U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija – “O „gresima“ viteškog Kralja“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
I među monarhistima se često mogu čuti veoma negativni komentari na račun Nj.V. viteškog Kralja Aleksandra Prvog. Konstantno nailazimo na stavove poput:“Ja priznajem samo Kralja Petra Prvog, a ovaj nas je zavio u crno“ i slično.
Biću sasvim otvoren – kao mlađi i ja sam bio sklon tome da Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića krivim za mnoge stvari, pre svega za kreiranje Jugoslavije, ali kako sam sazrevao, čitao raznorazne knjige i tekstove posvećene našoj istoriji i malo više o njima razmišljao, promenio sam mišljenje. Shvatio sam da sam dosta toga posmatrao iz pogrešnog ugla, sa nedovoljnim informacijama, ne sagledavajući „širu sliku“ stvari. Ljudski je grešiti, ali je loše kada nismo u stanju da uvidimo i priznamo tu grešku!
Rećiću i to da mi je od svih vladara dinastije Karađorđević i dalje omiljeni Kralj Petar Prvi, zato što mi zaista imponuje taj nezapamćeni stepen građanskih i demokratskih sloboda koji je postojao u Kraljevini Srbiji na početku 20. veka. Stepen koji je za nas i danas samo san! Ali danas takođe i te kako veoma cenim i njegovog sina, Aleksandra Prvog!
Često naše vrednosne sudove donosimo na osnovu nedovoljnih ili polu informacija, koje nam zamućuju vid i sprečavaju nas da realno i racionalno formiramo stav o nekoj stvari. Uzimajući primer dinastije Karađorđević, često se može čuti i da je Nj.S.V. Knez Aleksandar bio „mek i neubedljiv“ vladar. što je opet posledica nedovoljnog znanja o njemu (i iz istorije se u našim školama o njemu uči iz nekoliko pasusa). To što nije bio veliki ratnik poput svog oca ili svojih potomaka ne znači da je a priori bio i loš i da ništa nije uradio za zemlju. A on se od starta svoje vladavine okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Tada je donet kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej. Tada su i brojni mladi ljudi iz Srbije poslati na strane Univerzitete, kako bi se povećao broj obrazovanih ljudi u zemlji. A taj prosvetiteljski rad je za državu od ogromne važnosti! Pa kad znamo samo ovih par šturih podataka, možemo videti da i nije bio tako „neubedljiv“ vladar kako se priča!
Nego, da se vratim na temu ovog teksta, a to su „gresi“ viteškog Kralja Ujedinitelja.
Prvo, ono što mu se najviše zamera – formiranje Jugoslavije. Sa ove vremenske distance, nakon svega što se izdešavalo u Drugom svetskom i ratovima devedesetih, je lako reći da Jugoslavija nije bila uspešan projekat i da nas je zajednička država koštala mnogo toga, pre svega života, do čega ne bi došlo da je nakon Prvog svetskog rata formirana Velika Srbija. Ali, lako je biti general nakon bitke. Da bi smo realno procenili zašto je 1. decembra 1918. proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kasnije dobila i međunarodnu potvrdu na Pariskoj mirovnoj konferenciji i Versajskim ugovorom, moramo događaje sagledati iz istorijskog konteksta i okolnosti u kojima su se i odigrali.
Prvo, ideja ujedinjenja Južnih Slovena nije nastala te 1918. godine, mnogo je starija. Formirana je još u 19. veku, preko Ilirskog pokreta, koji je najviše delovao u Hrvatskoj i Sloveniji, a u Srbiji je svoj pojavni oblik doživela nakon 1848. godine, kada se razvila panslavistička ideja o Jugoslovenskoj Kraljevini, koja je uz “Načertanije” Ilije Garašanina, četiri godine ranije napisan srpski politički program, uticala da osnov srpske spoljne politike postane svest o misiji oslobađanja svih južnoslovenskih naroda od austrijske i turske vlasti.
Ni promena dinastija u Srbiji nije dovela do promene ovog političkog kursa. Nj.S.V. Knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom o zajedničkoj akciji na Balkanu, gde je Srbiji dao primat među državama, označivši je jugoslovenskim Pijemontom.
To se ni kasnijih godina nije menjalo. Uzmimo primer Mlade Bosne, koja se temeljila na ideji o jedinstvu južnoslovenskih naroda. I sam Gavrilo Princip je pucajući u Ferdinanda imao ovaj ideal na umu.
I naša Vlada je prvo Niškom a potom i Krfskom deklaracijom postavila formiranje velike države Južnih Slovena kao ratni cilj Kraljevine Srbije, pa je shodno tome nakon pobede u ratu i došlo do ujedinjenja 1. decembra.
Jugoslovenska ideja je bila dominantna ideja naše intelektualne, kulturne i političke elite, sviđalo se to nama danas ili ne, ali takve su istorijske činjenice. Mi možemo raspravljati sa ove distance da li su svi oni bili u pravu, ali takođe moramo imati razumevanje za tadašnje stanje stvari. I da oni tada nisu mogli da vide budućnost i šta ona nosi!
Tačno je ono što mnogi kritičari Kralja Aleksandra iznose, da je nakon pobede vojvoda Mišić izneo vrlo negativan stav o formiranju zajedničke države, pošto je video kakva je situacija na terenu, među narodom u oslobođenim krajevima. Ali razumljivo je i zašto Kralj Aleksandar nije postupio po vojvodinom savetu, pošto se u državnim pitanjima ne može uvažiti stav jednog čoveka, a zanemariti stotine drugih, ma ko i koliko veliki taj jedan čovek bio. To je princip parlamentarizma! A predstavnici svih naroda su izrazili želju da se formira Kraljevina SHS. Zato uostalom i postoje izbori i Narodna skupština, da predstavnici naroda donose odluku u njegovo ime. Parlamentarizam sigurno nije savršen sistem i ima dosta nedostataka, ali je najmanje nesavršen od svih poznatih sistema. Da je Kralj zanemario volju političara, da je prenebregnuo sve istorijske težnje koje su postojale na svim stranama i da je postupio samovoljno, onda bi zaista i bio apsolutista, kakvim ga protivnici optužuju da je bio. Ali Kralj je uradio onako kako je jedino mogao i morao!
Da pogledamo sad još neke činjenice koje će nam bar malo razjasniti zašto je došlo do formiranja Kraljevine SHS. Kraljevina Srbija jeste bila zemlja pobednica, ali je ipak bila mala zemlja. Naši saveznici su nam i tokom rata pokazali ogroman stepen nebrige prema našim interesima i našoj dobrobiti, tako da je veliko pitanje kako bi reagovali na pokušaj formiranja Velike Srbije i koliko bi ta Srbija zaista i bila velika. I dok je rat trajao njima su na prvom mestu bili njihovi sopstveni interesi, a po završetku rata se to samo povećalo. Velike imperijalističke zemlje poput Britanije su želele da još više učvrste svoju moć i interesi malih naroda, posebno srpskog, koji je za njih uvek bio seljački narod sa Balkana, pogodan da služi kao „topovsko meso“, ih nisu posebno zanimali. Američki predsednik Vudro Vilson jeste zastupao interese balkanskih naroda, što je bio uticaj našeg velikana Mihajla Pupina, ali njegov glas se u Evropi nije toliko glasno čuo. Prema tome, naša delegacija je postupala pre svega u skladu sa smernicama koje su zacrtane mnogo pre, delovala je u veoma napetom i ne tako povoljnom okruženju i dobila je najviše što je mogla!
Postoji još jedan razlog zašto je Kralj Aleksandar (kao i naša Vlada) želeo stvaranje Jugoslavije. Bio je svestan da je, što je i logično, teritorijalno velika država mnogo jača od male. Ekonomski je nezavisnija, zbog razuđenosti teritorije raspolaže većom količinom prirodnih resursa, a zbog broja stanovništva i većom radnom snagom. Zatim, ona je mnogo imunija na političke uticaje spolja, što nije zanemarljivo, naročito kada država stoji na takvoj vetrometini i raskrsnici puteva kao što je Balkan.
A kada je reč o neslozi među narodima, trebalo bi pogledati primer Sjedinjenih Američkih Država. I SAD su u početku bile „veštačka“ tvorevina, među državama je vladala nesloga, federalna vlast je bila klimava i prošli su veoma krvavi građanski rat. Ali kada je prošlo određeno vreme veze su ojačale, nesuglasice prevaziđene i SAD su sad, objektivno govoreći, jedna od najjačih zemalja sveta.
Jugoslavija je bila poput malog, tek stasalog deteta, kojem je potreban jak i odgovoran roditelj da je vodi kroz život i ona ga je u početku i imala – to je bio upravo Kralj Aleksandar Prvi! Međutim, njegovom tragičnom smrću sve je počelo da se raspada, a započeti posao su dokrajčili komunisti. Da je bilo drugačije, da je Kralj poživeo i da je država uspela da veže još mirnih godina, sigurno bi sve bilo drugačije. Ali to je već domen pretpostavki i nagađanja, kojima se neću baviti.
Da vidimo sad i ostale zamerke koje kritičari viteškog Kralja iznose.
Druga je uvođenje diktature. Kralj Aleksandar Prvi se predstavlja kao apsolutista najgore vrste, čovek koji je samovoljno ukinuo parlamentarizam i uveo diktaturu. Ali ovde opet moramo posmatrati događaje iz istorijskog konteksta u kojima su se i odigrali. Prvo što se tiče samog termina diktatura. Ne možemo o 30-im godinama 20. veka govoriti sa stanovišta i sa stavovima iz 21. veka.
