У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст г. Владимира Бјековића – „Утихнуло звоно Грачанице“.
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
„А Сатана војске подигао, Од звјериња свога и људскога, Све од самих Божјих противника, И својијех истомишљеника, Којих би се и марва застидјела, И вепрови дивљи посрамили!“
Давно рече владика Николај Велимировић у својој „Небеској литургији“.
Пророчки се испуњава зло и туга, толико велико да и сами Бог плаче за нама.
Уколико неко жели да истријеби један народ, једну нацију, онда прво што им уништава су њихови вјерски објекти, сва културна обиљежја, историјске споменике и књиге, након чега тај народ пада у заборав јер је уништено све оно по чему се он препознаје.
А шта човјек да помисли, како да се осјећа када припада народу којем није дошла непријатељска војска, да силом и топовима руши и уништава њихово наслијеђе, већ они сами то раде, потапајући своју светињу!!! Срби, тај епом опјевани јуначки народ, заборави на чојство и јунаштво, и себи постаде највећи непријатељ, и у чињењу зла себи, моћнији од од свих других свјетских сила.
Како гледати без суза у очима једну цркву, Божји дом, како из дана у дан нестаје, тоне потопљена у гријех људски, потопљена у шутњу „небеског“ народа и злобу властодржаца, и оних других у црквеним одорама, што је и најтужније!
„Свештеници вјером ослабили, Калуђери посте оставили, Закукаше Срби у невољи, Ал се живог Бога не сјетише“
…још пише у „Небеској литургији“ владике Николаја! Заборависмо ево ми Бога, али Бог неће нас, и како радимо на овоме свијету, тако ћемо по заслузи добити на Ономе, јер са својим гријесима пред Бога стати морамо!
А од кога тражити утјеху, и коме се исповиједити када већина оних који „служе“ Богу и народу у Бога не вјерују а народ не поштују, и потоп цркве аминују.
Од њихове побожности и вјере видимо само скупоцјена аута, дубоке новчанике и фирмирану одјећу којом мијењају своју свету мантију!
Све ово је нешто, мени се чини, сличније хедонизму и раскошу него аскетизму односно испосништву, што свештена лица по слову наше религије требају да сугеришу и промовишу, и они то раде али нажалост не и на свом личном примјеру!
Морамо пробудити вјеру код оних који је немају, дати им наду у оно у шта су је изгубили, стварати и његовати ДОБРЕ ЉУДЕ, и такве, само такве бирати за вође, како политичке тако и духовне (вјерске).
Будимо гласни и непоколебљиви у доброти и доброчињењу, а тихи и непостојани у безбожништву и богоодступању.
Почупајмо и надвладајмо коров који се увукао тамо гдје му мјесто није и подигнимо глас како можемо и колико можемо. Не дајмо безбожницима да нам каљају образ и сакате душу стварима попут потапљања Грачанице, јер браћо данас Грачаница, а сјутра…?
Аутор текста – г. Владимир Бјековић
