U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Maria Majstorovića, predsednika Udruženja Kraljevina Srbija – „Mi, Crnogorci!“
Tekstovi u rubrici „Lični stav“ predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
„Onamo, ‘namo, za brda ona, govore da se razara dom,
Mojega brata, onamo vele, gde je negda bio junački zbor!
Onamo, ‘namo, da viđu Lovćen, ta to je moje – doma ću doć,
Starina mila tamo me zove, tu moram bratu u pomoć poć!
Onamo, ‘namo, sa Cetinja, dvora carskog vragu ću reć,
S ognjišta Milo(g), bježi kugo, zajam ti moram vraćati već!
Onamo, ‘namo, za brda ona, zeleni kažu prebiva gaj,
Nad njim u steni je Ostrog sveti, molitva u njeg prisvaja raj!
Onamo, ‘namo, za brda ona, Njegošev kažu počiva grob,
Onamo pokoj duši ću naći, kad mi brat više ne bude rob!“
Ovo „skrnavljenje“ čuvene „srpske Marseljeze“, pesme „Onamo, namo“, koju je 1867. godine napisao jedan od naših najvećih vladara i državnika, Nj.S.V. Knjaz, kasnije Kralj, Nikola Prvi Petrović Njegoš i posvetio je svome Kosovu, učinih poveden najnovijim događajima sa željom da vratim istom merom našoj kolevci, uzdignutom čelu, ponosu i bastionu našeg naroda, srpskoj Sparti, Crnoj Gori. Posebno u ovim smutnim vremenima, kada nas neki ubeđuju da nismo ono što jesmo a neki posredno uče da jesmo ono što nismo, molim za oproštaj velikog Kralja što im promenih smer.
Urnebesna tragedija našeg naroda počinje dolaskom jedne druge, nove ideje, ideje tzv. „bratstva i jedinstva“, i „usađivanjem“ vere u nju dok su nas, baš oni koji su je javno propagirali, svo vreme pripremali samo za to da braća više ne budemo. Koncipirana po metodi „drži vodu dok majstori odu“, pa makar i na aparatima, držala je dok „veliki majstor“ nije otišao. Uveliko je pripremano ono što je kasnije dovelo do krvavog rascepa i rata. A rascep je morao da bude krvav jer je podela teritorije „poražene“ Kraljevine u Drugom svetskom ratu, bez ikakvog istorijskog osnova, u novoj socijalističkoj republici, podelila naš narod i rasula ga u pet novih država, i dve poludržave, dok je drugima dala nešto što nikada pre nisu imali. Kakav je osnov imalo stvaranje „autonomnih pokrajina“ samo u Srbiji, dok recimo, taj princip nije primenjen u bilo kojoj drugoj od država članica, niko nije postavljao pitanje…naravno, danas vidimo da je postavljen sa jasnom namerom da vodi raspadu i državnosti onih koji nikada nisu ni verovali da smo braća. Takođe, vidimo šta se danas dešava sa tadašnje dve poludržave, Kosovom i Vojvodinom. Oni koji su to čekali, sada su radosni u svojim državama koje su konačno dobili, i očistili ih od nas, a mi, koji smo u to zaista verovali, smo ostali da i dalje poštujemo odluke i dela „velikog majstora“. Kako je jednom dobro primetio, i predvideo, jedan veliki čovek, đeneral, o kome se danas ponovo govori: „…Slovenke će uvek rađati Slovence, Hrvatice Hrvate a Srpkinje Jugoslovene.“
Rascep je dalje ispoljio toliko potisnuto nepoverenje jer se naš narod u tim državama nije osećao sigurnim. Zašto, gde je svo to bratstvo i jedinstvo nestalo? Nestalo je samo u jednom trenu, na prve glasine o pojavama novih „crnih legija“ i „ handžar divizija“, i odmah podsetilo na sve ono što se desilo našim očevima i dedovima, pre samo nekoliko decenija.
To vreme je ispoljilo i jedinu istinu – da smo, i duhom i telom, braća ostali samo sa onima koje smo vekovimo osećali kao svoje. Nisu nam bile potrebne ničije lekcije, one su nam usađene i nalaze se u našem genetskom kodu.
Međutim, vreme „bratstva i jedinstva“ je i u njima ostavilo traga i iznedrilo nove socijalističke kadrove koji su hteli da naprave svoje privatne države i posede, a nama su ih predstavili toliko svojim i istorijski kompaktnim, da bi dodatno ovaj napaćeni narod odelili i rastavili, po svakom mogućem šavu, kao da nam na svu muku koju su nam servirali, nije dosta što moramo, u svojoj kući, rođenom bratu u posetu preko bodljikave žice ići. Njima to i odgovara jer nas samo tako i mogu držati u šaci.
A šta bi rekli naši preci , očevi osnivači, kao i oci obnavljači naše nacije u modernom dobu, šta smo danas postali…
Pa zar ne bi rekli, eh pusti Srbi, zar da vam geografija određuje nacionalnu pripadnost?! Zar Stevan Nemanja nije Srbin nego Crnogorac? Zar ceo rod Nemanjića nije više moj, već neke nove nacije? Zar Njegoš posta nešto drugo za šta nije znao ni čuo Kralj Nikola…pa zar Đorđe Petrović i polovina loze Karađorđevića nije srpska, nego crnogorska? Zar Bosanci više nisu naša dika a Hercegovci snaga?! Hoće li doći dan kada će Šumadinci biti „prastari narod koji ima svoju istoriju i tradiciju koja je vekovima baštinjena ali potiskivana pod represijom Velikosrpstva i Moravske hegemonije?!“
SIKTER MORE!!!
Da nas čuju, krstili bi se. Ali mi nećemo, nije u trendu, a i ne znamo kojoj „autokefalnoj“ crkvi da se obratimo, crnogorskoj, bosanskoj, šumadijskoj ili „velikosrpskoj“!
Ovom pesmom želim da poručim našoj braći u Crnoj Gori da izdrže i da ne dozvole da nam araju azbuku, kradu pamćenje, skraćuju prošlost, otimaju vekove i razdiru kolevku!
Ako su, kako kažu, Crnogorci nacija, onda smo svi Crnogorci.
Kada Crnogorac kaže da mi je rođeni brat onda tek mogu postati Moravac!
Autor teksta – Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija
