У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Владана Милића „До Круне преко политике“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Ne želim da postavim pitanje „Zašto se Kralj ne kandiduje?“ – na predstojećim parlamentarnim izborima i ne bi imao za koju konkretnu funkciju da se kandiduje – već: „Kako do Monarhije, ako ne preko politike?“ Pitanje monarhije ili republike jeste pitanje državnog uređenja koje se svakako neće rešiti na fudbalskim utakmicama „Zvezde“ i „Partizana“ (oba nam kluba nose komunistička imena, ali to je neka druga tema!), već se do odgovora na ovo ključno pitanje našeg daljeg političkog postojanja mora doći političkim, naravno nenasilnim sredstvima.
Gledam po Srbiji mnoge nevladine organizacije kako, čim se pojavi neki problem, stanu da ga rešavaju tako što prvo formiraju odbor, pa nađu donatore i na kraju – posade drvo! I mi možemo da u ime Kralja i Monarhije posadimo drvo; i drvo će iznići i izrasti i biti najlepše drvo u Srbiji, a možda i u Evropi – ali nam neće oktroisanu (nametnutu) Republiku pretvoriti u funkcionalnu i trajno održivu Monarhiju.
Dakle sadnja drveća ni u Beogradu, ni u Kolevci Srpstva – kao metod delovanja ne dolazi u obzir. Drugi način, podjednako poguban kao i sadnja drveća u čast Monarhije jeste da čekamo da nam neko iz republikanske ekipe eto tako, ustupi Srbiju, pa da mi samo malo sačekamo, raspišemo referendum i – proglasimo Monarhiju. Već slušam i neke glasove po Srbiji kako se svađaju oko formulisanja i sadržaja referendumskog pitanja (!) Svima nam je jasno zašto je ovo nemoguće.
Ostaje dakle, kao treći način, da se skupimo pa da napravimo neke strašne proteste na ulicama kao onomad kad je DOS zaustavio saobraćaj u Kolarčevoj (1996/97) pa kordon Slobine policije stajao 27 (dvadeset sedam) dana na ulici tvrdoglavo braneći masi omladine i studenata da dođe do Terazija da bi se tenzije smirile tek na intervenciju blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Naravno, ovakav način delovanja danas nije moguć, a iskreno rečeno ni potreban: Srbiji je dosta i protesta i ratova, a i nemojmo se zavaravati: današnja vladajuća koalicija dobro je proučila sve ove i ovakve oblike delovanja i imala bi načina ne samo da ih zaustavi, već i predupredi.
Ostaje, na žalost onih koji zagovaraju apolitično delovanje, jedino da se kroz institucije sistema uobliči i promoviše ideja monarhističke Srbije. Ključni i najdelotvorniji način delovanja u ovom smislu bilo bi učešće u parlamentarnom životu. Jer, mi monarhisti mogli bismo, makar i kao najminimalnija poslanička grupa koja bi prešla cenzus (čime bismo imali 13 poslanika) da artikulišemo rojalističku, monarhističku ideju, uz mogućnost da efikasno i kvalitetno zaštitimo interese ne samo monarhističke Srbije, već i Kraljevske Porodice Karađorđević.
Danas, kada ovo pišem, Srbija se nalazi u stanju raspuštene Skupštine – (ja slikovito volim da kažem da je dana 03. marta 2016. srpska Skupština prešla u stanje Bugarske skupštine, tj. rasturila se), moramo da priznamo da je ovo jedna od retkih prilika u političkoj istoriji Srbije kada je Skupština raspuštena dobronamerno, sa puno dobre volje i sa željom daljeg razvoja demokratije. Gospoda Vučić i Nikolić ovim gestom, raspisivanjem izbora, otvaraju vrata političkog života i legitimnog političkog delovanja SVIM GRAĐANIMA I SVIM OPCIJAMA. Kako čujem, svoju izbornu listu formiraće čak i ratni vojni invalidi. I oni su prepoznali da kroz skupštinsko delovanje (naravno ako pređu cenzus to se valjda podrazumeva!) mogu da ostvare svoje zahteve mnogo bolje i trajnije nego blokiranjem magistralne džade Jagodina-Dragocvet ili, ne daj Bože, Valjevo-Osečina.
