У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – „Ми, Црногорци!“
Текстови у рубрици „Лични став“ представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
„Онамо, ‘намо, за брда она, говоре да се разара дом,
Мојега брата, онамо веле, где је негда био јуначки збор!
Онамо, ‘намо, да виђу Ловћен, та то је моје – дома ћу доћ,
Старина мила тамо ме зове, ту морам брату у помоћ поћ!
Онамо, ‘намо, са Цетиња, двора царског врагу ћу рећ,
С огњишта Мило(г), бјежи куго, зајам ти морам враћати већ!
Онамо, ‘намо, за брда она, зелени кажу пребива гај,
Над њим у стени је Острог свети, молитва у њег присваја рај!
Онамо, ‘намо, за брда она, Његошев кажу почива гроб,
Онамо покој души ћу наћи, кад ми брат више не буде роб!“
Ово „скрнављење“ чувене „српске Марсељезе“, песме „Онамо, намо“, коју је 1867. године написао један од наших највећих владара и државника, Њ.С.В. Књаз, касније Краљ, Никола Први Петровић Његош и посветио је своме Косову, учиних поведен најновијим догађајима са жељом да вратим истом мером нашој колевци, уздигнутом челу, поносу и бастиону нашег народа, српској Спарти, Црној Гори. Посебно у овим смутним временима, када нас неки убеђују да нисмо оно што јесмо а неки посредно уче да јесмо оно што нисмо, молим за опроштај великог Краља што им промених смер.
Урнебесна трагедија нашег народа почиње доласком једне друге, нове идеје, идеје тзв. „братства и јединства“, и „усађивањем“ вере у њу док су нас, баш они који су је јавно пропагирали, сво време припремали само за то да браћа више не будемо. Конципирана по методи „држи воду док мајстори оду“, па макар и на апаратима, држала је док „велики мајстор“ није отишао. Увелико је припремано оно што је касније довело до крвавог расцепа и рата. А расцеп је морао да буде крвав јер је подела територије „поражене“ Краљевине у Другом светском рату, без икаквог историјског основа, у новој социјалистичкој републици, поделила наш народ и расула га у пет нових држава, и две полудржаве, док је другима дала нешто што никада пре нису имали. Какав је основ имало стварање „аутономних покрајина“ само у Србији, док рецимо, тај принцип није примењен у било којој другој од држава чланица, нико није постављао питање…наравно, данас видимо да је постављен са јасном намером да води распаду и државности оних који никада нису ни веровали да смо браћа. Такође, видимо шта се данас дешава са тадашње две полудржаве, Косовом и Војводином. Они који су то чекали, сада су радосни у својим државама које су коначно добили, и очистили их од нас, а ми, који смо у то заиста веровали, смо остали да и даље поштујемо одлуке и дела „великог мајстора“. Како је једном добро приметио, и предвидео, један велики човек, ђенерал, о коме се данас поново говори: „…Словенке ће увек рађати Словенце, Хрватице Хрвате а Српкиње Југословене.“
Расцеп је даље испољио толико потиснуто неповерење јер се наш народ у тим државама није осећао сигурним. Зашто, где је сво то братство и јединство нестало? Нестало је само у једном трену, на прве гласине о појавама нових „црних легија“ и „ ханџар дивизија“, и одмах подсетило на све оно што се десило нашим очевима и дедовима, пре само неколико деценија.
То време је испољило и једину истину – да смо, и духом и телом, браћа остали само са онима које смо вековимо осећали као своје. Нису нам биле потребне ничије лекције, оне су нам усађене и налазе се у нашем генетском коду.
Међутим, време „братства и јединства“ је и у њима оставило трага и изнедрило нове социјалистичке кадрове који су хтели да направе своје приватне државе и поседе, а нама су их представили толико својим и историјски компактним, да би додатно овај напаћени народ оделили и раставили, по сваком могућем шаву, као да нам на сву муку коју су нам сервирали, није доста што морамо, у својој кући, рођеном брату у посету преко бодљикаве жице ићи. Њима то и одговара јер нас само тако и могу држати у шаци.
А шта би рекли наши преци , очеви оснивачи, као и оци обнављачи наше нације у модерном добу, шта смо данас постали…
Па зар не би рекли, ех пусти Срби, зар да вам географија одређује националну припадност?! Зар Стеван Немања није Србин него Црногорац? Зар цео род Немањића није више мој, већ неке нове нације? Зар Његош поста нешто друго за шта није знао ни чуо Краљ Никола…па зар Ђорђе Петровић и половина лозе Карађорђевића није српска, него црногорска? Зар Босанци више нису наша дика а Херцеговци снага?! Хоће ли доћи дан када ће Шумадинци бити „прастари народ који има своју историју и традицију која је вековима баштињена али потискивана под репресијом Великосрпства и Моравске хегемоније?!“
СИКТЕР МОРЕ!!!
Да нас чују, крстили би се. Али ми нећемо, није у тренду, а и не знамо којој „аутокефалној“ цркви да се обратимо, црногорској, босанској, шумадијској или „великосрпској“!
Овом песмом желим да поручим нашој браћи у Црној Гори да издрже и да не дозволе да нам арају азбуку, краду памћење, скраћују прошлост, отимају векове и раздиру колевку!
Ако су, како кажу, Црногорци нација, онда смо сви Црногорци.
Када Црногорац каже да ми је рођени брат онда тек могу постати Моравац!
Аутор текста – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија
