У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст др Ђорђа Ђекића, професора Филозофског факултета Универзитета у Нишу – „Ко су републиканци?“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Као монахриста, често сам размишљао о томе зашто се људи опредељују за републику. Приметио сам да разлика између монархиста и републиканаца није у полу, није у старости, није у образовању. Међутим, приметио сам да су људи средњег имовинског стања чешће монархисти од оних који су пука сиротиња или од оних који су изузетно богати. Обе категорије људи занимао је само новац и ништа друго. Главно питање је које ме је мучило било је зашто се људи опредељују против монархије, односно зашто су републиканци. Сматрам да републиканци имају неколико особина.
- завист – Зашто он да рођењем буде владар, а не неко други? Ово размишљање полази од тога да је нешто што се добија наслеђем неморално? Међутим, да ли је морално да неко ко је рођен у богатој породици наследи то богатство? Да ли неко ко је рођен у сиромашној породици наслеђује сиромаштво или му они који имају дају паре да се сакупи да би и он био једнак са њима? Да ли је поштено да се неко роди низак, а да други има висину 2 метра? Да ли је поштено да се неко роди као геније, а неко са изузетно ниским степеном интелигенције? Да ли је поштено да се нека девојка роди као лепотица, а друга ружна? На крају да ли је поштено да се неко дете роди болесно, са неизлечивом болешћу, а да се друго роди здраво? Све наведено онда није право … али је НЕПОРЕЦИВА чињеница да је део нашег живота одређен рођењем. Да ли зато треба ономе које рођен леп треба унаказити лице, да би се добила једнакост у ружноћи, да ли некоме треба уништавати живот зато што се родио као геније или зато што се родио богат? Да ли би то била правда? Зар је иза зависти икада стајала правда?
- гордост – Нисам за монархију јер нећу да некога поштујем само због тога што је монарх! А да то питање окренемо овако, да ли поштујеш некога ко је сиромашан, да ли поштујеш некога ко је ниског образовања, да ли поштујеш некога ко је слабих могућности? Пазите! Не питам да ли га сажаљеваш, не питам да ли га жалиш јер то није поштовање! У чину да некога жалимо постоји свест о томе да га желимо понизити. Па зато тако лако и доживљавамо некога са сажаљењем. Питам, питам да ли га поштујеш? Да ли поштујеш оне који су гори од тебе у било чему? Да ли им се јавиш на улици, да ли са њима попричаш, да ли када ти нешто говоре саслуша до краја, да ли ња њима имаш стрпљења, да ли си спреман да им посветиш део свога времена, љубави, пажње? Да ли се са њима односиш са уважавањем? Зашто те то питам. Зато што ако не поштујеш оне испод себе нећеш поштовати ни боље од себе, нити ћеш моћи да их приваташ као ауторит. Њих ћеш да мрзиш, завидиш, негираш, исмејаваш. Да ли има ико ко је за тебе ауторитет и ако има у чему? Да ниси ти од оних који ће као ауторитет да прихвате само оне људе од којих имаш користи, само оне који твоју пажњу могу да ти врате, да ти исплате? То све одаје једну особину, која у хришћанској цивилизацији слови као гордост, а то је оно за шта је Христос рекао да долази пред погибао.
- видци – Он има мане! Са овом примедбом МОРАМ ДА СЕ СЛОЖИМ! Сваки монарх има мане. Нема, нити ће икада бити монарха без мане. Али … постоји ли човек … икада и један једини, који није имао мане. Сачуван је средњовековни српски текст – Исповедникова молитва, где он на 13 страна набраја своје грехе и моли Бога да му их опрости. А тај монах је живео у испосници. Дакле, када би било ко од нас који живи у свету хтео да попише своје грехе и Бог му дао вид да их све види, то би по обиму била књига равна Толстојевом Рату и миру. Да ли онда ми имамо права да монарху замерамо због мана. Зато се и молимо Богу за монарха, да му Бог да види своје мане, грешке учињене и оне које још није учинио, а које може да почини. Да види и да их исправи. Али не само да види мане, него да види и добро шта треба да ради, да има љубави и стрпљења, јер велики број грешака се чини од недостатка љубави и стрпљења. Како овај проблем превазићи? Да те питам како се односиш према оцу и мајци и њиховим грешкама, како се односиш према грешкама и манама свога детета, како очекујеш да се други односе према твојим манама, да ли очекујеш да их толеришу? Да ли сматраш да имаш право на избор, а да тај твој избор утиче и на друге и да ти други не смеју зато да те бију, или чак убију зато што ти утичеш на њих. Било да о њима одлучујеш као пекар, чистач улица, водоинсталатер, просветни радник, лекар и сл. Па онда немаш права да приговараш монарху што доноси одлуке које се односе на тебе.
Да би други поштовали тебе, ти мораш да поштујеш друге. Ако ти имаш право да оспораваш некоме, што је наследством добио, други има право да оспорава и теби. Има право да те унакази, ако си лепши од њега, да потцени твоју памет, ако је твој способност већа од његова, да те краде ако је твоје наследство и наслеђе, веће од његовог. Једном речју да ти оспори све оно што си рођењем добио. Да ли би се са тим сложио?
За другог би то била правда. А да ли би то за тебе било праведно?
Аутор текст – др Ђорђе Ђекић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу
