У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Предрага Марковића, члана Крунског савета – „Клетве и заклетве“.
Полагао сам и личне и колективне заклетве. Преда мном су их полагали судије, тужиоци, официри, посланици, министри и председници државе. Чак сам се, у важном тренутку, када није била предвиђена, обавезао заклетвом коју сам срећно пред свима импровизовао. А опет, и због садржаја и због последице, већ данима не могу да заборавим ову, обичну, стару заклетву.
1.Садржај: „Јa, Ристић М. Јован, секретар Краљевског Посланства у Риму, заклињем се Свемогућим Богом, да ћу владајућем Краљу, Његовом Краљевском Величанству Петру II веран бити, да ћу се савесно придржавати Устава Краљевине Југославије и да ћу дужност моју по законима и законим наредбама претпостављених ми власти тачно и савесно отправљати. Рим 10. Х 34.“ Следе потпис, печат и потпис оверитеља. Дакле, државни службеник, својеручно, заклиње се да ће „тачно и савесно отправљати“ САМО послове „по законима и законим наредбама претпостављених“. Он, дакле, зна да му и закон и заклетва гарантују право на ГРАЂАНСКУ НЕПОСЛУШНОСТ у односу на незаконите наредбе и притиске.
2. Последица: Пред крај свечаног дела пријема, најављена је госпођа Мирјана Радојловић која је (са својим супругом Љубомиром) одлучила да велики салонски стан (враћен реституцијом) у центру Београда бесплатно уступи за рад Удружења Краљевина Србија. Скромно, у пар речи, госпођа је само објаснила да ју је на тај чин обавезала заклетва њеног ујака. И, уз наклон, предала Престолонаследнику Александру II сачуван и урамљен оригинал заклетве, као доказ.
Стајали смо опчињени. Једном дата, заклетва Краљу обавезује не само оног ко заклетву полаже већ и његове потомке 80 година касније. Не да се бусају у прса у кафани, за говорницом или на телевизији, – већ да чиста срца уступају најскупље престоничке некретнине и помажу удружење грађана који су одани идеји парламентарне монархије. Са балкона и кроз прозоре овог стана виде се Дом Народне скупштине, Председништво, министарство културе, Скупштина Београда. Када се сетим оних који су последњих деценија ту полагали заклетве. (Па и преда мном.) И колико те заклетве, знам и видим, нису обавезале ни њих саме а камо ли иког њиховог.
Светлана Велмар-Јанковић (једина дама у Крунском савету) имала је обичај да у својим књигама, кроз примере из српске историје, благо подсећа и опомиње на старо неписано правило: Оне (и њих и њихове) које не вежу сопствене заклетве – везаће туђе клетве.
(А за оне који не верују у случајности, још један податак. Стан је, данас седиште Удружења, у Влајковићевој улици. Поглед са балкона је поглед на некадашње Влајковићеве плацеве – данас трг и околина Трга Николе Пашића. Легендарни пуковник руске и српске војске, Ђока Влајковић, је своју имовину завештао Србији, „за просветне сврхе“.)
Аутор текста: господин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments