У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Мариа Мајсторовића, председника Удружења Краљевина Србија – „Судбина страшнија од краљевачког октобра“
На данашњи дан, 14. октобра 1941. године немачки окупатори су отпочели стрељања у Краљеву у знак одмазде за њихове војнике који су страдали приликом борби са снагама Краљевске војске у Отаџбини, под командом генерала Михаиловића и Врховног команданта Њ.В. Краља Патра Другог, а које су држалe град под опсадом.
У наредним данима стрељано је најмање 2190 цивила, по подацима Народног музеја Краљево.
Знајући за непомирљиви и слободарски дух српског народа (јединог од три конститутивна народа Југославије који није цвећем дочекао окупатора) Адолф Хитлер и Вермахт су прописали несвакидашњу наредбу да се за једног убијеног војника Вермахта стреља 100 а за рањеног 50 цивила, примењујући је на територији Србије.
Овакве сурове одмазде, према искљичиво нашем становништву, које су уследиле након сваке акције Краљевске војске која је почела да окружује и ослобађа градове, учинила је да се њене акције преорјентишу на диверзије а са циљем да се што више сачува становништво јер, по речима самог Генерала, и по развоју ратне ситуације у свету, ова окупација не може да траје дуго, битно је сачувати животе људи који ће изградити државу након ослобођења. Наравно, он је био Србин, домаћин, солунац, одликовани јунак ослободилачких ратова.
Међутим, те наредбе нису сметале комунистима (групама којих је јако мало било) који су намерно, само и искључиво у Србији где одмазде важе, правили ситне безначајне заседе и препаде, убијали по пар војника да би изазвали репресије, а по налогу Секретара СКОЈ-а и натерали становништво у збегове, у шуму, где ће их дочекати, у таквом очају и безнађу, без ичега, понудити храну и направити им „презентацију“ идеологије, а по рецепту из шпанског и руског грађанског рата и налогу идеолога који, листом, нису били Срби нити их је била брига за становништво.
Главни међу њима, Моша Пијаде, у Бихаћу 1942. рекао је: „… има много да се ради. Ми морамо цео народ привући на нашу страну ако желимо да побиједимо у рату. Тешко је то постићи у једној сељачкој земљи као што је ова, јер овде нема оних незапослених маса у градовима и нема тешких индустрионих радника. Сељачке земље морају се прво припремити да буду приступачне комунистичкој идеји. Потребно је зато створити толико много бескућника, да они бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Али ми то морамо радити паметно, нека други место нас пале: намамићемо Немце у село, припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи али ће из освете да попале села. Онда ће нам сељаци, који тако остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације.Организоват ћемо многе нападе и тако стално изазивати окупатора на репресије над народом, нека пале села и нека убијају нејач. Народ ће нам овде сам долазити и ми ћемо се бројно појачавати за хиљаде и хиљаде бораца. Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак, који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере, њихова ће мржња расти против оних који имају ма какав посед, а ми ћемо ту њихову мржњу подстицати до фанатизма, до лудила. Само бескућници су неустрашиви и у стању да приме и прихвате ову нашу очајничку борбу, јер они немају шта да изгубе. Тако ћемо постепено да створимо пролетерску војску, онакву каква нам је за ову нашу борбу неопходно потребна. Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу стварати, масе у очајање бацати. Ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира“.
Дакле, оно што им је било од почетка битно, јесте борба за власт након рата.
То је оно што морамо данас објаснити својој деци, али и својим родитељима, морамо објаснити ко је био ко у одлучним тренуцима који су окренули ток наше историје. Када све чињенице сазнамо, онда донесимо суд о томе.
Не можемо да рехабилитујемо јунаке а још увек ослободиоцима зовемо њихове џелате, не можемо да враћамо отето уз дубок наклон и захвалност отимачима, не можемо бити домаћини на одузетој земљи.
Истина ће нас ослободити и тек онда стварно помирити!
Нека је вечна слава Краљевачким жртвама и нека опросте нашим прецима што не могаху да умире свој слободарски дух, да трпе неправду, нек опросте што им рука не могаше бити мирна под тиранијом и туђом чизмом, нека просте што су били од семена и кова Карађорђевог…такви и падоше, борећи се за њихову слободу и достојанство!
Аутор текста – Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments