У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Милоша Стојковића, историчара, члана Градског одбора Ниш Удружења Краљевина Србија – „Сила Бога не моли, Бог силу не воли…“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
Држава… Често се запитам шта наша држава Србија представља нама, како је разумемо и како је осећамо? Како се свако од нас као појединац, и као део ширег колективитета, односи према осећају припадности држави, да ли га има и у којој мери? Како ту приврженост испољава и доживљава, ирационално, или пословно рационално? Истина је негде увек између… Још је загонетније питање како то „држава“ (читај носици власти те исте државе, наше државе Србије) жели да се представи нама, својим грађанима, шта све чини или планира да уради како би однос идентитета, тј. степен поистовећивања и привржености бивао још већи, снажнији и свеобухватнији ?
Уопштено говорећи, државу представљају скуп(ови) идентитета, језичких, антрополошко-етничких, културних, политичко-грађанских, историјско-емотивних (заједничко историјско искуство и предање, колективно подсвесно – прим. аут.), географских, економских итд. У правној теорији и позитивном законодавству (морам се оградити да сам правнички лаик) државу представљају народ, као извор суверенитета и власти, а од власти законодана, извршна и судска (репресивно-санкциона), свака са својим независним одговорностима и надлежностима, без међусобног директног мешања у рад или одлуке ове друге. Тако је бар у теорији и идеалном виђењу истог, али пракса је свакако често у нескладу, а понекад и самој супротности и „сукобу“ са оним што је највиши закон, Устав прописао.
Један од најскоријих примера бесомучног и чак бахатог кршења и правних и моралних норми законодавства, а тиме и урушавања угледа државе Србије и њених важећих институција јесте одлука Агенције за реституцију да одбије захтев Краљевске породице Србије Карађорђевића о повраћају отете имовине, а конкретно Дворског комплекса на Дедињу (Краљевског и Белог Двора уз пратеће објекте и околно земљиште – прим. аут.) после њихове окупације и отимачине од стране „ослободилаца“ и незваних гостију, од октобра 1944. (de facto), односно доношењем Закона о одузимању имовине Династији Карађорђевић, од 2. августа 1947. (de iure).[1]
Петокрака пролетера (бравара) и(ли) револуција „угњетених“ победника, реваншизам уперен према „великосрпском хегемонизму“, трулој „тамници народа“ Краљевини Југосавији – појмови су и симболи који асоцирају на „најсветлије“ примере новог времена после Другог светског рата, легалитета и легитимитета, поштовања основних права на живот, правично суђење, имовину, грађанску част, идентитет, политички или сваки други став другачији од владајућег. Време и последице таквог револуционарног преврата „ослободилаца“, показало је да су то биле ипак само пароле за спољашњу упоребу нових „законодаваца“.
Легализацијом отимања имовине, тачније Краљевских Дворова на Дедињу, данашња Србија се у правном, моралном и политичком смислу поново доказала као следбеник лика и дела послератних преких судова, диктатуре, једноумља и опште отимачине, пардон национализације. Разлика је само у томе што данас нема стрељачких водова, уместо њих се стреља масовним медијима и нетачним информацијама којима се обмањује јавност (тзв. афера „неплаћени рачуни за струју на Двору“ итд.), док се за то време спрема оваква „пресуда“, односно потврда оне из 1947. године.
Одлука Агенције за реституцију да се Краљевској династији Србије онемогућава повратак своје имовине, за шта постоји сва документација, чиме су дискриминисани у односу на остале грађане којима, на основу закона о реституцији, то право припада. Наравно закон о реституцији је донесен чисто форме ради (еуропски формат, али револуционарно комунистички садржај), јер у највећем броју случајева онемогућава враћање имовине у натури, односно ако је иста предмет заштите државе као Културно добро.
Законодавац (држава Србија) тиме је омогућио да највреднија имовина и даље остане „подржављена“, тачније отета. Држава у Дворски комплекс годинама не улаже, а тражи да буде у функцији репрезентативног објекта и споменика културе, што и јесте био све ово време и биће без сумњи, али много више захваљујући ревности њених станара- корисника, а правих власника, Краљевске породице Карађорђевић.
Повратком имовине њеним правним власницима, Двор свакако не би, осим функције приватног дома, остао без јавне функције споменика и репрезентативног објекта на понос целе државе и нације, те је наводни страх државних власти да ће ове функције Двора бити угрожене уколико Дворски комплекс буде враћен правим власницима, крајње неоснован, а самим тим и донета оваква одлука. Повратком права коришћења у власништво, Краљевска породица не би ни на који начин ускратила саму основну функцију Двора као споменичке баштине и репрезентативног објекта од јавног значаја. Напротив, тиме би Двор стекао и нешто много важније од самог питања титулара-власника. Поново би повратио – статус институције Србије! Такав закон и одлуку треба донети, једини праведан и од користи за све. Јер наша народна (Срби су једини народ Југоисточне Европе који има своје народне династије – Карађорђевиће и Петровић Његоше) династија јесте држава у малом, њен симбол суверености, историјског трајања, слободе и државотворне традиције и идентитета – симбол ништа мањи од Грба, Заставе и Химне, истих оних које као „Република“ користимо и данас, са Краљевском круном, орлом Немањића и „српским крстом“ (хералдички појам, спој крста и словоликих огњила). Двор није само објекат, културни споменик или музеј наше државности, он је симбол, институција у правном и још више моралном смислу за све којима је Србија мила и драга. Гажењем Династије Карађорђевић као носилаца суверености и државности коју симболише Круна (који су и данас симболи републике Србије, друге националне симболе и немамо осим тих из доба краљевања), газимо сами себе, своју отаџбину Србију, друге немамо. Институције које данас представљају Србију би и својим одлукама требали подстицати правду, законе и слободе, а не обрнуто; да се и државне власти приближе народу, како би и народ у државу гледао као у свој одраз у огледалу и са њом се поистовећивао, а не стално у њој видео репресивни апарат моћи и корумпирану власт квазидемократског вишепартијског или једно партијског система. Свеједно је, сила Бога не моли! Отимамо од себе уместо да себе градимо и као појединце и као државу и народ.
А ко и данас има траг недоумице у легитимитет и значај династије Карађорђевић, додао бих још ово. Ступајући у брак са принцезом Маријом Хоенцолерн од Румуније, 1922. године, краљ Александар II Карађорђевић је обезбедио и крвно сродство своје династије са светородним Немањићима, преко женске и бочне линије, од кћери краља Драгутина, Јелисавете Котроманић (1340-1387).
А држава, да се вратим са почетка текста, за мене није ни власт, ни странке, ни прост назив на пасошу, за мене је она моја породица, моји рођаци, пријатељи, колеге, моја Крсна Слава, моји преци и моји будући потомци, нешто опипљиво и оно што се воли. Као што у цркви икона није прост уметнички спој дрвета и боје, њу целивамо љубећи Творца нашег и наше најмилије, а не предмет.
Бог силу не воли!
П.С. Хвала цењеном господину Љубодрагу Грујићу, хералдичком уметнику Краљевског дома Србије Карађорђевића, који ме је својим кратким коментаром подстакао да напишем и именујем овај текст!
Сила је у правди, а не правда у сили!
Аутор текста – господин Милош Стојковић, мастер историчар, члан Градског одбора Ниш Удружења Краљевина Србија
