Posle velikog broja citata o monarhiji naših poznatih ličnosti, sa kojima ćemo nastaviti i u buduće, od danas ćemo na našem sajtu, u okviru rubrike „Lični stav“ objavljivati i afirmativne tekstove o monarhiji. Danas pročitajte tekst gospodina Uroša Parezanovića, generalnog sekretara Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija– “Obnovom monarhije do unapređenja demokratije u Srbiji“.
Većina nas koji se zalažemo za vraćanje monarhističkog uređenja u Srbiji smo svesni da to nije čarobni štapić koji bi odmah rešio sve probleme koji postoje u našem društvu, i da bi nam vaspostavljanjem ustavne parlamentarne Kraljevine Srbije sve tegobe preko noći nestale i da bi smo se sutradan probudili u idealnoj zemlji. Naravno da prekonoćna, brza i savršena rešenja ne postoje, ali povratak monarhije bi omogućio postavljanje sigurnih i jakih temelja za ozdravljenje celokupnog sistema i pre svega uspostavljanje dobre osnove za napredak na mnogim poljima, a jedan od rezultata bi bio i veći stepen demokratije u Srbiji.
Na šta konkretno mislim? Kada pogledamo istoriju našeg republikanskog uređenja, pre svega na deo od obnove višestranačkog sistema, s obzirom da je komunistička diktatura Josipa Broza imala sve odlike srednjovekovne apsolutističke monarhije i da se tu o demokratiji ne može ni razgovarati, svedoci smo činjenice koja ni malo ne ide u prilog jednoj modernoj zemlji 21. veka, a to je da mi pre izbora u stvari ne znamo ko će biti osoba koja će zaista i upravljati zemljom, zato što se u Srbiji stalno vrši transfer vlasti sa predsednika na premijera ili obratno.U zavisnosti od političke snage i lične harizme pojedinca koji se nalazi na jednoj ili drugoj funkciji zavisi i koji će od njih dvojice imati u svojim rukama suštinsku moć da donosi odluke i da upravlja zemljom, ta „klackalica vlasti“ je stalno prisutna.
Kada pogledamo konkretne primere, vidimo da je po uspostavljanju višestranačkog sistema sva vlast bila u rukama Slobodana Miloševića, koji je bio predsednik Srbije. U trenutku kada on odlazi na mesto predsednika Jugoslavije, sva vlast je prešla u ruke Mirka Marjanovića kao premijera, a predsednik Milan Milutinović je imao sekundarnu, protokolarnu ulogu. Ova prevlast premijera se nastavlja i posle petooktobarskih promena, kada su glavnu ulogu u državi i dalje imali premijeri – Zoran Đinđić, Zoran Živković i na kraju Vojislav Koštunica, jer u to vreme zbog niza neuspelih izbora predsednika nismo ni imali. Nakon toga dolazi period u kome su istovremeno na vlasti bili Koštunica kao premijer i Boris Tadić kao predsednik i gde je više nego očigledna bila njihova borba za prevlast, i jedan i drugi su se svojski upirali da polugu vlasti prevuku na svoju stranu. Nakon izbora koji su potom usledili, veći stepen vlasti se prelio na stranu predsednika, Tadića, gde je Mirko Cvetković kao premijer bio marginalizovan, dok je danas ključna uloga u državi opet na strani premijera, Aleksandra Vučića. Naglašavam da sve ove primere nisam izneo da bih favorizovao neku političku opciju, nego samo u cilju iznošenja činjeničnog stanja. Jer dok se kod nas ta odlučujuća količina moći upravljanja državom stalno nalazi na klackalici, vidimo da u drugim zemljama nije tako. Zna se da je u Italiji „glavni“ premijer, u Francuskoj predsednik, u Nemačkoj kancelar, kao i da je u Engleskoj, Španiji i bilo kojoj drugoj modernoj monarhiji odlučujući premijer. Postavlja se pitanje, koji sistem vlasti postoji u Republici Srbiji, predsednički ili premijerski i da li se do odgovora na ovo pitanje uopšte može doći? Da li je to odlika ozbiljne države? Naravno da nije!
Ne možemo očekivati da će do promene ovakvog stanja stvari doći pobedom ove ili one stranke na izborima, zato što će apsolutno svaka od njih uvek težiti da prevuče veći udeo vlasti na svoju stranu i u ostvarenju tog cilja će se uvek zalagati da njima bliska ličnost, nebitno da li je to predsednik ili premijer, dobije prevagu. Do suštinske promene ne može se doći “šminkanjem“ nego samo korenitim promenama i reformom celokupnog sistema, što je moguće jedino vaspostavljanjem Kraljevine. Taj korak bi omogućio da se uz sve promene republikanskog u monarhistički sistem istovremeno izvrše popravke svih onih nesavršenosti koje danas postoje u našem parlamentarizmu. Tim činom bi smo dobili Kralja koji ima svoje funkcije u državi, kao što ih ima u svim modernim monarhijama, koji predstavlja faktor sigurnosti, stabilnosti i kontinuiteta, a izvršna vlast bi se nalazila u rukama premijera i vlade. U takvom sistemu bi građani na parlamentarnim izborima znali da svojim glasovima odlučuju ko će stvarno upravljati zemljom, vladu bi formirali oni koji osvoje većinu, kao u svakom parlamentarizmu, a Kralj bi kao nestranačka i nadstranačka ličnost pomagao političarima da prevaziđu stranačke sukobe i usmeravao bi ih da zajednički rade u korist države, jer dok su poslanici pre svega sluge svojih partija i zastupnici stavova samo jednog dela građana, Kralj je monarh i reprezent celokupnog naroda, on je suveren i levice i desnice, i konzervativnih i liberalnih građana i kao takav bi pomagao vladi i političarima u vođenju zemlje. I što je najbitnije, ne bi se mogla desiti situacija da premijer bude iz jedne, a predsednik iz druge stranke što automatski dovodi do toga da dok se oni nadmeću da ostvare prevlast i svaki vuče na svoju stranu, država nazaduje!
Iako ova priča može delovati neverovatna, istorijske činjenice joj upravo idu u prilog, a istorije se ne trebamo setiti samo da bi smo se busali u grudi slavnim pobedama i mitovima, nego da bi smo iz nje učili, kako ne bi stalno ponavljali iste greške! U kriznim vremenima upravo je Kruna bila ta koja je uspela da pomiri i ujedini suprotsavljene partije. U velikoj krizi koja je pretila da zahvati Srbiju posle majskog prevrata 1903. godine, apsolutno sve stranke su se ujedinile i zajednički podržale dolazak Nj.V. Kralja Petra I na srpski presto (za ovaj predlog je glasala čak i Socijalistička partija, koja je u suštini republikanska). Takođe, na svetosavskom kongresu u selu Ba 1944. godine su podršku Nj.V. Kralju Petru II iskazale sve stranke ondašnje Kraljevine Jugoslavije, izuzev Komunističke partije i Ljotićevog „Zbora“ (predsedavajući ovog kongresa je bio Živko Topalović, predsednik Socijalističke partije Jugoslavije, a podršku Kralju Petru je pružio čak i predstavnik Republikanske partije).
Postoji veliki broj ljudi koji monarhiju smatraju nečim zastarelim i nazadnim, ali upravo ih istorijske činjenice demantuju. Srbija je za vreme Kralja Petra I bila jedna od zemalja sa najvišim stepenom demokratičnosti u celoj Evropi, gde je Kralj bio osoba koja je svojim autoritetom brinula o dobrobiti celog naroda, vlada je imala suštinsku vlast, a sve građanske slobode su bile na najvišem mogućem nivou. Zar je nazadna država u kojoj je Kralj Petar prilikom izgradnje svoje zadužbine na Oplencu, kada je tražio finansijsku pomoć, od ministra finansija, Laze Pačua, dobio odgovor da je to njegova privatna stvar i da Srbija ne može od državnih para pomoći izgradnju, i da on, iako je ministar, može Kralju samo kao privatno lice da potpiše menicu kojom bi došao do novca, ili da ga poveže sa bankarima koji bi mu dali kredit. Tako nešto je i danas teško zamisliti i takva država samo može biti ideal kome trebamo težiti!
Autor teksta – Uroš Parezanović, generalni sekretar i šef resora za odnose s javnošću Izvršnog odbora Udruženja Kraljevina Srbija
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments