U okviru rubrike „Lični stav“ pročitajte tekst predsednika Udruženja Kraljevina Srbija, gospodina Maria Majstorovića – „Znakovi po(s)red puta“.
Ako nas pitaju u kakvom vremenu živimo, glasno ćutanje ispratiće naše odmahivanje glavom a oni odvažni i jaki prošaputaće da je teško. Naš narod pati dok država koja je sve manja čini tesnim svaki pokušaj da udahnemo punim plućima…čini se da je nada u spas još jedina koja nije spakovala kofere, zajedno sa većinom mladih koji jesu.
Pitajući se zašto patimo, šta smo toliko zgrešili, kome smo preko mere naplatili, čije dugove nismo vratili, gotovo refleksno pogled upućujemo prema nebu tražeći odgovore. Često, dok to činimo, znamo da budemo toliko gordi i puni besa, da odgovore koje čekamo, iako su svuda oko nas, ne primećujemo.
Možda takav jedan odgovor, dok stoji pred nama čekajući da ga pročitamo, bledi svakoga dana, oličen u simbolu našeg naroda od postanja. U njemu su sadržane sve istine, vekovne težnje, nade, borbe, svo nasleđe od predaka ostavljeno da bude formula uspeha budućim generacijama…ostavljeno nama.
Taj simbol predstavlja jedinstvo i simbiozu svetovne vlasti oličene u Kralju i duhovne vlasti oličene u Patrijarhu, kao dve jednake glave orla nad telom koje predstavlja narod . Kruna nad tim jedinstvom jeste Bog. Taj milenijumski princip življenja naroda i države je bio oslonac i snaga kad god bi u teškim vremenima postajalo teže i uvek smo, sa tim simbolom pred sobom, na kraju izlazili kao pobednici…ali samo onda kada smo sledili njegovo značenje.
Ako danas, prepoznavši taj simbol i njegovo značenje, uputimo pitanje Bogu zašto nam ne da te dve glave da nađemo mira i očuvamo svoju državu i narod, verovatno ćemo ostati bez odgovora.
A onda, u jednoj deceniji, prema trajanju simbola našeg naroda jednakoj jednom danu života običnog čoveka, naš narod dobije Patrijarha Pavla.
Ako se i jedna osoba koja je hodala našom zemljom mogla porediti sa svetim ocima našeg naroda, svojom posvećenošću veri i smernošću, vođen svetim delima oca naše crkve Svetoga Save za kojim nije ni malo zaostajao u odnosu prema Bogu i ljudima, onda je to živa svetost Patrijarha Pavla.U njemu je Sveti Sava imao dostojnog sledbenika. Iako su svi poštovali Njegovu Svetost, i verni i oni koji to nisu, njegove reči smo čuli, ali nismo slušali. Njegove svete misli, iako dostupne svakome domu, često su nestajale kao simpatične reči i želje još simpatičnijeg starca.
A onda, u isto vreme, pored Patrijarha Pavla, u sabranju i bliskosti, ličnost Prestolonaslednika Aleksandra. Da je Bog mogao boljeg čoveka da ovenča Krunom Kralja, ne bi mogao da ga nađe. Od mučenika roditelja, patnjom kroz duge godine van svog doma i svoje otadžbine, pun ljubavi, lišen mržnje prema onima koji su u crno zavili celu njegovu porodicu, pomiritelj, dobrotvor koji je svom narodu, običnim građanima, doneo toliko pomoći kroz humanitarni rad koliko mu svi Kraljevi od davnina nisu darovali, niti dobrotvori među ljudima, ne tražeći ništa za sebe. Pun vrlina, veran suprug, otac tri sina…ni najlepše bajke iz davnina ne bi adekvatno opisale Njegovu ličnost.
Njega čak ni ne poštujemo, vređamo Ga lažima, smejemo se Njegovim delima, tražimo u njima neku skrivenu agendu kojom želi da nas sve zavede…kao što nas niko nikada nije „zaveo“, i svakoga dana te Njegove pokušaje osuđujemo i otkrivamo svojom „mudrošću“. Ali On nastavlja da pomaže.
A onda, u isto vreme, iz naroda izlazi ličnost koja spaja ove dve glave na jednom mestu, posle dugo vremena i prepoznaje šta one mogu doneti u budućnosti. Ne libeći se da uđe u koštac sa demonima prošlosti i predrasudama, kao i lažima koje su posle dugo ponavljanja postale istine, njena energija pokreće obezglavljeno telo ka ponovnom rođenju i isceljenju, dižući spomenike Njihove blagosti i suštinske potrebe, među ljudima i nad njima.
Toj ličnosti nismo dali dugo da postoji…ubili smo njenu energiju pre nego što je mogla da nanese mnogo „štete“.
Danas, znajući sve ovo, možemo samo da se stidimo da ponovo uputimo pogled pun pitanja ka nebu…svoje odgovore tražimo među ljudima, pošto smo toliko gordi i sveznajući…u ostalom, gde i zaslužujemo. Ali, koliko ljudi, toliko i ćudi…takvi će i odgovori biti.
Možda jednom smognemo snage i hrabrosti da ponovo pogledamo ka nebu,a da bi se to dogodilo, potrebno je da prvo promenimo sebe…tek onda, možda i uspemo.
Autor teksta – gospodin Mario Majstorović, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija
Tekstovi u rubrici Lični stav predstavljaju izraz autora i nisu zvanični stavovi Udruženja Kraljevina Srbija.
No Comments