У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Милоша Павковића, члана Статутарне комисије Удружења Краљевина Србија – „Реституција – Исправљање неправде или фарса“.
Напомена – Есеј је писан у јуну 2014. тако да су све законске одредбе које ус наведене у тексту су у складу са тада важећим законима.
ПРВИ ДЕО – КОНФИСКАЦИЈА
Уводна разматрања
Завршетком Другог светског рата и формирањем комунистичке Југославије, нове власти су приступиле њеном уређењу по принципима своје револуционарне борбе и по узору на на прву социјалистички уређену земљу – СССР. Прва се на мети удара нашла грађанска класа, кулаци на селу, привредници и обично грађанство у граду који су окарактерисани као реакција. Њихова имовина је требала да послужи као материјална база за стварање нове државе и поретка. Исто тако, приватна својина је морала бити ликвидирана као највећа препрека у стварању бескласног друштва, а у духу новопрокламованих друштвених односа са идеолошком позадином у теорији социјализма.
Иза на изглед хуманих побуда које су наишле на широку прихваћеност у народу дошло је до једног сасвим другачијег епилога који је за последицу имао масовна кршења људских и грађанских права, а пре свега права на живот и права на приватну својину. Отворена нетрпељивост према властима и таквом њховом деловању се испољила у време одржавања избора за Уставотворну скупштину 11.11.1945. године, али она није била ни довољна ни кординисана да би угрозила нову власт.
Стварање новог друштава, односно формирање његове материјалне основе трајало је релативно кратко од 1944. године до 1946. године, а највећим делом је завршен до 1948. године. У овом периоду је донесен и читав низ закона а најважнији су они о конфискацији, аграрној реформи и национализацији, тако да је готово 80 процената приватне својине прешло у власништво државе ( индустријска постројења, рудници, пољопривредно земљиште, куће, шумско земљише, пословни простор…).
У стварању новог друштвено економског и политичког система нове власти су се превасходно користиле репресивним мерама, правдајући се конвенцијама којима су прописане казне за ратне злочинце и сараднике окупатора донете од стране савезника. У том процесу је страдао велики број невиних људи који су окарактерисани као народни непријатељи или реакција. Ово је уједно био и најлакши начин да држава дође до имовине ових грађана, јер се њима судило по кратком поступку, а пресуде су обично гласиле на смрт и одузимање целокупне имовине.
У великом броју случајева конфискација је вршена на основу општих правних прописа без појединачног вођења судског поступка, као и од стране управних органа, што је недопустиво како са моралног тако и са правног становишта.
Законски прописи
На седници Председништва АВНОЈ-а од 21.11.1944. године усвојена је Одлука о прелазу у државну својину непријатељске имовине, о државној управи над имовином неприсутних лица и о секвестру над имовином коју су окупаторске власти присилно отуђиле. Ова одлука је ступила на снагу 06.02.1945. године, а форму закона добија 1946. године под називом Закон о прелазу у државну својину непријатељске имовине и о секвестрацији над имовином одсутних лица.
Овом одлуком а касније и законом, устоличен је нови друштвено политички и економски систем у Југославији који је прокламован и у Уставу ФНРЈ из 1946. године, који за основ друштвено економског уређења узима општенеродну имовину. Овим актима започиење интезивна кампања и одстрањивање страних и унутрашњих народних непријатеља који су били не само противници Партизанског покрета, већ и противници новог друштвено економског и политичког система који је био у фази настанка. На овај начин је грађанска класа искључена из његовог обликовања тако што је превасходно економски уништена, мада се у процесу елиминације ишло и до физичке ликвидације истакнутих појединаца и свих оних који су могли да пруже било какав отпор новим властима.
Конфисација имовине је представљала споредну казну у кривичним поступцима који су вођени против народних непријатеља, док су главне казне представљале лишење слободе, смрт, одузимање грађанских права, принудан рад…
Поред поменутог закона донет је још читав низ оних који ће имати већи утицај на конфискацију приватне имовине, међу којима треба поменути:
– Закон о сузбијању недопуштене шпекулације и привредне саботаже од 11.7.1946. године, који је између осталог предвиђао и смртну казну за најтежи облик овог дела;
– Закон о конфискацији и о извршењу конфискације донет 12.6.1945. године;
– Закон о врстама казни из 1945. године;
–Закон о аграрној реформи и колонизацији од 28.8.1945. године, којим је прокламовано начело да земља припада ономе ко је обрађује;
– Закон о кривичним делима против народа и државеод 16.7.1946. године,који обухвата и одговорност власника предузећа за привредну сарадњу са непријатељем, која је имала за последицу казну затвора и конфискацију имовине;
– Закон о национализацији приватних предузећа;
Поменуте законе су у дело спроводили Народни и Војни судови који су у то време чинили јединствени систем судске власти у Југославији.
Треба напоменути да је до краја шездесетих година двадесетог века у Југославији приватна својина одузимана од грађана на основу четрдесет једног прописа, што закона, што других државних аката, када се овај процес можемо рећи и окончава.
ДРУГИ ДЕО – РЕСТИТУЦИЈА
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу
После петооктобарских промена једно од првих обећања нових власти је била рестиуција. Стари власници су се у том моменту били понадали да ће неправда бити исправљена и да ће им бити враћена отета имаовина. Године су пролазиле, а ништа се конкретно по овом питању није урадило. Влада је 2005. године донела Закон о евидентирању и пријављивању одузете имовине којим је требала да уврди шта све грађани потражују и колика је вредност те имовине. Следеће 2006. године донет је Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, док су обични грађани морали да чекају до 2011. године, када је донет Закон о враћању одузете имовине и обештећењу, да би дошли у позицију да остваре право на повраћај имовине.
И поред бројних негодовања Удружења грађана која се баве питањима реституције влада није прихватила њихове амандмане већ је закон са свим својим недостацима остао на снази.
Сам закон је предвидео посебну процедуру за подношење захтева преко поште и орочио је могућност предаје истих на период од две године, март 2012- март 2014. године. Надлежна институција за разматрање примљених захтева јесте Агенција за реституцију.
Решења у самом закону се могу посматрати из различитог угла, али када се виде изузеци од враћања у натуралном облику, стиче се утисак да држава није искрено приступила повраћају имовине.
Изузеци од враћања у натуралном облику
Члан 18
Не враћа се право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају следећу намену, односно статус:
1) непокретности које су по Уставу и закону искључиво у јавној својини;
2) службене зграде и пословне просторије које служе за обављање законом утврђене надлежности државних органа, органа аутономне покрајине, органа јединице локалне самоуправе и органа месне самоуправе;
3) непокретности које служе за обављање делатности установа из области здравства, васпитања и образовања, културе и науке или других установа, као јавних служби, основаних од стране носилаца јавне својине, а чијим би враћањем био битно ометен рад и функционисање тих служби;
4) непокретности које су неодвојиви саставни део мрежа, објеката, уређаја или других средстава која служе за обављање претежне делатности јавних предузећа, друштава капитала основаних од стране носилаца јавне својине, као и њихових зависних друштава, из области енергетике, телекомуникација, саобраћаја, водопривреде и комуналних делатности;
5) непокретности чије би враћање битно нарушило економску, односно технолошку одрживост и функционалност у обављању претежне делатности субјекта приватизације који није приватизован, као и субјекта који се продаје у поступку стечаја као правно лице а у чијој се имовини налазе;
6) непокретности које су намењене за репрезентативне потребе Народне скупштине, председника Републике и Владе;
7) непокретности у власништву Републике Србије намењене за смештај страних дипломатско-конзуларних представништава, војних и трговинских представништава и представника при дипломатско-конзуларним представништвима;
8) Дворски комплекс на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом, као и друга непокретна културна добра од изузетног значаја у државној својини;
9) непокретна имовина која је продата, односно стечена у поступку приватизације као имовина или капитал субјеката приватизације, у складу са законом којим се уређује приватизација;
10) непокретности које су продате у поступку стечаја над предузећима у већинској друштвеној, односно државној својини, као и непокретности које представљају имовину стечајних дужника у већинској друштвеној, односно државној својини која су као правна лица продати у поступку стечаја;
11) у другим случајевима утврђеним овим законом.
Не враћају се подржављена предузећа.
Исто тако укупан обим и облик обештећења за имовину која се не може вратити у натуралном облику је крајње проблематичан. Лимит по једном подносиоцу захтева у погледу обештећења износи 500 000 евра без обзира на вредност одузете имовине и по колико основа се она потражује. Исто тако рок доспелости државних обвезница износи 15 година почев од 01.01.2015. године, а за лица старија од седамдесет година рок доспелости је 5 година, са камтом од 2 процента годишње.
Укупан обим средстава за обештећење која је држава наменила, а које узгред буди речено и нема, износи две милијарде евра. У случају да број захева за обештећење у свом збиру превазиће ову суму, свим лицима биће процентуално умањен износ обештећења како њихова укупна сума не би изашла из пројектованог износа.
Закон је исто тако предвидео и забрану накнаде штете по основу изгубљење добити због немогућности коришћења подржављене имовине. Процену вредности одузете непокретности врши надлежни орган према месту где се она налази. Вредност се утврђује према стању на дан одузимања, а према вредности на дан процене.
Иако би за државу било много јефтиније, а за грађане праведније да је уведена могућност супституције, односно замене некретнина у случају када само одузето добро није могуће вратити, Влада Републике Србије није прихватила такву могућност.
