U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst g. Miloša Stojkovića, istoričara, člana Gradskog odbora Niš Udruženja Kraljevina Srbija – „Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli…“
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
Država… Često se zapitam šta naša država Srbija predstavlja nama, kako je razumemo i kako je osećamo? Kako se svako od nas kao pojedinac, i kao deo šireg kolektiviteta, odnosi prema osećaju pripadnosti državi, da li ga ima i u kojoj meri? Kako tu privrženost ispoljava i doživljava, iracionalno, ili poslovno racionalno? Istina je negde uvek između… Još je zagonetnije pitanje kako to „država“ (čitaj nosici vlasti te iste države, naše države Srbije) želi da se predstavi nama, svojim građanima, šta sve čini ili planira da uradi kako bi odnos identiteta, tj. stepen poistovećivanja i privrženosti bivao još veći, snažniji i sveobuhvatniji ?
Uopšteno govoreći, državu predstavljaju skup(ovi) identiteta, jezičkih, antropološko-etničkih, kulturnih, političko-građanskih, istorijsko-emotivnih (zajedničko istorijsko iskustvo i predanje, kolektivno podsvesno – prim. aut.), geografskih, ekonomskih itd. U pravnoj teoriji i pozitivnom zakonodavstvu (moram se ograditi da sam pravnički laik) državu predstavljaju narod, kao izvor suvereniteta i vlasti, a od vlasti zakonodana, izvršna i sudska (represivno-sankciona), svaka sa svojim nezavisnim odgovornostima i nadležnostima, bez međusobnog direktnog mešanja u rad ili odluke ove druge. Tako je bar u teoriji i idealnom viđenju istog, ali praksa je svakako često u neskladu, a ponekad i samoj suprotnosti i „sukobu“ sa onim što je najviši zakon, Ustav propisao.
Jedan od najskorijih primera besomučnog i čak bahatog kršenja i pravnih i moralnih normi zakonodavstva, a time i urušavanja ugleda države Srbije i njenih važećih institucija jeste odluka Agencije za restituciju da odbije zahtev Kraljevske porodice Srbije Karađorđevića o povraćaju otete imovine, a konkretno Dvorskog kompleksa na Dedinju (Kraljevskog i Belog Dvora uz prateće objekte i okolno zemljište – prim. aut.) posle njihove okupacije i otimačine od strane „oslobodilaca“ i nezvanih gostiju, od oktobra 1944. (de facto), odnosno donošenjem Zakona o oduzimanju imovine Dinastiji Karađorđević, od 2. avgusta 1947. (de iure).[1]
Petokraka proletera (bravara) i(li) revolucija „ugnjetenih“ pobednika, revanšizam uperen prema „velikosrpskom hegemonizmu“, truloj „tamnici naroda“ Kraljevini Jugosaviji – pojmovi su i simboli koji asociraju na „najsvetlije“ primere novog vremena posle Drugog svetskog rata, legaliteta i legitimiteta, poštovanja osnovnih prava na život, pravično suđenje, imovinu, građansku čast, identitet, politički ili svaki drugi stav drugačiji od vladajućeg. Vreme i posledice takvog revolucionarnog prevrata „oslobodilaca“, pokazalo je da su to bile ipak samo parole za spoljašnju uporebu novih „zakonodavaca“.
Legalizacijom otimanja imovine, tačnije Kraljevskih Dvorova na Dedinju, današnja Srbija se u pravnom, moralnom i političkom smislu ponovo dokazala kao sledbenik lika i dela posleratnih prekih sudova, diktature, jednoumlja i opšte otimačine, pardon nacionalizacije. Razlika je samo u tome što danas nema streljačkih vodova, umesto njih se strelja masovnim medijima i netačnim informacijama kojima se obmanjuje javnost (tzv. afera „neplaćeni računi za struju na Dvoru“ itd.), dok se za to vreme sprema ovakva „presuda“, odnosno potvrda one iz 1947. godine.
Odluka Agencije za restituciju da se Kraljevskoj dinastiji Srbije onemogućava povratak svoje imovine, za šta postoji sva dokumentacija, čime su diskriminisani u odnosu na ostale građane kojima, na osnovu zakona o restituciji, to pravo pripada. Naravno zakon o restituciji je donesen čisto forme radi (europski format, ali revolucionarno komunistički sadržaj), jer u najvećem broju slučajeva onemogućava vraćanje imovine u naturi, odnosno ako je ista predmet zaštite države kao Kulturno dobro.
Zakonodavac (država Srbija) time je omogućio da najvrednija imovina i dalje ostane „podržavljena“, tačnije oteta. Država u Dvorski kompleks godinama ne ulaže, a traži da bude u funkciji reprezentativnog objekta i spomenika kulture, što i jeste bio sve ovo vreme i biće bez sumnji, ali mnogo više zahvaljujući revnosti njenih stanara- korisnika, a pravih vlasnika, Kraljevske porodice Karađorđević.
Povratkom imovine njenim pravnim vlasnicima, Dvor svakako ne bi, osim funkcije privatnog doma, ostao bez javne funkcije spomenika i reprezentativnog objekta na ponos cele države i nacije, te je navodni strah državnih vlasti da će ove funkcije Dvora biti ugrožene ukoliko Dvorski kompleks bude vraćen pravim vlasnicima, krajnje neosnovan, a samim tim i doneta ovakva odluka. Povratkom prava korišćenja u vlasništvo, Kraljevska porodica ne bi ni na koji način uskratila samu osnovnu funkciju Dvora kao spomeničke baštine i reprezentativnog objekta od javnog značaja. Naprotiv, time bi Dvor stekao i nešto mnogo važnije od samog pitanja titulara-vlasnika. Ponovo bi povratio – status institucije Srbije! Takav zakon i odluku treba doneti, jedini pravedan i od koristi za sve. Jer naša narodna (Srbi su jedini narod Jugoistočne Evrope koji ima svoje narodne dinastije – Karađorđeviće i Petrović Njegoše) dinastija jeste država u malom, njen simbol suverenosti, istorijskog trajanja, slobode i državotvorne tradicije i identiteta – simbol ništa manji od Grba, Zastave i Himne, istih onih koje kao „Republika“ koristimo i danas, sa Kraljevskom krunom, orlom Nemanjića i „srpskim krstom“ (heraldički pojam, spoj krsta i slovolikih ognjila). Dvor nije samo objekat, kulturni spomenik ili muzej naše državnosti, on je simbol, institucija u pravnom i još više moralnom smislu za sve kojima je Srbija mila i draga. Gaženjem Dinastije Karađorđević kao nosilaca suverenosti i državnosti koju simboliše Kruna (koji su i danas simboli republike Srbije, druge nacionalne simbole i nemamo osim tih iz doba kraljevanja), gazimo sami sebe, svoju otadžbinu Srbiju, druge nemamo. Institucije koje danas predstavljaju Srbiju bi i svojim odlukama trebali podsticati pravdu, zakone i slobode, a ne obrnuto; da se i državne vlasti približe narodu, kako bi i narod u državu gledao kao u svoj odraz u ogledalu i sa njom se poistovećivao, a ne stalno u njoj video represivni aparat moći i korumpiranu vlast kvazidemokratskog višepartijskog ili jedno partijskog sistema. Svejedno je, sila Boga ne moli! Otimamo od sebe umesto da sebe gradimo i kao pojedince i kao državu i narod.
A ko i danas ima trag nedoumice u legitimitet i značaj dinastije Karađorđević, dodao bih još ovo. Stupajući u brak sa princezom Marijom Hoencolern od Rumunije, 1922. godine, kralj Aleksandar II Karađorđević je obezbedio i krvno srodstvo svoje dinastije sa svetorodnim Nemanjićima, preko ženske i bočne linije, od kćeri kralja Dragutina, Jelisavete Kotromanić (1340-1387).
A država, da se vratim sa početka teksta, za mene nije ni vlast, ni stranke, ni prost naziv na pasošu, za mene je ona moja porodica, moji rođaci, prijatelji, kolege, moja Krsna Slava, moji preci i moji budući potomci, nešto opipljivo i ono što se voli. Kao što u crkvi ikona nije prost umetnički spoj drveta i boje, nju celivamo ljubeći Tvorca našeg i naše najmilije, a ne predmet.
Bog silu ne voli!
P.S. Hvala cenjenom gospodinu Ljubodragu Grujiću, heraldičkom umetniku Kraljevskog doma Srbije Karađorđevića, koji me je svojim kratkim komentarom podstakao da napišem i imenujem ovaj tekst!
Sila je u pravdi, a ne pravda u sili!
Autor teksta – gospodin Miloš Stojković, master istoričar, član Gradskog odbora Niš Udruženja Kraljevina Srbija
