U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – „Kalendarsko pitanje ili još jedna jabuka razdora“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Umesto uvoda
Bliži se vreme praznika. Za sve hrišćane onog najlepšeg – Božića. A umesto da se radujemo tom prelepom danu, u Srbiji će kao i svake godine opet oživeti gloženje oko toga da li se Nova godina slavi pre Božića, koji je datum ispravan itd. I tako u tim svađama i podelama (kojima smo tako lepo skloni, o čemu je izvrsno pisao Duško Kovačević u svojoj knjizi), potpuno zaboravimo samu suštinu praznika, to jest ono što nam Bogomladenac svojim rođenjem donosi – radost, sreću i ljubav!
Posebno me na razmišljanje o ovom pitanju podstakao jedan događaj od pre dve godine, kada sam 25. decembra na strani Udruženja Kraljevina Srbija okačio sledeću čestitku:“Svim vernicima koji Božić slave po Gregorijanskom i Novojulijanskom kalendaru, želimo srećan praznik!“ I odmah su krenuli komentari, uglavnom po istom šablonu – da sam papista, da želim da zavaram i zavedem iskrene pravoslavce, da sam ekumenista (inače vreme je da ljudi shvate da reč ekumenski nije nikakav bauk i da u stvari znači vaseljenski, na grčkom se Vaseljenski Patrijarh piše Οικουμενικός Πατριάρχης). Jednom rečju, ispadoh gori izdajnik vere od Jude Iskariotskog! A ono što je kritičarima naročito upadalo u oči je reč „novojulijanski“. Zbog njihovog neznanja njenog zančenja ispadoh sektaš, mason i ko zna šta još, otpadnik koji izmišlja stvari koje ne postoje.
A koji je razlog zašto sam čestitku napisao baš na ovaj način? Zašto nisam stavio onako kako svake godine rade ličnosti iz našeg javnog života:“Svim vernicima koji Božić slave po gregorijanskom kalendaru želimo…“ Iz prostog razloga – zato što sam pored vernika zapadnih crkava koje koriste navedeni kalendar želeo da dan Hristovog rođenja čestitam i vernicima grčke, bugarske, rumunske, kiparske, aleksandrijske pravoslavne crkve kao i samoj Vaseljenskoj patrijaršiji, koje koriste novojulijanski, to jest kalendar srpskog genija, Milutina Milankovića.
Nameće se dilema zašto jedno obično svetovno pitanje kao što je kalendar može da izazove toliko sporenja, pogrešno povezanih sa verom. I koji je razlog da se uporno to pitanje bespotrebno meša sa crkvenom dogmom, kada jedno sa drugim nemaju apsolutno nikakve veze. Ja mislim da je razlog nedovoljno znanje o ovim temama, gde po automatizmu čim o nečemu ne znamo dovoljno, odmah to proglašavamo neprijateljskim. Lakše nam je da nešto o čemu nismo adekvatno informisani odmah napadnemo, nego da se potrudimo da ipak saznamo nešto više i da onda na osnovu informacija formiramo vrednosni sud.
Razlike u računanju vremena i kako je do njih došlo
Čovek je od pamtiveka iz čisto praktičnih razloga pokušao da nađe način da izmeri vreme. Najlakše mu je bilo da odredi dan, kao period između dva izlaska ili zalaska Sunca. Taj dan nije bilo toliko teško podeliti na manje kategorije koje su kasnije, kako je tekao napredak nauke i tehnologije standardizovane kao sat, minut i sekund. Međutim problem je nastao kada se pojavila potreba da se vreme meri na duže staze. Kako utvrditi koliko tačno dana treba da bude u jednoj godini, pa da svake naredne, po isteku tog perioda, na primer prolećna ravnodnevica „pada“ istog datuma? (Namerno stavljam ravnodnevicu kao primer, pošto su još drevni narodi znali za njeno postojanje, drevni astronomi su utvrdili da dva puta godišnje obdanica i noć isto traju)
Brojne civilizacije su imale svoje kalendare, od kojih su neki bili manje, neki više tačni, ali nekoliko decenija pre Hristovog rođenja, kao do tada najtačniji se istakao kalendar aleksandrijskog astronoma Sosigena, koji je u zvaničnu upotrebu uveo Gaj Julije Cezar 45. godine pre nove ere i koji je po njemu nazvan julijanski. Ali i ako je bio tačniji od ostalih korišćenih u to vreme, on je i dalje imao mana (o čemu će više reči biti u daljem tekstu).
Taj kalendar je na saboru u Nikeji 325. godine prihvatila hrišćanska crkva (jedinstvena, podela na katolike i pravoslavce nije postojala). Međutim već tad je od strane crkvenih otaca uočena njegova netačnost, to jest da je od njegovog uvođenja do te 325. godine došlo do mimoilaženja kalendarske godine i istinske, sunčeve, solarne godine (vremena koje je tačno potrebno Zemlji da obiđe pun krug oko Sunca) i izvršena je njegova prva revizija brisanjem 3 dana.
To je upravo dokaz da julijanski kalendar nije nepromenljiv, s obzirom da su ga upravo osnivači naše Crkve menjali. On nije Bogom dan i kao svetovnu, necrkvenu kategoriju, nikako ga ne treba dovoditi u vezu sa crkvenom dogmatikom i ići u krajnosti gde se tvrdi da je primena ovog kalendara nešto sveto što se ne sme dirati! Kalendar je proizvod čoveka a ne Gospoda i upravo iz tog razloga, što ga je čovek stvorio i proizilazi njegova nesavršenost i pogrešnost, pa iz te nesavršenosti dalje dolazi i potreba da se naknadno popravlja i unapređuje!
Pitanje kalendara je čisto pitanje matematike i astronomije.
Kako je uostalom došlo do cele zbrke i zašto je tako teško napraviti precizan kalendar? Razlog je taj što se Zemlja okrene oko Sunca za 365 dana, 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi (to je sunčeva godina, o kojoj je već bilo reči). Ovi minuti i sekunde koji su „višak“ preko 5 dana prave problem. Julijanski kalendar podrazumeva da proste godine traju 365 dana, a svaka 4. godina je prestupna i ima 366 dana, da bi se time „ispeglali“ ovi zanemareni sati koji ostaju preko 365 dana. To bi bilo u redu da se Zemlja okrene oko Sunca za tačno 365 dana i 6 časova, jer bi onda za te 4 godine akumulirani sati dali tačno jedan dan (4 god X 6 sati = 24 časa, t.j. jedan dan). Međutim, kako taj „višak“ nije okruglo 6 sati, nego 5 časova, 48 minuta i 46 sekundi, svake godine se zanemari onih 11 minuta i 14 sekundi razlike. To ne deluje kao mnogo, ali s obzirom da je ovaj kalendar usvojen 45. godine pre nove ere, to je do sad stvorilo značajnu razliku, koja se stalno povećava (na 128 godina kalendar kasni 1 dan).
Upravo zbog ovih razloga i zbog činjenice da je do 16. veka julijanski kalendar grešio za čak 10 dana, 1582. godine papa Grgur XIII uvodi novi kalendar koji je načinio astronom Alojzije Lili – gregorijanski. Problem koji je nastao zbog kašnjenja julijanskog kalendara je rešen jednostavnim izostavljanjem tih 10 dana, tako da posle četvrtka 4. oktobra 1582. došao petak 15. oktobar.
Problem koji je postojao je rešen računanjem prestupnih godina – razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara je ta što gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400 godina, a julijanski 100. Po gregorijanskom kalendaruje svaka 4. godina je prestupna, osim onih koje se nalaze na prekretnici vekova (1800. 1900. 2000. godina itd.) kod kojih je prestupna samo ona kod koje su prva 2 broja deljiva sa 4 – npr. 1900 je prosta godina, s obzirom da 19 nije deljivo sa 4, a 2000. je prestupna. Tako je i došlo do današnje razlike od 13 dana, pošto su po julijanskom 1700, 1800 i 1900. godina bile prestupne, i imale su 366 dana, a po gregorijanskom su bile proste.
Međutim, sve ovo je samo delimično ispravilo grešku pošto i dalje postoji neslaganje od 26 sekundi godišnje između kalendara i astronomske godine, tako da će gregorijanski postati netačan za 1 dan posle 2800. godine.
U 20. veku je i u pravoslavnim zemljama došlo do potrebe da se ovaj problem neslaganja reši. Na tome je naročito insistirao Njegova Svetost Vaseljenski Patrijarh Meletij, sa namerom da svi hrišćani praznuju Božić u isto vreme. Iz tog razloga je sazvao svepravoslavni Sabor u proleće 1923. godine kako bi se rešilo ovo značajno pitanje.
A rešenje je po zahtevu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. Dimitrija našao jedan genijalni Srbin – Milutin Milanković, naučnik koji je, najjednostavnije rečeno, u oblasti astronomije ono što je Tesla u elektrotehnici. On je u saradnji sa Maksimom
Trpkovićem kreirao apsolutno najtačniji kalendar od svih koji postoje i koji su ikada postojali i koji greši za jedan dan tek posle 28.800 godina! Način na koji je Milanković rešio problem je malo komplikovaniji za razumevanje, a suština je u tome da će godine na prekretnici vekova biti prestupne samo onda ako njihov broj vekova, kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6.
Ovaj kalendar je kao predlog Srpske pravoslavne crkve i iznet na svepravoslavnom Saboru u Carigradu 1923. godine, gde je i usvojen i dobio je blagoslov Vaseljenskog patrijarha Meletija. Primena je ostavljena crkvama – da same odluče kad će ga primeniti, i sada ga koriste Grčka, Rumunska, Bugarska, Kiparska i Aleksandrijska pravoslavna crkva kao i sama Carigradska (Vaseljenska) patrijaršija.
Srpska, Ruska, Jerusalimska, Gruzijska, Antiohijska i Japanska pravoslavna crkva i dalje koriste stari, netačan kalendar Gaja Julija Cezara.
A veoma je bitno istaći da nije tačna tvrdnja na koju se često nailazi da su ove nabrojane pravoslavne crkve prihvatile gregorijanski kalendar. Činjenica da Milankovićev kalendar nije isto što i gregorijanski, i da poštuje sve pravoslavne kanone se vidi u određivanju datuma Vaskrsa kao pokretnog praznika, jer je on isti za sve pravoslavne crkve – sve slave Vaskrs istog dana, kako ove koje su prešle na Milankovićev kalendar tako i one koje se i dalje drže julijanskog. Ali o tome će više reči biti u nastavku teksta.
Jabuka razdora
Sada dolazimo do same teme – zašto se danas na ovo pitanje gleda sa toliko negativne ostrašćenosti? Zašto se uporno od strane običnog naroda teologija kao nauka meša sa dijametralno suprotnim naukama, kao što su matematika i astronomija? (Prosto rečeno zašto se mešaju babe i žabe) I zašto neki ljudi imaju potrebu da veru brane od stvari koje je uopšte ni ne napadaju!? Čemu toliko otpora za promenu jedne svetovne stvari, koja niti ima veze sa verskim kanonima, niti bi ih na bilo koji način mogla ugroziti!? Da ih novi kalendar ugrožava, zar bi ga blagoslovio upravo prvi među jednakim poglavarima pravoslavnih crkava, onaj ko je i najpozvaniji da veru brani?
Kao malu digresiju, prvo bih postavio pitanje – zašto su nam u svakodnevnom životu uopšte potrebni kalendar i datumi? Odgovor je jednostavan – neophodni su nam da bi mogli da funkcionišemo. U našim životima skoro sve zavisi od prethodno utvrđenog vremena, od poštovanja rasporeda i prosto ne bismo mogli da opstanemo u današnjem društvu da nemamo način da organizujemo to vreme.
A sada drugo pitanje – zašto nam je kao vernicima potreban kalendar? Da bi smo znali kog se dana tačno molitveno sećamo kog svetitelja i naravno kog dana obeležavamo one najvažnije praznike koji čine samu suštinu Hrišćanstva. Zato je crkvenim ocima, onima koji su uspostavljali crkvu kakvu danas znamo i bio potreban kalendar – da bi tačno odredili te datume. I zato danas u crkvenom kalendaru tačno možemo da vidimo kada se obeležava dan posvećen nekom svetitelju.
Reklo bi se da je sve jednostavno, datumi su određeni i to je to, ali uopšte nije tako, i to upravo zbog toga što je netačni julijanski kalendar i dalje u upotrebi. Probaću da ovo pojasnim na primeru najčešće krsne slave kod Srba – Svetog Arhiepiskopa Miriklijskog Nikolaja Čudotvorca – Nikoljdana.
Naša crkva je još davno utvrdila datum kada se ovaj svetitelj praznuje. I kada bi ste pitali ljude koji je to dan, 95 posto onih koji znaju odgovor bi reklo 19. decembar. Ali to nije tačno! Pitate se kako, pa pola Srbije 19. decembra slavi, a druga polovina tad ide na slavu! E pa nije, zato što se Sveti Nikola upokojio 6. decembra 353. godine i samim tim naša crkva ga i proslavlja upravo tog datuma, sećajući se dana njegove smrti. To je nešto što lako može da se vidi i proveri u svakom crkvenom kalendaru. A koga ne mrzi, može da potraži i žitije svetitelja.
Pa odakle onda ova razlika? Otuda što je po julijanskom kalendaru tokom vekova postojalo 13 više dana nego što ih je stvarno i bilo! Ili drugačije rečeno, Julijanski kalendar tvrdi da se Zemlja 13 puta više okrenula oko svoje ose, nego što je to zaista i bio slučaj! U ovom kalendaru je tokom istorije pobrojano 13 dana kojih u stvari posmatrajući stvarni broj Zemljinih rotacija, nije bilo!
Ako bi smo kalendare posmatrali kao časovnike, problem sa Julijanskim kalendarom je taj što on predstavlja sat koji konstantno kasni, kome se svakih 100 godina kašnjenje povećava, i koji nikad ne pokazuje tačno vreme!
Pored krsnih slava, tu su naravno i datumi ostalih praznika, a pre svih onih najvažnijih – Božića i Vaskrsa. I upravo, kao što rekoh u uvodu ovog teksta, kada se približi Božić odmah kreću i rasprave, a jedan od najčešćih komentara boraca protiv kalendarske reforme je: „Ja slavim kad su i svi moji slavili – 7. januara!“ Ljudi koji ovo kažu nisu ni svesni da u stvari lažu. Ili malo blaže rečeno, ne govore istinu. Zašto? Zato što ako se krene u prošlost, čukundeda osobe koja je izgovorila ovu tvrdnju, a koji je živeo u 19. veku sigurno nije slavio 7-og. Kako to?
Pre odgovora, par reči oko samog datuma Božića. On je isti za sve hrišćane, utvrđen još u 4. veku na zahtev Svetog Cara Konstantina i to je 25. decembar. Datum je utvrđen još pre raskola na istočnu i zapadnu crkvu, u vreme kada je postojao samo jedan kalendar i taj datum nikad nije menjan! Menjala se samo razlika u broju dana između kalendara. Tako se i došlo do ove pogrešne tvrdnje da pravoslavci danas u 21. veku dan Hristovog rođenja slave 7. januara – kada se na 25. decembar doda 13 dana trenutne razlike, dobije se 7. januar. Međutim, to je samo prevođenje, a činjenica je da i naša crkva slavi Božić 25. decembra, što se, kao i kod datuma krsnih slava može lako proveriti u crkvenom kalendaru. U svakom piše isto – Roždestvo Hristovo – 7.januar (novi kalendar), 25. decembar (stari kalendar).