Danas kad pomenemo diktaturu, na umu imamo Severnu Koreju, SSSR, Latinoameričke, Afričke države itd. koje su manje više bile aktuelne nakon 50-ih godina 20. veka. A isti princip posmatranja se ne može primeniti za dve različite epohe. Posebno zato što je u Jugoslaviji od 1929. do 1931. na snazi bila suštinski drugačija vrsta uprave nego što je u pobrojanim diktaturama druge polovine 20. veka. Uostalom istorijski gledano termin diktatura je nastao u Starom Rimu i nije uopšte označavao nešto loše i negativno – u kriznim vremenima Senat je vlast na određeno vreme predavao izabranom diktatoru, koji bi vodio glavnu reč u držžavi dok kriza ne prođe! A stanje u Kraljevini Jugoslaviji je bilo mnogo sličnije ovom u Starom Rimu nego kasnijim diktaturama koje su postojale širom sveta tokom 20. veka!
Pogledajmo prvo šta se zaista dogodilo tad u našoj zemlji, šta je to što je dovelo do Šestojanuarske diktature. Dogodilo se ubistvo u Skupštini! U takvim okolnostima pokazalo se da država dalje ne može funkcionisati kao do tad i Kralj raspušta Skupštinu. U najvišem zakonodavnom telu države je došlo do krvavog zločina i kako se može očekivati da taj državni organ dalje može da nastavi normalno da radi! Da li je trebalo da se desi još neko ubistvo!? Kralj je uradio ono što je moralo da se uradi! Zabranjuje rad političkim strankama, ali ne nastavlja da vlada sam, što bi neki istinski apsolutista i uradio, nego formira Ministarski savet kojim je predsedavao general Petar Živković. Na vodeća mesta se postavljaju uglavnom vojan lica, pošto oni po prirodi svog posla ne smeju da imaju veze sa političkim partijama, koje su u datim okolnostima svojim ponašanjem podgrevale atmosferu nestabilnosti i netrpeljivosti.
Tačno je da je zabranjen rad i mnogih drugih organizacija, ali to je rađeno sa ciljem da se preduprede dalji sukobi, podele i krvoprolića! Govoreći jezikom 21. veka, ovo je više bila neka vrsta vanrednog stanja nego klasične diktature. Kao što je uostalom vanredno stanje u Srbiji uvedeno i u 21. veku, nakon tragičnog ubistva premijera Đinđića – vanredne okolnosti zahtevaju i vanredne mere!
Osim toga, da je Kralj zaista želeo da vlada apsolutistički, on nikad ne bi 1931. godine obnovio parlamentarizam u državi. Nakon 1931. Skupština nastavlja sa radom i obnavljaju se aktivnosti partija.
Usko povezan sa prethodnom stavkom je i treći „greh“ koji se Kralju stavlja na dušu, a to je obračun sa političkim protivnicima. A pogledajmo ko su ti politički protivnici. Za vreme skoro celokupnog trajanja prvo Kraljevine SHS a potom i Kraljevine Jugoslavije, zabranjen je bio rad samo jedne – komunističke partije.
Kralj Aleksandar Prvi je bio veliki vizionar. Prvi je u Evropi uvideo opasnost i pogubnost jedne druge totalitarne ideologije – nacizma, smrt ga je prekinula u radu na formiranju koalicije protiv ove pošasti! Isti je slučaj i sa komunizmom. Viteški Kralj je na vreme video koliku opasnost sa sobom nosi i ova monstruozna ideologija i krenuo je u borbu protiv nje! I nije tačno da je to radio pošto se zalagao za interese buržuja a protiv prava običnih radnika i seljaka, kako to nastavljači komunističkih laži i danas tvrde!
U Kraljevini Jugoslaviji su radile i postojale i Socijalistička paartija Jugoslavije (postoji ogromna razlika između socijalizma koji se zaista bori za prava radnika i komunizma), kao i Jugoslovenska republikanska stranka koja je postojala od 1919. do 1946. i zalagala se za federativnu republiku! Pa ako je bio toliki apsolutista i diktator, zašto je dopustio da postoje ovakve dve stranke u njegovoj državi, od kojih se kod ove druge i u samom imenu vidi da je usmerena protiv njega i njegove vladavine!? Dopustio je zato što su za razliku od komunista, koji su pre svega teroristička organizacija, zasnovana na rušilačkim idejama i nedemokratskim temeljima, ove stranke legalno i legitimno zastupale svoje stavove. I njih Kralj nije ukinuo… Ukinuli su ih komunisti posle svog krvavog dolaska na vlast 1946!
Kralj je vodio borbu protiv totalitarnih, ekstremističkih ideologija kao što su komunizam i nacizam, a ne protiv demokratskih sloboda! I levica i desnica su i tada i sada bile legitimne političke opcije, ali zato svaki ekstrem je loš a i komunizam i nacizam su dve strane te iste ekstremističke medalje!
E protiv takvih je Kralj vodio borbu. I hvala mu na tome!
Postoji još dosta o čemu bi se moglo pisati, pošto jedna takva ličnost kakva je viteški Kralj Aleksandar bio ne može nikoga ostaviti ravnodušnim. I normalno je da svako ima neki stav o njemu i njegovoj vladavini. Ali je pre formiranja tog stava preko potrebno da prikupimo ako ne sve, onda bar nešto više podataka o onome o kome sudimo. Onda će nam i sud biti ispravniji!
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar Izvršnog odbora i šef resora za promotivne aktivnosti Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