Iz svega iznetog, (sviđa mi se ono advokatsko „sa svega iznetog“) proističe moje konkretno pitanje: Zašto mi monarhisti, zašto mi kao Udruženje Kraljevina Srbija ne učestvujemo na izborima i nemamo svoju listu?
Da vidimo stanje stvari: Ko danas u srpskoj Skupštini netom raspuštenoj zastupa rojalističke stavove? Gospodin Aleksandar Čotrić i poslanička grupa SPO koja deluje u okviru vladajuće koalicije. Nova Srbija g. Velimira Ilića – delimično i povremeno i po potrebi. I ona u okviru vladajuće koalicije. Gde su glasovi monarhističke Srbije? A, da delom i u Demokratskoj stranci. Sve u svemu, nas monarhista nema nigde. Parlamentarno smo nevidljivi, iako se hvastamo na mrežama nekim istraživanjem po kome 38% biračkog tela žarko želi Monarhiju.
Sad malo ono što je najdosadnije u politici: simplex matematika. Ako na izbore u Srbiji uz izlaznost od oko 62% na 6,8 miliona građana-birača na glasačka mesta izađe 4.000.000 građana, onda to znači da mi monarhisti polažemo pravo na 38% od tog broja dakle na oko milion i po glasova – što bi trebalo da donese u idealnom slučaju 250 x 0,38 = 95 poslaničkih mesta. Naravno, ovo je predizborna rojalistička bajka, ali dobrim formiranjem liste i jevtinom, i tihom, ali dobro osmišljenom kampanjom mogli bismo da dostignemo polovinu tog broja i da opet računamo na nekih četrdesetak poslaničkih mesta. Četrdeset poslaničkih mesta u Skupštini daje nam jednu šestinu vremena pri svakoj raspravi – po sadašnjem Poslovniku to iznosi 5h x 60 = 300 minuta / 6 jednako 50 minuta NAŠEG UČEŠĆA i glasa pri donošenju SVAKOG PROPISA KOJI MORA DA PROĐE KROZ SKUPŠTINU. O finansijskim prednostima koje proističu iz učešća u Parlamentu – ovde neću da pišem, jer bi nas to odvelo dalje i dublje u matematiku, koja je, prosečnom srpskom čitaocu, a priori dosadna.
Ovo pitanje rađa još jedno pitanje – koje se postavlja kao negacija onog prethodnog: Šta monarhistička Srbija dobija neizlaskom na ove izbore?
Kao prvo, dobija disperziju – raspršivanje monarhističkih glasova na više stranaka – naši potencijalni birači glasaju po svom ubeđenju birajući ili između REPUBLIKANSKIH stranaka, ili glasajući za one što imaju kao svoj slogan ne-sreću Srbije. Za one koji u ime našeg Udruženja izađu pred kamere sa znakom zabrane ulaska u EU, a posle se čudimo što imamo tzv. „medijsku blokadu od strane režima“. Mala digresija: godine 2014. na našoj proslavi u Orašcu dobili smo državni vrh Srbije – bili su tu istovremeno i Monarhija i Republika – i Prestolonaslednik i Predsednik Republike. Šta je uradio deo „samosvesne Kraljeve omladine“? Zviždao je i uzvikivao do te mere nepristojne parole da je Predsednik Nikolić morao da im kaže otprilike: „Tišina tamo, pred Crkvom smo!“ Pa ima li veće sramote od toga da članovima našeg Udruženja Predsednik Republike, pri tom još i Ktitor Crkve i to od Crkve naše priznat, a ne onako samozvano, tek tako Ktitor – izgovori i to s pravom to što je izgovorio.
Eto tako smo, dragi moji Kraljevi Omladinci, „zaradili“, tačnije zaslužili medijsku blokadu. Za to nam nisu krivi ni političari, ni mediji, ni „Vučićev režim“. Za to su krivi isključivo oni koji zagovaraju izolaciju Srbije i anti-evropske i anti-zapadne stavove. A ima ih, koliko vidim, i u samom vrhu Udruženja. Ovo mora da prestane. Ako smo „štićenici“ direktno Kraljevskog Dvora Karađorđevića, onda smo dužni da sledimo pro-evropsku, pro-zapadnu, i uopšte, otvorenu politiku saradnje Srbije sa svima. To ostaje našem Udruženju kao zadatak za ovo proleće: kad već nećemo svoju listu (a još je možemo imati i to sve do 08. aprila 2016), onda bar da iskoristimo vreme i da se definišemo: jesmo li mi ispostava Dveri Serbskih ili smo Udruženje Kraljevina Srbija. Ako je odgovor ovaj prvi – onda nas koji smo za Evropu tu biti neće.
Mais revenons à nos moutons – vratimo se glavnoj temi našoj i našem pitanju: šta to dobijamo neizlaskom na izbore?
Dakle, kao drugo, dobijamo, najverovatnije, promene Ustava posle kojih neće biti moguće ni sanjati o monarhiji! Promene Ustava mogu da krenu i u smeru promene načina izbora Predsednika Republike, te da se poslanici između sebe loptaju i nadglasavaju ko će da čuva Pečat Predsednika Republike – dobićemo smejuriju tipa italijanskog ili kosovskog Predsednika – i italijanski i kosovski način izbora Predsednika Republika jesu smejurija svaki na svoj način, s tim što je Italija malkice ozbiljnija država, ima i Senat, pa sve to ipak liči na nešto. U takvim uslovima, koji mogu nastati već koliko 2017. godine – mi možemo prosto da promenimo naziv Udruženja u „Negovanje tradicija Monarhističke Srbije“. Ne znam. Možda ni to nije loše. Odlučiće rukovodstvo Udruženja Kraljevina Srbija.
Kao treće – hajde da pretpostavimo da će oni koji „na papiru“ zagovaraju Monarhiju, a u suštini su opasnost po Srbiju – dakle Dveri Serbske – hajde da pretpostavimo da Dveri Serbske uzmu natpolovičnu većinu, pobede g. Vučića i proglase (naprasno) Kraljevinu Srbiju. Bila bi to ne Kraljevina, nego Kalifat Srbija – bar ako se ima u vidu šta te Dveri Serbske zagovaraju: Otac, Kralj i Patrijarh i ništa više! Ni saradnje sa inostranstvom (osim možda sa Rusijom, ali pošto smo „jedan narod“ – onda nam to ne bi ni bila saradnja sa inostranstvom!), ni smeha ni šale na televiziji (patrijarhalno društvo ne voli „smehotvorstvo“), ekonomija se svodi na seosko-porodičnu, a položaj žene ne postoji kao problem – pa valjda se zna uz šporet i uz krevetac! Valjda žene za ovo neće glasati.
Sve u svemu, Udruženje Kraljevina Srbija našlo se, ne svojom krivicom, već oblikovanjem i delovanjem vremena u kome živimo – na prekretnici: da li ćemo se zaista boriti za monarhiju ili za istoriju monarhije? Da li ćemo biti POLITIČKI akter ili ISTORIJSKA činjenica. Ja bih voleo I JEDNO I DRUGO! Zato, Kraljeva Omladino, marš na izbore!
TERAPIJA: Formiranje izborne liste čiji će nosilac biti Princ Prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević. Naziv liste: Kraljevina Srbija. Ništa prostije!
NAPOMENA: Ja ovo ne pišem u ličnom interesu! Iz proceduralnih razloga, ne bih ni mogao da budem na vašoj listi. Čak nemam pravo ni da glasam za tu listu na ovim izborima. Pišem ovo da pomognem vama – Kraljevoj omladini – koja sada ima šansu da profiliše (uobliči) obrise eventualne buduće monarhističke Srbije. Tu priliku imali smo poslednji put 1991/1992 godine. Tada sam ja bio kao sada vi. Našu šansu prokockala je raznorazna politička „manguparija“ raznih boja i interesa. Od te prilike do vaše sadašnje prilike – prošlo je ČETVRT VEKA! Tada je u Srbiju sa Prestolonaslednikom došao i princ Petar III Karađorđević – tada „klinja“ od 10 godina! Pa vi sad, poštovana deco, vidite koliko Petar III danas ima godina, i koliko ćete VI biti stari kada se (možda) ukaže sledeća prilika za političko delovanje. Verovatno šezdeset. Razmislite sami.
U Beogradu, dana 05. marta 2016. godine
Аутор текста – господин Владан Милић
