У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Предрага Марковића, члана Крунског савета – „Крсна слава“.
После много систематског труда (пре свега сјајних дама из Етнографског музеја и министарстава културе и спољних послова) Србија је 27. новембра 2014. остварила први упис на Унескову листу Светске нематеријалне баштине. Има много симболике и правде у чињеници да је од 27 номинација које смо спремили 2012. прва уписана и заштићена КРСНА СЛАВА. Једини непрекинути обичај у Срба.
Читавог дана смо размењивали честитке. Међу бројним експонатима који су у Паризу пратили номинацију, било је, наравно, и предмета и фотографија са Двора. Испоставило се и ововековних, са славског ручка и сечења колача. Испочетка нисам разумео каква се моја „славска фотографија“ помиње. Наиме, и због начина живота који водим врло ретко се појављујем на славaма а своју, Светог Николу, обележавам у најужем породичном кругу. У ствари, сем вечерњег дружења у дому Наде и Душана Ковачевића (за Св. Стефана) једина слава којој редовно, и за ручком, присуствујем јесте Св. Андреј Првозвани у Дому Карађорђевића. (Отуд и експонат у Паризу).
И повод ове објаве су фотографије. И опет славске и са Двора. Стижу ми већ два дана, на „фејсбуку“, мада ни сечењу колача ни ручку (вероватно га и није било) нисам присуствовао. По обичају недељом, преморен од фудбала, и на славски пријем сам добрано закаснио. (Молим домаћине да и овај запис и албум прихвате као извињење.) А сада, најважније.
Пријем је, у част своје славе, Св. Симеона Мироточивог (који се ове године по препоруци Синода због ускршњег поста слави раније), организовало Удружење Краљевина Србија. А на пријему, из целе Србије, бар петсто званица. У огромној већини млади људи – свечани, весели и одлучни. Ни трага од уобичајене слике пријема (ни конобара, ни ђаконија, ни мрзовољних израза досадне, а скупе „обавезе“). Док им се обраћам, препознајем да сам их већ сретао, у Суботици и Осечини, Нишу и Засавици, Градишту и Крагујевцу, Малом Црнићу и Београду, Ваљеву и Свилајнцу, Новом Саду и Параћину, Великој Плани и Смедеревској Паланци, Ужицу и Сомбору, Инђији и Медвеђи, Лесковцу и Кладову, Трстенику и Богатићу, Тополи и Крушевцу. А као да су заједно одрасли. И сад се скупили, на своју славу, да поделе радост у једином дому који их не дели.
Таква је и порука Њ.К.В. Александра II коју чују – „Свети Симеон Мироточиви, како подсећа наша Црква, био је „велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе“ али и отац „који је следио пример свога сина Саве“. Зато је ова слава и празник и наук Удружења Краљевина Србија. Уставну парламентарну монархију у Србији ћемо успоставити само ако доследно следимо и поштујемо најбоље из наше традиције, наук наших родитеља, али и ако останемо спремни да учимо од наше деце. Зато, као патрон Удружења, морам стално да вас опомињем да су за нас подједнако важни и циљ и начин на који до циља долазимо. Пристојност, стрпљење, поштовање других, знање, истрајност, вера.“
Верујем да добро разумем речи ове поруке. А у албум прилажем, као крунски доказ, тек неколико од стотина приспелих фотографија са пријема. (И једну славску, јутарњу, коју сам „нашао“ на сајту Патријаршије.) Ако стварно говоре „више од хиљаду речи“, онда многе од њих снаже и основану наду да крсна слава није „једина непрекинута традиција у Срба“.
Аутор текста: господин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Слике са славског пријема Удружења Краљевина Србија, о којима господин Марковић говори у тексту, погледајте на нашој Фејсбук страни: https://goo.gl/POnn25
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments