У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст председника Удружења Краљевина Србија, господина Мариа Мајсторовића – „Знакови по(с)ред пута“.
Ако нас питају у каквом времену живимо, гласно ћутање испратиће наше одмахивање главом а они одважни и јаки прошапутаће да је тешко. Наш народ пати док држава која је све мања чини тесним сваки покушај да удахнемо пуним плућима…чини се да је нада у спас још једина која није спаковала кофере, заједно са већином младих који јесу.
Питајући се зашто патимо, шта смо толико згрешили, коме смо преко мере наплатили, чије дугове нисмо вратили, готово рефлексно поглед упућујемо према небу тражећи одговоре. Често, док то чинимо, знамо да будемо толико горди и пуни беса, да одговорe које чекамо, иако су свуда око нас, не примећујемо.
Можда такав један одговор, док стоји пред нама чекајући да га прочитамо, бледи свакога дана, оличен у симболу нашег народа од постања. У њему су садржане све истине, вековне тежње, наде, борбе, сво наслеђе од предака остављено да буде формула успеха будућим генерацијама…остављено нама.
Тај симбол представља јединство и симбиозу световне власти оличене у Краљу и духовне власти оличене у Патријарху, као две једнаке главе орла над телом које представља народ . Круна над тим јединством јесте Бог. Тај миленијумски принцип живљења народа и државе је био ослонац и снага кад год би у тешким временима постајало теже и увек смо, са тим симболом пред собом, на крају излазили као победници…али само онда када смо следили његово значење.
Ако данас, препознавши тај симбол и његово значење, упутимо питање Богу зашто нам не да те две главе да нађемо мира и очувамо своју државу и народ, вероватно ћемо остати без одговора.
А онда, у једној деценији, према трајању симбола нашег народа једнакој једном дану живота обичног човека, наш народ добије Патријарха Павла.
Ако се и једна особа која је ходала нашом земљом могла поредити са светим оцима нашег народа, својом посвећеношћу вери и смерношћу, вођен светим делима оца наше цркве Светога Саве за којим није ни мало заостајао у односу према Богу и људима, онда је то жива светост Патријарха Павла.У њему је Свети Сава имао достојног следбеника. Иако су сви поштовали Његову Светост, и верни и они који то нису, његове речи смо чули, али нисмо слушали. Његове свете мисли, иако доступне свакоме дому, често су нестајале као симпатичне речи и жеље још симпатичнијег старца.
А онда, у исто време, поред Патријарха Павла, у сабрању и блискости, личност Престолонаследника Александра. Да је Бог могао бољег човека да овенча Круном Краља, не би могао да га нађе. Од мученика родитеља, патњом кроз дуге године ван свог дома и своје отаџбине, пун љубави, лишен мржње према онима који су у црно завили целу његову породицу, помиритељ, добротвор који је свом народу, обичним грађанима, донео толико помоћи кроз хуманитарни рад колико му сви Краљеви од давнина нису даровали, нити добротвори међу људима, не тражећи ништа за себе. Пун врлина, веран супруг, отац три сина…ни најлепше бајке из давнина не би адекватно описале Његову личност.
Њега чак ни не поштујемо, вређамо Га лажима, смејемо се Његовим делима, тражимо у њима неку скривену агенду којом жели да нас све заведе…као што нас нико никада није „завео“, и свакога дана те Његове покушаје осуђујемо и откривамо својом „мудрошћу“. Али Он наставља да помаже.
А онда, у исто време, из народа излази личност која спаја ове две главе на једном месту, после дуго времена и препознаје шта оне могу донети у будућности. Не либећи се да уђе у коштац са демонима прошлости и предрасудама, као и лажима које су после дуго понављања постале истине, њена енергија покреће обезглављено тело ка поновном рођењу и исцељењу, дижући споменике Њихове благости и суштинске потребе, међу људима и над њима.
Тој личности нисмо дали дуго да постоји…убили смо њену енергију пре него што је могла да нанесе много „штете“.
Данас, знајући све ово, можемо само да се стидимо да поново упутимо поглед пун питања ка небу…своје одговоре тражимо међу људима, пошто смо толико горди и свезнајући…у осталом, где и заслужујемо. Али, колико људи, толико и ћуди…такви ће и одговори бити.
Можда једном смогнемо снаге и храбрости да поново погледамо ка небу,а да би се то догодило, потребно је да прво променимо себе…тек онда, можда и успемо.
Аутор текста – господин Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
No Comments