U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Maria Majstorovića, predsednika Udruženja Kraljevina Srbija – „Mačkov kamen“ Košara – srpski Termopil
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Uvek će malo biti rečeno, nikada dovoljno, o ovoj krvavoj borbi naših vojnika i rodoljuba za odbranu otadžbine… ono što je sigurno jeste da se nisu povukli, niti dozvolili da neprijatelj prođe. Sećajući se tog dana, te bitke, nazvane „pakao Košara“, na ovu 17. godišnjicu od njenog početka, teško je u uslovima mira, iz fotelje ili stolice, zamisliti ono šta su naši vojnici prošli. Ali, ako samo zamislim da nisu mogli ni glavu da podignu od metaka koji zuje oko glava, ako nisu mogli u zaklonu da ostanu jer avioni bacaju kasetne bombe kada bi i jedan metak ispalili, čemu prethodi raketni napad kojim budu uništeni svi zakloni ostavljajući pustoš za sobom, artiljerija ih zasipa dan i noć, onda mogu da osetim ponos što su naši vojnici, čuvajući svetu tradiciju predaka, sve to izdržali.
Jedini bezbedan put i siguran spas im je bio nazad a na to nisu ni pomislili!
Na taj Veliki petak 1999, crni dan koji označava mučeništvo, otpočeo je napad terorista OVK, potpomognut NATO avijacijom, regularnom vojskom Albanije i njenim tenkovskim jednicama i artiljerijom koja je delovala sa teritorije Albanije, dok su svaku od terorističkih jedinica vodili oficiri NATO, plaćenici iz Legije stranaca i drugi visokoobučeni profesionalni vojnici, ukupne snage oko 15.000.
Cilj – proboj na najpovoljnijem terenu i zauzimanje što veće teritorije Metohije, presecanje linija komunikacije naše vojske između Đakovice i Prizrena, obruč oko njenih jedinica i njihovo uništenje.
Na granici sa Srbijom čekali su ih regruti martovske klase, kasnije pojačani delovima naših specijalnih jedinica 63. padobranske, 72. specijalne i 125. motorizovane brigade, ukupne snage oko 2000.
Cilj – odbrana Srbije, ni stopa neprijatelju.
Ova neravnopravna borba, u svakom smislu, trajala je dva meseca, svo vreme rata i okončana je pobedom naših jedinica koje su odolele napadima neprijatelja nanevši mu katastrofalne gubitke.
Ali, izgubili smo mnogo junaka u ovom boju, mnogo je sinova ponovo palo u odbrani otadžbine. Od 108 naših stradalih junaka, 18 su bili oficiri i podooficiri koji su ih vodili, čuvajući svetu tradiciju čuvene „oficirske bitke“ na Mačkovom kamenu, uvek ispred svojih vojnika.
Danas je dan, i ovo je vreme, kada se njih sećamo.
Imao sam privilegiju da upoznam nekoliko naših vojnika koji su bili deo ove istorijske borbe, a jedan od njih, inače član udruženja Kraljevina Srbija, mi je o njoj pričao. Jedna od zastrašujućih činjenica, pored surovih uslova u kojima su se borili, jeste da su na strani neprijatelja učestvovali Srbi-plaćenici. Jedan od njih je zarobljen. Nekako me sve ovo podseća na prvi Kosovski boj, na Obiliće i one druge, za koje nikada ni jedan iskreni rodoljub ne može ni da zamisli da postoje. Nikome nije jasno kako je moguće da se neko bori protiv svojih. No, takvih primera je puna istorija, pa i po tome sramotnom delu i izdaji, liči na bitku Leonide u Termopilskom klancu Leonida je sa svojim ljudima zbog toga pao, naši momci nisu! Vremena se menjaju ali vrednosti uvek ostaju…naši vojnici su pobedili ali je politika, kao i mnogo puta pre toga, izgubila. Sve ono što sačuvamo u ratu, braneći svoja ognjišta, izgubimo za zelenim stolom. 
Zbog toga mnogi od nas sa određenom sumnjom gledaju na ceo rat na Kosovu, naše ljude koji su se tamo borili, verovatno umorni od poraza i priča koje nas koštaju ponosa, podsećaju na poraz, na nešto što smo izgubili. Ali ovi junaci nikada ne smeju da budu deo tog shvatanja i takvih misli, niti mešani sa politikama, niti stavljani u isti koš sa režimima, oni nikada ne smeju da budu zaboravljeni. Oni su ponos ovog naroda i dok god naša zemlja ima takve sinove i kćeri, ima nade za sve nas.
Neka je večna slava i hvala kosovskim junacima!
Autor teksta – g. Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija
