанском језику: Његово Величанство цар), пошто абдицира носиће титулу Даиго Тено.
Његово Царско Величанство Акихито се родио 23. децембра 1933. године, као пето дете и најстарији син цара Хирохита, кога је наследио 1989. године. Цереномија крунисања обављена је 12. новембра 1990. године.
Абдикација је последњи пут виђена 1817. године, када се цар Кокаку одрекао царске власти у корист сина Нинка. Међутим, случај цара Акихита има посебан значај, јер ће то бити прва абдикација од доношења првог устава Јапана, 1889. године.
Без обзира на искључиво церемонијалну и протоколарну улогу шефа државе, Јапанци немају намеру одбацити идеју монархије. Постоје два разлога – изузетно поштовање традиционалних вредности и институција, али и чињеница да јапанска историја почиње владавином првог цара Џинмуа, оснивача Јапана и родоначелника његове царске династије, око 660. године пре нове ере. Самим тим, јапанска империја се може похвалити континуитетом од приближно два и по миленијума.
Ни страхоте Другог светског рата, које укључују америчко атомско бомбардовање јапанских градова Хирошиме и Нагасакија, нису натерале Јапанце да одступе од древне институције – њихове царевине и њиховог цара. О томе је говорио историчар, правник и дипломата Милан Ст. Протић: „Држава у којој је Америка најпопуларнија је Јапан, земља на коју су бацили две атомске бомбе. (…) Зашто? То ми је испричао јапански амбасадор, ја сам га једанпут питао, знате шта ми је рекао: Зато што нам нису осрамотили цара, а могли су! За нас је мање поразно то што су бацили атомске бомбе. Не бисмо им опроситили да су нам дирнули цара!“
Земља излазећег сунца остаје једина царевина у савременом свету
. Опстаје благодарећи прагматичном дијалогу традиције и практичних потреба, као и немерљивом подршком јапанског народа. Јапану није проблем да очува монархију и буде трећа најбогатија земља по висини Бруто домаћег производа.
Научимо по нешто од ове географски далеке, свесне нације…
Аутор текста – господин Филип Пејковић, студент Правног факултета Универзитета у Београду и члан Удружења Краљевина Србија