E sad se vraćam na čukundedu onog bundžije iz prethodnog pasusa. U 19. veku razlika između 2 kalendara nije bila kao sad 13, nego 12 dana. I tada Božić po novom kalendaru nije „padao“ 7. nego 6. januara. I to nije sve. Nakon 2100-te godine će se razlika povećati za još 1 dan, zato što će ova godina po julijanskom biti prestupna i imaće 366 dana a po gregorijanskom i Milankovićevom će biti prosta i imaće 365 dana, i tad više neće Božić po novom kalendaru biti 7. januara, nego 8-og. Ali suština je da ni 6. januar iz 19. veka, ni 7. iz 20. i 21. veka, kao ni taj 8. januar iz 22. veka nisu datumi koje naša crkva koristi! To su datumi koji se dobijaju preračunavanjem! Za Crkvu, Božić je onda kada je uvek i bio, 25. decembra. Samo što taj datum kada se prevede iz jednog u drugi kalendar, postaje 7. januar.
Za razliku od Božića, koji je fiksiran, dan kada obeležavamo Praznik nad Praznicima – Vaskrs se svake godine pomera. Prilikom izračunavanja datuma u pravoslavnoj crkvi moraju da se ispoštuju određeni uslovi – da to bude datum nakon jevrejske Pashe u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Kalendar Milutina Milankovića je u potpunosti saglasan sa svim pravoslavnim kanonima kada je određivanje Vaskrsa u pitanju! To se i vidi u praksi – i ako Grci, Bugari, Rumuni i ostali pravoslavci čije su crkve prihvatile novojulijanski kalendar Božić slave 13 dana pre nas, Vaskrs i dalje svi slavimo istog dana! Blagodatni Oganj koji svake Velike Subote sa neba silazi u kapelu Hristovog Groba unutar Vaskresenjskog hrama u Jerusalimu podjednako obasjava i greje srca i onih koji su ostali pri starom, ali i onih koji su prešli na nov kalendar.
Upravo se kroz proslavljanje Vaskrsa vidi da sve tvrdnje da Milankovićev kalendar „nije pravoslavni“ apsolutno nisu tačne! I nikada neću razumeti kako nekom može da bude „pravoslavniji“ kalendar Julija Cezara, rimskog paganina koji se klanjao Jupiteru i Marsu i čiji su naslednici na rimskom tronu vršili pogrome nad prvim hrišćanima (uostalom, taj kalendar je proistekao iz one države čiji je namesnik oprao ruke nad sudbinom našeg Gospoda!) I kako onda jedan takav kalendar može da bude „pravoslavniji“ od kalendara koji je sačinjen po nalogu Srpske pravoslavne crkve, koji je dobio blagoslov Vaseljenskog Patrijarha i koga je načinio jedan Srbin!
Problem reforme
Mislim da mi je prilično jasan razlog zašto bi za našu crkvu bio problem da izvrši reformu kalendara, mnogo veći nego u bilo kojoj drugoj pravoslavnoj crkvi – zato što samo Srbi imaju Krsnu slavu. A kako jednom prosečnom Srbinu da objasniš da Sveti Nikola nije 19. nego 6. decembra. Bilo bi mnogo otpora. I bilo bi veoma teško. Ali još teže je bilo objasniti našim precima da ne treba da slave Peruna, Svaroga i Troglava, nego da se okrenu pravoj veri! Pa se i u tome uspelo.
Uvođenjem Milankovićevog kalendara ne bi se uvodili nikakvi novi praznici – samo bi se „ispeglala“ razlika koja se tokom vekova nagomilala. I slavili bi smo praznike onda kada zaista i jesu! A kanoni i vera bi i dalje ostali isti, onakvi kakvi su bili kroz vekove i kakvi će biti. I osim toga imamo šansu da u nečemu budemo ispred drugih, da koristimo nešto što je naše a najsavršenije! Pa kad Gregorijanski kalendar postane netačan, da se oni prilagođavju nama, a ne mi njima!
Umesto zaključka
I za kraj ću još reći zašto me ova tema toliko interesuje. Interesuje me zato što me je sram! Sram me je što sam za jednog takvog genija kakav je Milutin Milanković čuo tek sa nepunih 18 godina! Neko bi rekao „pa dobro, astronomi kao naučnici i nisu toliko poznati“ ali ovo nije bilo koji astronom, i analogija sa Teslom navedena u ovom tekstu nije ni malo slučajna! Jer ako pogledamo druge oblasti, neko ne mora da se interesuje za botaniku, ali je morao bar da čuje za Josifa Pančića! Ili kada je u pitanju muzika za jednog Mokranjca ili Konjovića. Ili u matematici za Miku Alasa. Neka oblast i ne mora da nas zanima, ali za one najveće ljude koji su se tom strukom bavili i ostvarili značajne rezultate se bar čuje, bar im znamo ime, ako ništa drugo. A za Milankovića do tad nisam čuo apsolutno ništa!
Malo je naroda koji su brojčano neveliki poput srpskog, a koji mogu da se pohvale da su svetu dali toliko velikana kao mi! A dozvolili smo da jedan ovakav čovek padne u zaborav. Da mu se ni ime ne zna. A po njemu je nazvan jedan krater na Mesecu. Kao i jedan na Marsu. A i jedan asteroid. I mnoge njegove teorije koje su u vreme nastanka bile odbacivane kao loše tek su skoro našle svoju potvrdu u stručnim krugovima i pokazale da su bile pre svog vremena. A Milanković je zaboravljen i skrajnut zato što je u Udbinom dosijeu sa njegovim imenom koji je pre par godina otkriven u javnosti pisalo da „nije simpatizer komunističke partije“. Ne da je neprijatelj ili protivnik samo da „nije simpatizer“. Strašno! Doduše sudbina je slična Pupinovoj. Još jedan genije o kome se nije smelo govoriti i o kome se vrlo malo moglo čuti. I u čijem rodnom Idvoru ni na početku 21. veka nije bilo telefona u muzeju posvećenom ovom velikanu. A tu je i anegdota da kada je osnovnoj školi u tom istom Idvoru najzad ime promenjeno u „Mihajlo Pupin“ učitelj nije znao čije ime škola nosi. Mislio je da je to neki narodni heroj iz tog kraja…
E zato me sram, i zato nas kolektivno sve treba da bude sram. Zato što imamo ljude koji su najbolji u svojim profesijama, a sami ih ne poštujemo!
I zato želim da se jedan, uslovno rečeno, „izum“ ovog velikana – kalendar, koji je najsavršeniji u svetu, najzad i primeni u zemlji svog nastanka! Imamo nešto što je idealno, što je napravio naš čovek, a sami ga ne upotrebljavamo… Da bi se bolje razumelo to što želim da kažem, za kraj ću napisati još samo sledeće, koristeći našeg drugog genijalnog naučnika i njegov izum kao primer:
U sadašnjoj situaciji, Grci, Bugari, Rumuni i ostali koji su prihvatili Milankovićev kalendar za osvetljavanje svojih kuća koriste Teslinu naizmeničnu struju – najsavršeniji i najbolji „proizvod“ tog tipa koji postoji.
Katolici i protestanti sa svojim gregorijanskim kalendarom koriste Edisonovu jednosmernu struju – „može da prođe“, ali je kvalitet mnogo lošiji.
Mi, Rusi i ostali koji se i dalje držimo julijanskog kalendara ne koristimo ni jednu struju nego i dalje palimo baklje, sveće i fenjere…
Mislim da je vreme da i na ovaj način odamo poštu i priznanje našem velikom naučniku. A ja sam siguran da ćemo se navići. Meni lično, neće biti teško da se naviknem da moja krsna slava, Sveti Velikomučenik Dimitrije, nije 8. novembra nego 26. oktobra.
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
