У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – „Календарско питање или још једна јабука раздора“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Уместо увода
Ближи се време празника. За све хришћане оног најлепшег – Божића. А уместо да се радујемо том прелепом дану, у Србији ће као и сваке године опет оживети гложење око тога да ли се Нова година слави пре Божића, који је датум исправан итд. И тако у тим свађама и поделама (којима смо тако лепо склони, о чему је изврсно писао Душко Ковачевић у својој књизи), потпуно заборавимо саму суштину празника, то јест оно што нам Богомладенац својим рођењем доноси – радост, срећу и љубав!
Посебно ме на размишљање о овом питању подстакао један догађај од пре две године, када сам 25. децембра на страни Удружења Краљевина Србија окачио следећу честитку:“Свим верницима који Божић славе по Грегоријанском и Новојулијанском календару, желимо срећан празник!“ И одмах су кренули коментари, углавном по истом шаблону – да сам паписта, да желим да заварам и заведем искрене православце, да сам екумениста (иначе време је да људи схвате да реч екуменски није никакав баук и да у ствари значи васељенски, на грчком се Васељенски Патријарх пише Οικουμενικός Πατριάρχης). Једном речју, испадох гори издајник вере од Јуде Искариотског! А оно што је критичарима нарочито упадало у очи је реч „новојулијански“. Због њиховог незнања њеног занчења испадох секташ, масон и ко зна шта још, отпадник који измишља ствари које не постоје.
А који је разлог зашто сам честитку написао баш на овај начин? Зашто нисам ставио онако како сваке године раде личности из нашег јавног живота:“Свим верницима који Божић славе по грегоријанском календару желимо…“ Из простог разлога – зато што сам поред верника западних цркава које користе наведени календар желео да дан Христовог рођења честитам и верницима грчке, бугарске, румунске, кипарске, александријске православне цркве као и самој Васељенској патријаршији, које користе новојулијански, то јест календар српског генија, Милутина Миланковића.
Намеће се дилема зашто једно обично световно питање као што је календар може да изазове толико спорења, погрешно повезаних са вером. И који је разлог да се упорно то питање беспотребно меша са црквеном догмом, када једно са другим немају апсолутно никакве везе. Ја мислим да је разлог недовољно знање о овим темама, где по аутоматизму чим о нечему не знамо довољно, одмах то проглашавамо непријатељским. Лакше нам је да нешто о чему нисмо адекватно информисани одмах нападнемо, него да се потрудимо да ипак сазнамо нешто више и да онда на основу информација формирамо вредносни суд.
Разлике у рачунању времена и како је до њих дошло
Човек је од памтивека из чисто практичних разлога покушао да нађе начин да измери време. Најлакше му је било да одреди дан, као период између два изласка или заласка Сунца. Тај дан није било толико тешко поделити на мање категорије које су касније, како је текао напредак науке и технологије стандардизоване као сат, минут и секунд. Међутим проблем је настао када се појавила потреба да се време мери на дуже стазе. Како утврдити колико тачно дана треба да буде у једној години, па да сваке наредне, по истеку тог периода, на пример пролећна равнодневица „пада“ истог датума? (Намерно стављам равнодневицу као пример, пошто су још древни народи знали за њено постојање, древни астрономи су утврдили да два пута годишње обданица и ноћ исто трају)
Бројне цивилизације су имале своје календаре, од којих су неки били мање, неки више тачни, али неколико деценија пре Христовог рођења, као до тада најтачнији се истакао календар александријског астронома Сосигена, који је у званичну употребу увео Гај Јулије Цезар 45. године пре нове ере и који је по њему назван јулијански. Али и ако је био тачнији од осталих коришћених у то време, он је и даље имао мана (о чему ће више речи бити у даљем тексту).
Тај календар је на сабору у Никеји 325. године прихватила хришћанска црква (јединствена, подела на католике и православце није постојала). Међутим већ тад је од стране црквених отаца уочена његова нетачност, то јест да је од његовог увођења до те 325. године дошло до мимоилажења календарске године и истинске, сунчеве, соларне године (времена које је тачно потребно Земљи да обиђе пун круг око Сунца) и извршена је његова прва ревизија брисањем 3 дана.
То је управо доказ да јулијански календар није непроменљив, с обзиром да су га управо оснивачи наше Цркве мењали. Он није Богом дан и као световну, нецрквену категорију, никако га не треба доводити у везу са црквеном догматиком и ићи у крајности где се тврди да је примена овог календара нешто свето што се не сме дирати! Календар је производ човека а не Господа и управо из тог разлога, што га је човек створио и произилази његова несавршеност и погрешност, па из те несавршености даље долази и потреба да се накнадно поправља и унапређује!
Питање календара је чисто питање математике и астрономије.
Како је уосталом дошло до целе збрке и зашто је тако тешко направити прецизан календар? Разлог је тај што се Земља окрене око Сунца зa 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди (то је сунчева година, о којој је већ било речи). Ови минути и секунде који су „вишак“ преко 5 дана праве проблем. Јулијански календар подразумева да просте године трају 365 дана, а свака 4. година је преступна и има 366 дана, да би се тиме „испеглали“ ови занемарени сати који остају преко 365 дана. То би било у реду да се Земља окрене око Сунца за тачно 365 дана и 6 часова, јер би онда за те 4 године акумулирани сати дали тачно један дан (4 год X 6 сати = 24 часа, т.ј. један дан). Међутим, како тај „вишак“ није округло 6 сати, него 5 часова, 48 минута и 46 секунди, сваке године се занемари оних 11 минута и 14 секунди разлике. То не делује као много, али с обзиром да је овај календар усвојен 45. године пре нове ере, то је до сад створило значајну разлику, која се стално повећава (на 128 година календар касни 1 дан).
Управо због ових разлога и због чињенице да је до 16. века јулијански календар грешио за чак 10 дана, 1582. године папа Гргур XIII уводи нови календар који је начинио астроном Алојзије Лили – грегоријански. Проблем који је настао због кашњења јулијанског календара је решен једноставним изостављањем тих 10 дана, тако да после четвртка 4. октобра 1582. дошао петак 15. октобар.
Проблем који је постојао је решен рачунањем преступних година – разлика између грегоријанског и јулијанског календара је та што грегоријански има 97 преступних година у сваких 400 година, а јулијански 100. По грегоријанском календарује свака 4. година је преступна, осим оних које се налазе на прекретници векова (1800. 1900. 2000. година итд.) код којих је преступна само она код које су прва 2 броја дељива са 4 – нпр. 1900 је проста година, с обзиром да 19 није дељиво са 4, а 2000. је преступна. Тако је и дошло до данашње разлике од 13 дана, пошто су по јулијанском 1700, 1800 и 1900. година биле преступне, и имале су 366 дана, а по грегоријанском су биле просте.
Међутим, све ово је само делимично исправило грешку пошто и даље постоји неслагање од 26 секунди годишње између календара и астрономске године, тако да ће грегоријански постати нетачан за 1 дан после 2800. године.
У 20. веку је и у православним земљама дошло до потребе да се овај проблем неслагања реши. На томе је нарочито инсистирао Његова Светост Васељенски Патријарх Мелетиј, са намером да сви хришћани празнују Божић у исто време. Из тог разлога је сазвао свеправославни Сабор у пролеће 1923. године како би се решило ово значајно питање.
А решење је по захтеву Његове Светости Патријарха српског Г. Димитрија нашао један генијални Србин – Милутин Миланковић, научник који је, најједноставније речено, у области астрономије оно што је Тесла у електротехници. Он је у сарадњи са Максимом
Трпковићем креирао апсолутно најтачнији календар од свих који постоје и који су икада постојали и који греши за један дан тек после 28.800 година! Начин на који је Миланковић решио проблем је мало компликованији за разумевање, а суштина је у томе да ће године на прекретници векова бити преступне само онда ако њихов број векова, када се подели са 9 даје остатак 2 или 6.
Овај календар је као предлог Српске православне цркве и изнет на свеправославном Сабору у Цариграду 1923. године, где је и усвојен и добио је благослов Васељенског патријарха Мелетија. Примена је остављена црквама – да саме одлуче кад ће га применити, и сада га користе Грчка, Румунска, Бугарска, Кипарска и Александријска православна црква као и сама Цариградска (Васељенска) патријаршија.
Српска, Руска, Јерусалимска, Грузијска, Антиохијска и Јапанска православна црква и даље користе стари, нетачан календар Гаја Јулија Цезара.
А веома је битно истаћи да није тачна тврдња на коју се често наилази да су ове набројане православне цркве прихватиле грегоријански календар. Чињеница да Миланковићев календар није исто што и грегоријански, и да поштује све православне каноне се види у одређивању датума Васкрса као покретног празника, јер је он исти за све православне цркве – све славе Васкрс истог дана, како ове које су прешле на Миланковићев календар тако и оне које се и даље држе јулијанског. Али о томе ће више речи бити у наставку текста.
Јабука раздора
Сада долазимо до саме теме – зашто се данас на ово питање гледа са толико негативне острашћености? Зашто се упорно од стране обичног народа теологија као наука меша са дијаметрално супротним наукама, као што су математика и астрономија? (Просто речено зашто се мешају бабе и жабе) И зашто неки људи имају потребу да веру бране од ствари које је уопште ни не нападају!? Чему толико отпора за промену једне световне ствари, која нити има везе са верским канонима, нити би их на било који начин могла угрозити!? Да их нови календар угрожава, зар би га благословио управо први међу једнаким поглаварима православних цркава, онај ко је и најпозванији да веру брани?
Као малу дигресију, прво бих поставио питање – зашто су нам у свакодневном животу уопште потребни календар и датуми? Одговор је једноставан – неопходни су нам да би могли да функционишемо. У нашим животима скоро све зависи од претходно утврђеног времена, од поштовања распореда и просто не бисмо могли да опстанемо у данашњем друштву да немамо начин да организујемо то време.
А сада друго питање – зашто нам је као верницима потребан календар? Да би смо знали ког се дана тачно молитвено сећамо ког светитеља и наравно ког дана обележавамо оне најважније празнике који чине саму суштину Хришћанства. Зато је црквеним оцима, онима који су успостављали цркву какву данас знамо и био потребан календар – да би тачно одредили те датуме. И зато данас у црквеном календару тачно можемо да видимо када се обележава дан посвећен неком светитељу.
Рекло би се да је све једноставно, датуми су одређени и то је то, али уопште није тако, и то управо због тога што је нетачни јулијански календар и даље у употреби. Пробаћу да ово појасним на примеру најчешће крсне славе код Срба – Светог Архиепископа Мириклијског Николаја Чудотворца – Никољдана.
Наша црква је још давно утврдила датум када се овај светитељ празнује. И када би сте питали људе који је то дан, 95 посто оних који знају одговор би рекло 19. децембар. Али то није тачно! Питате се како, па пола Србије 19. децембра слави, а друга половина тад иде на славу! Е па није, зато што се Свети Никола упокојио 6. децембра 353. године и самим тим наша црква га и прославља управо тог датума, сећајући се дана његове смрти. То је нешто што лако може да се види и провери у сваком црквеном календару. А кога не мрзи, може да потражи и житије светитеља.
Па одакле онда ова разлика? Отуда што је по јулијанском календару током векова постојало 13 више дана него што их је стварно и било! Или другачије речено, Јулијански календар тврди да се Земља 13 пута више окренула око своје осе, него што је то заиста и био случај! У овом календару је током историје побројано 13 дана којих у ствари посматрајући стварни број Земљиних ротација, није било!
Ако би смо календаре посматрали као часовнике, проблем са Јулијанским календаром је тај што он представља сат који константно касни, коме се сваких 100 година кашњење повећава, и који никад не показује тачно време!
Поред крсних слава, ту су наравно и датуми осталих празника, а пре свих оних најважнијих – Божића и Васкрса. И управо, као што рекох у уводу овог текста, када се приближи Божић одмах крећу и расправе, а један од најчешћих коментара бораца против календарске реформе је: „Ја славим кад су и сви моји славили – 7. јануара!“ Људи који ово кажу нису ни свесни да у ствари лажу. Или мало блаже речено, не говоре истину. Зашто? Зато што ако се крене у прошлост, чукундеда особе која је изговорила ову тврдњу, а који је живео у 19. веку сигурно није славио 7-ог. Како то?
Пре одговора, пар речи око самог датума Божића. Он је исти за све хришћане, утврђен још у 4. веку на захтев Светог Цара Константина и то је 25. децембар. Датум је утврђен још пре раскола на источну и западну цркву, у време када је постојао само један календар и тај датум никад није мењан! Мењала се само разлика у броју дана између календара. Тако се и дошло до ове погрешне тврдње да православци данас у 21. веку дан Христовог рођења славе 7. јануара – када се на 25. децембар дода 13 дана тренутне разлике, добије се 7. јануар. Међутим, то је само превођење, а чињеница је да и наша црква слави Божић 25. децембра, што се, као и код датума крсних слава може лако проверити у црквеном календару. У сваком пише исто – Рождество Христово – 7.јануар (нови календар), 25. децембар (стари календар).
Е сад се враћам на чукундеду оног бунџије из претходног пасуса. У 19. веку разлика између 2 календара није била као сад 13, него 12 дана. И тада Божић по новом календару није „падао“ 7. него 6. јануара. И то није све. Након 2100-те године ће се разлика повећати за још 1 дан, зато што ће ова година по јулијанском бити преступна и имаће 366 дана а по грегоријанском и Миланковићевом ће бити проста и имаће 365 дана, и тад више неће Божић по новом календару бити 7. јануара, него 8-ог. Али суштина је да ни 6. јануар из 19. века, ни 7. из 20. и 21. века, као ни тај 8. јануар из 22. века нису датуми које наша црква користи! То су датуми који се добијају прерачунавањем! За Цркву, Божић је онда када је увек и био, 25. децембра. Само што тај датум када се преведе из једног у други календар, постаје 7. јануар.
За разлику од Божића, који је фиксиран, дан када обележавамо Празник над Празницима – Васкрс се сваке године помера. Приликом израчунавања датума у православној цркви морају да се испоштују одређени услови – да то буде датум након јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Календар Милутина Миланковића је у потпуности сагласан са свим православним канонима када је одређивање Васкрса у питању! То се и види у пракси – и ако Грци, Бугари, Румуни и остали православци чије су цркве прихватиле новојулијански календар Божић славе 13 дана пре нас, Васкрс и даље сви славимо истог дана! Благодатни Огањ који сваке Велике Суботе са неба силази у капелу Христовог Гроба унутар Васкресењског храма у Јерусалиму подједнако обасјава и греје срца и оних који су остали при старом, али и оних који су прешли на нов календар.
Управо се кроз прослављање Васкрса види да све тврдње да Миланковићев календар „није православни“ апсолутно нису тачне! И никада нећу разумети како неком може да буде „православнији“ календар Јулија Цезара, римског паганина који се клањао Јупитеру и Марсу и чији су наследници на римском трону вршили погроме над првим хришћанима (уосталом, тај календар је проистекао из оне државе чији је намесник опрао руке над судбином нашег Господа!) И како онда један такав календар може да буде „православнији“ од календара који је сачињен по налогу Српске православне цркве, који је добио благослов Васељенског Патријарха и кога је начинио један Србин!
Проблем реформе
Мислим да ми је прилично јасан разлог зашто би за нашу цркву био проблем да изврши реформу календара, много већи него у било којој другој православној цркви – зато што само Срби имају Крсну славу. А како једном просечном Србину да објасниш да Свети Никола није 19. него 6. децембра. Било би много отпора. И било би веома тешко. Али још теже је било објаснити нашим прецима да не треба да славе Перуна, Сварога и Троглава, него да се окрену правој вери! Па се и у томе успело.
Увођењем Миланковићевог календара не би се уводили никакви нови празници – само би се „испеглала“ разлика која се током векова нагомилала. И славили би смо празнике онда када заиста и јесу! А канони и вера би и даље остали исти, онакви какви су били кроз векове и какви ће бити. И осим тога имамо шансу да у нечему будемо испред других, да користимо нешто што је наше а најсавршеније! Па кад Грегоријански календар постане нетачан, да се они прилагођавју нама, а не ми њима!
Уместо закључка
И за крај ћу још рећи зашто ме ова тема толико интересује. Интересује ме зато што ме је срам! Срам ме је што сам за једног таквог генија какав је Милутин Миланковић чуо тек са непуних 18 година! Неко би рекао „па добро, астрономи као научници и нису толико познати“ али ово није било који астроном, и аналогија са Теслом наведена у овом тексту није ни мало случајна! Јер ако погледамо друге области, неко не мора да се интересује за ботанику, али је морао бар да чује за Јосифа Панчића! Или када је у питању музика за једног Мокрањца или Коњовића. Или у математици за Мику Аласа. Нека област и не мора да нас занима, али за оне највеће људе који су се том струком бавили и остварили значајне резултате се бар чује, бар им знамо име, ако ништа друго. А за Миланковића до тад нисам чуо апсолутно ништа!
Мало је народа који су бројчано невелики попут српског, а који могу да се похвале да су свету дали толико великана као ми! А дозволили смо да један овакав човек падне у заборав. Да му се ни име не зна. А по њему је назван један кратер на Месецу. Као и један на Марсу. А и један астероид. И многе његове теорије које су у време настанка биле одбациване као лоше тек су скоро нашле своју потврду у стручним круговима и показале да су биле пре свог времена. А Миланковић је заборављен и скрајнут зато што је у Удбином досијеу са његовим именом који је пре пар година откривен у јавности писало да „није симпатизер комунистичке партије“. Не да је непријатељ или противник само да „није симпатизер“. Страшно! Додуше судбина је слична Пупиновој. Још један геније о коме се није смело говорити и о коме се врло мало могло чути. И у чијем родном Идвору ни на почетку 21. века није било телефона у музеју посвећеном овом великану. А ту је и анегдота да када је основној школи у том истом Идвору најзад име промењено у „Михајло Пупин“ учитељ није знао чије име школа носи. Мислио је да је то неки народни херој из тог краја…
Е зато ме срам, и зато нас колективно све треба да буде срам. Зато што имамо људе који су најбољи у својим професијама, а сами их не поштујемо!
И зато желим да се један, условно речено, „изум“ овог великана – календар, који је најсавршенији у свету, најзад и примени у земљи свог настанка! Имамо нешто што је идеално, што је направио наш човек, а сами га не употребљавамо… Да би се боље разумело то што желим да кажем, за крај ћу написати још само следеће, користећи нашег другог генијалног научника и његов изум као пример:
У садашњој ситуацији, Грци, Бугари, Румуни и остали који су прихватили Миланковићев календар за осветљавање својих кућа користе Теслину наизменичну струју – најсавршенији и најбољи „производ“ тог типа који постоји.
Католици и протестанти са својим грегоријанским календаром користе Едисонову једносмерну струју – „може да прође“, али је квалитет много лошији.
Ми, Руси и остали који се и даље држимо јулијанског календара не користимо ни једну струју него и даље палимо бакље, свеће и фењере…
Мислим да је време да и на овај начин одамо пошту и признање нашем великом научнику. А ја сам сигуран да ћемо се навићи. Мени лично, неће бити тешко да се навикнем да моја крсна слава, Свети Великомученик Димитрије, није 8. новембра него 26. октобра.
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