Пракса
Иако све наизглед делује једноставно и подробно објашњено тек у моменту када се крене у поступак реституције свака заинтересована страна може да схвати сву сложеност овог поступка. Највећи проблем представља временска дистанца од скоро седамдесет година од времена одузимања имовине. Највећи број старих власника сада већ није у животу, а потомци нису довољно или уопште упућени у ову проблематику, а многи су и емигрирали у иностранство. Већина докумената о одузимању имовине није сачувана или је у лошем стању, па се јавља велики проблем како доказати постојање права на на имовини која се потражује. Неминовност су сати које заинтересована страна мора да проведе у архивима, катастру и другим државним институцијама, па чак и месеци чекања на поједина документа.
Држава је предвидела да је изадавање докумената за потребе реституције бесплатно, што у пракси оставља одређене проблеме, као у случају плаћања одређених такси приликом приступа архивама, фотокопирање докумената којих и у најједноставнијем предмету има више десетина, трошкови око превоза у случајевима када се имовина потражује у месту различитом од места становања, па и само изостајање са посла због прикупљања или предаје документације, а посебно имајући у виду функционисање наше администрације и служби надлежних за прибављање потребних докумената. Исто тако оставља се питање трошкова правне помоћи или адвоката, јер бројни грађани нису у стању да разумеју релативно сложену процедуру прибављања документације, попуњавања образаца и захтева, а треба имати у виду и недостатак времена које ове активности изискују.
Сама Агенција за реституцију не располаже довољним капацитетима у смислу запослених службеника за огроман број предмета који је пристигао, око 70000, који су некада веома компликовани па ни сама заинтересована лица и бивши власници не могу да разумеју по ком основу, када, како и зашто је имовина одузета.
За комплетирање једног захтева за реституцију просечно је потребно око три месеца, како би се заинтересована страна упознала са процедуром, и прикопила потребнну документацију, што у крајњој линији увек оставља могућност да се да Агенција захтева одређену допуну документације, јер је некада у првом тренутку немогуће прикупити све што је потребно.
ТРЕЋИ ДЕО – ЕПИЛОГ
Овим законом и овим процесом старим власницима је пружена нада да ће можда успети да поврате оно што су њихови преци стицали генерацијама, али се врло брзо испоставило да је ово ипак само фарса намењена да се у очима јавности стави тачка на овај процес. Дефинитивно је изостала жеља државе да се овом проблему приступи темељно и са вољом да се неправда начињена од стране комунистичких власти у поратним годинама исправи, већ је држава остала на становишту да тај поредак у што већој мери очува, на све начине избегавајући да у широком обиму врати одузету имовину.
Имајући у виду целокупну ситуацију у вези овог веома комплексног питања можемо доћи до закључка да је држава пришла овом процесу као једној неминовности, желећи да формално изврши овај процес и да прикаже себе као државу у којој влада уређени поредак и у којој се поштују имовинска и грађанска права, а суштински да обим обештећења спусти на најмању могућу меру.
Исто тако ни само друштво не гледа позитивно на овај процес, сматрајући га као још један додатни намет на већ и онакао осромашену државу. Потајно говорећи и мислећи да конфискација и није била тако лоша и да би можда и данас требало предузети сличне мере, или је чак доживљавају као рестаурацију старе предратне грађанске класе и буржуазије, карактеришући просечно богате људе онога времена као труле капиталисте и поредећи их са данашњим тајкунима који су несразмерно богатији од најбогатијих људи онога доба, којима је одузимана имовина. Најгласнији противници реституције јесу они који су конфискацијом највише и добили. Они који и данас живе у туђим кућама и користе туђу имовину, плаше се да ће можда неко довести у питање њихова права на тој имовини, коју знају да су стекли крајње сумљивим методама у првим поратним годинама. Треба подсетити да Београд од Славије до Калемегдана и од Дорћола до Дедиња и Палилуле па до Црвеног Крста има своје власнике, као уосталом и цела Србија.
У полемикама око реституције ствар се беспотребно компликује и разводњава бројним етичким принципима, филозофским становиштима, личним побудама и афинитетима, политичким аргументима, економским објашњењима… Основна суштина овог роблема и његовог разрешења јесте да се врати старим власницима она имовина која им је одузета, а ако то није могуће, да им се да правична накнада у новцу или нека друга имовина исте врсте или намене у вредности одузете имовине.
Како би смо донели коначан суд, остаје нам да сачекамо да се поступак реституције оконча у наредном периоду, али према законском решењу и досадашњим резултатима не можемо очекивати задовољавајуће резултате овог процеса.
Аутор текста – Милош Павковић, члан Статутарне комисије, члан Извршног одбора и председник ГО Београд Удружења Краљевина Србија
ЛИТЕРАТУРА:
- Конфискација имовине у Ваљевском округу 1944-1946.
Снежана Радић, Ваљево 2002.
- У име народа! Политичка репресија у Србији 1944-1953.
Др Срђан Цветковић, Београд 2014.
- Закон о враћању одузете имовине и обештећењу
,,Сл. гласник РС“, бр. 72/2011 и 108/2013
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments