U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst gospođice Stefane Stojković – „Pravoslavlje“.
Pre mnogo, mnogo godina jedno malo pleme nastani se na brdovitom Balkanu. Bilo je to jedno ponosno pleme na čelu sa hrabrim ratnikom Stefanom Nemanjom. Taj hrabri ratnik sazida veliku kulu, kulu što ponosno stoji nasred Balkana. Nazva je Srbijom. Njegov sin vide da toj kuli nedostaje nešto što bi je očvrsnulo i ne bi dozvolilo da je savladaju vetrovi sa istoka i zapada. Jedini on vide da tu nedostaje vera. I počeše se Srbi krstiti sa tri prsta, primiše veru pravoslavnu.
Od tada je prošlo mnogo vekova. Vekovi moći i vekovi stradanja. Granice Srbije su se menjale, kao i vladari. Moć zemlje Srbije je jačala, ali i slabila. Istorija puna časti i pobednih fanfara. Ali i golgota srpskog stradanja… Bilo je velikih bitki, ali i stravičnih poraza. Ali jedna stvar je uvek ostajala. I to je jedina stvar koja je ovaj mali, prkosni narod i održala kroz vekove, a to je pravoslavlje. Možda se pitate kako je to moguće? Odgovor leži u vrlinama pravih Srba, a to su ljubav, nada i vera. Te vrline nasledili smo od naših slavnih predaka. Ta ljubav prema ljudima, nada u večni život i vera u Boga osnovni su zakoni pravoslavlja.
Međutim, u haotičnoj sadašnjici, mnogi su Srbi zaboravili to i sve više nameću za svoje božanstvo pogrešne stvari, kao što su novac, slava i vlast. Savremeni hrišćani su se uplašili od ratova, revolucija, stradanja… Danas ljudi kažu: „Ne verujem u Boga, već samo u ono što očima vidim. Verujem u zdrav razum.“ A kada bismo ih pitali da nam pokažu taj zdrav razum ne bi znali ni šta je to. Ponekad se čoveku bezbožnički put čini kao pravi put. A kada bi samo mogao da vidi kraj tog puta… Zaboravi čovek da mu je vera potrebna da bi se mogao nadati, a nada da bi mogao opstati u okrutnom svetu. U ovoj današnjici naša vera se kuša kao trska što se vetrovima ljulja. Kušanja su kao vetrovi. Slabu veru iščupaju, a jaku još više ojačaju. Naše pravoslavlje ima jake korene. Ne da se lako iščupati. Čak ni kada su nam pretili, mi smo glavu dali, ali srpsko pravoslavlje nikad izdali nismo. Pravoslavlje je snaga! Moć našeg naroda. Krst časni koji nas štiti od zlih sila. Pravoslavlje je mala voštanica što u manastiru gori, kandilo pored ikone u našem domu, brojanica na ruci malog deteta… Pravoslavlje je sila koja je tu da nas osnaži kada iznemognemo. Jedna svetlost koja našu dušu, pomračenu životnim strastima, prosvetljava. To je milost prema nemilosrdnima, oproštaj grešnicima. Naša vera zabranjuje da budemo špijuni tuđih greha. Ona nalaže da budemo samo sudije svojim grehovima. Pravoslavlje svima nudi spas i utočište. Pravoslavlje je ljubav! Pravoslavac može biti samo onaj ko zatvori oči, veruje istinski i srcem gleda. Ipak se samo srcem jasno vidi. Borba protiv svakog zla. Ali ne borba vatrenim oružjem, topovima i bombama. Već oružjem pravoslavlja, oružjem mudrosti, molitvom, časnim krstom, hrabrošću i oklopom pravde. E ta borba, to je pravoslavlje!
Duh srpskog pravoslavlja i danas živi. Gori kao večni plamenim u svakom srpskom srcu. Dokle god gori tom jačinom neće Srbima ponestati snage na putu stradanja do spasenja. Nema prečice do carstva Gospodnjeg. Ali neka. I Isus je stradao. Kad ne bi bilo tog puta stradanja ni mučenici ne bi prosijali, ni vernici ne bi dobili vence pobede. Put Gospodnji je posut trnjem. Niko se ne uzdiže ka nebesima živeći lagodno. Proćiće dani plača, golgotskih iskušenja, srpskog stradanja… Pa će na srpskoj njivi zasijati sunce vaskrsenja!
Pravoslavlje je najvrednije blago u nas Srba! Moć koja nas brani od zlih sila okrutnog sveta. Deo naše duše. Beli golub koji kad zamahne krilima umiri našu dušu pometenu.
Autor teksta – g-đica Stefana Stojković, članica Udruženja Kraljevina Srbija, Gradski odbor Niš
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments