ЛИЧНИ СТАВ – ОБНОВОМ МОНАРХИЈЕ ДО УНАПРЕЂЕЊА ДЕМОКРАТИЈЕ У СРБИЈИ

После великог броја цитата о монархији наших познатих личности, са којима ћемо наставити и у будуће, од данас ћемо на нашем сајту, у оквиру рубрике „Лични став“ објављивати и афирмативне текстове о монархији. Данас прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија– “Обновом монархије до унапређења демократије у Србији“.

Већина нас који се залажемо за враћање монархистичког уређења у Србији смо свесни да то није чаробни штапић који би одмах решио све проблеме који постоје у нашем друштву, и да би нам васпостављањем уставне парламентарне Краљевине Србије све тегобе преко ноћи нестале и да би смо се сутрадан пробудили у идеалној земљи. Наравно да преконоћна, брза и савршена решења не постоје, али повратак монархије би омогућио постављање сигурних и јаких темеља за оздрављење целокупног система и пре свега успостављање добре основе за напредак на многим пољима, а један од резултата би био и већи степен демократије у Србији.

На шта конкретно мислим? Када погледамо историју нашег републиканског уређења, пре свега на део од обнове вишестраначког система, с обзиром да је комунистичка диктатура Јосипа Броза имала све одлике средњовековне апсолутистичке монархије и да се ту о демократији не може ни разговарати, сведоци смо чињенице која ни мало не иде у прилог једној модерној земљи 21. века, а то је да ми пре избора у ствари не знамо ко ће бити особа која ће заиста и управљати земљом, зато што се у Србији стално врши трансфер власти са председника на премијера или обратно.У зависности од политичке снаге и личне харизме појединца који се налази на једној или другој функцији зависи и који ће од њих двојице имати у својим рукама суштинску моћ да доноси одлуке и да управља земљом, та „клацкалица власти“ је стално присутна.

Када погледамо конкретне примере, видимо да је по успостављању вишестраначког система сва власт била у рукама Слободана Милошевића, који је био председник Србије. У тренутку када он одлази на место председника Југославије, сва власт је прешла у руке Мирка Марјановића као премијера, а председник Милан Милутиновић је имао секундарну, протоколарну улогу. Ова превласт премијера се наставља и после петооктобарских промена, када су главну улогу у држави и даље имали премијери – Зоран Ђинђић, Зоран Живковић и на крају Војислав Коштуница, јер у то време због низа неуспелих избора председника нисмо ни имали. Након тога долази период у коме су истовремено на власти били Коштуница као премијер и Борис Тадић као председник и где је више него очигледна била њихова борба за превласт, и један и други су се својски упирали да полугу власти превуку на своју страну. Након избора који су потом уследили, већи степен власти се прелио на страну председника, Тадића, где је Мирко Цветковић као премијер био маргинализован, док је данас кључна улога у држави опет на страни премијера, Александра Вучића. Наглашавам да све ове примере нисам изнео да бих фаворизовао неку политичку опцију, него само у циљу изношења чињеничног стања. Јер док се код нас та одлучујућа количина моћи управљања државом стално налази на клацкалици, видимо да у другим земљама није тако. Зна се да је у Италији „главни“ премијер, у Француској  председник, у Немачкој канцелар, као и да је у Енглеској, Шпанији и било којој другој модерној монархији одлучујући премијер. Поставља се питање, који систем власти постоји у Републици Србији, председнички или премијерски и да ли се до одговора на ово питање уопште може доћи? Да ли је то одлика озбиљне државе? Наравно да није!

Не можемо очекивати да ће до промене оваквог стања ствари доћи победом ове или оне странке на изборима, зато што ће апсолутно свака од њих увек тежити да превуче већи удео власти на своју страну и у остварењу тог циља ће се увек залагати да њима блиска личност, небитно да ли је то председник или премијер, добије превагу. До суштинске промене не може се доћи “шминкањем“ него само коренитим променама и реформом целокупног система, што је могуће једино васпостављањем Краљевине. Тај корак би омогућио да се уз све промене републиканског у монархистички систем истовремено изврше поправке свих оних несавршености које данас постоје у нашем парламентаризму. Тим чином би смо добили Краља који има своје функције у држави, као што их има у свим модерним монархијама, који представља фактор сигурности, стабилности и континуитета, а извршна власт би се налазила у рукама премијера и владе. У таквом систему би грађани на парламентарним изборима знали да својим гласовима одлучују ко ће стварно управљати земљом, владу би формирали они који освоје већину, као у сваком парламентаризму, а Краљ би као нестраначка и надстраначка личност помагао политичарима да превазиђу страначке сукобе и усмеравао би их да заједнички раде у корист државе, јер док су посланици пре свега слуге својих партија и заступници ставова само једног дела грађана, Краљ је монарх и репрезент целокупног народа, он је суверен и левице и деснице, и конзервативних и либералних грађана и као такав би помагао влади и политичарима у вођењу земље. И што је најбитније, не би се могла десити ситуација да премијер буде из једне, а председник из друге странке што аутоматски доводи до тога да док се они надмећу да остваре превласт и сваки вуче на своју страну, држава назадује!

Иако ова прича може деловати невероватна, историјске чињенице јој управо иду у прилог, а историје се не требамо сетити само да би смо се бусали у груди славним победама и митовима, него да би смо из ње учили, како не би стално понављали исте грешке! У кризним временима управо је Круна била та која је успела да помири и уједини супротсављене партије. У великој кризи која је претила да захвати Србију после мајског преврата 1903. године, апсолутно све странке су се ујединиле и заједнички подржале долазак Њ.В. Краља Петра I на српски престо (за овај предлог је гласала чак и Социјалистичка партија, која је у суштини републиканска). Такође, на светосавском конгресу у селу Ба 1944. године су подршку Њ.В. Краљу Петру II исказале све странке ондашње Краљевине Југославије, изузев Комунистичке партије и Љотићевог „Збора“ (председавајући овог конгреса је био Живко Топаловић, председник Социјалистичке партије Југославије, а подршку Краљу Петру је пружио чак и представник Републиканске партије).

Постоји велики број људи који монархију сматрају нечим застарелим и назадним, али управо их историјске чињенице демантују. Србија је за време Краља Петра I била једна од земаља са највишим степеном демократичности у целој Европи,  где је Краљ био особа која је својим ауторитетом бринула о добробити целог народа, влада је имала суштинску власт, а све грађанске слободе су биле на највишем могућем нивоу. Зар је назадна држава у којој је Краљ Петар приликом изградње своје задужбине на Опленцу, када је тражио финансијску помоћ, од министра финансија, Лазе Пачуа, добио одговор да је то његова приватна ствар и да Србија не може од државних пара помоћи изградњу, и да он, иако је министар, може Краљу само као приватно лице да потпише меницу којом би дошао до новца, или да га повеже са банкарима који би му дали кредит. Тако нешто је и данас тешко замислити и таква држава само може бити идеал коме требамо тежити!

Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар и шеф ресора за односе с јавношћу Извршног одбора Удружења Краљевина Србија

Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.