Краља Александра, познатог у историји под надимком „Ујединитељ“, треба са правом сматрати оснивачем Југославије. Захваљујући херојским дејствима српске војске под руководством краљевића-регента Александра за време Великог рата и његовој мудрој унутрашњој политици, било је могуће уједињење братских балканских народа у једно краљевство. Видовданским уставом 28. јуна 1921. године уредио је државни систем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Иако је ново Краљевство било уставна монархија, Краљ је имао власт, довољну да заштити своје поданике од безобзирности левих странака и обезбеди поредак у земљи. У року од месец дана од доношења устава, Народна скупштина је усвојила Закон о заштити државе, којим је у потпуности забрањена делатност комуниста. Овај закон није заштитио толико поданике Краљевства, већ и са Краљеве стране гостољубиво примљене руске емигранте. Ради поређења вреди напоменути, да су суседној Бугарској комунисти развили у то време нагли терор, чија је жртва умало био и сам Цар Борис III, и само одлучним мерама Цанкова, протерана је антинародна влада Стамболијског, те су окончани злочини „левих“.
У подземљу, комунисти су продужили свој рушилачки рад, организовали убиства и – масовне немире. Крајем двадесетих година ситуација је опет погоршана, и требало је применити радикалне мере. У том тешком тренутку, краљ Александар је пренео на себе сву одговорност за судбину земље. 6. јануара 1929. године Он је издао манифест, према којем је сконцентрисао у своје руке све полуге власти. Одважан поступак Краља је заувек остао светао пример тога, да чак и ограничена монархија у преломним етапама историје остаје гарант стабилности и поретка у држави.
Прва неодложна акција у овој сложеној ситуацији била је распуштање парламента и политичких странака. Поштене казне су снашле комунисте (њихов вођа Ђаковић и неколико активиста је погубљено), а такође и чланове сепаратистичке Хрватске сељачке странке. На чело владе постављен је верни Краљев слуга генерал П. Живковић. Таквим мерама је брзо обновљено спокојство, и већ 1931. године уместо Шестојануарским манифестом укинутог Видовданског устава, био је донет нови, којим је обновљен рад дводомног палманеста и установљена надлежна министарства поред Краља. Тако је монархистички систем омогућио без сувише жестоких мера, ликвидацију револуционарног притиска.
Дана 3. октобра 1929. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је названа Краљевина Југославија. Сувишно је говорити о томе, какво значење је имао такав акт Краља Александра за јединство балканских народа. Он се ревносно односио према суверенитету своје државе и спроводио је мудру унутрашњу политику, засновану на принципима антикомунизма и заштити државне целовитости од претензија суседних држава. Нажалост, уместо да пруже подршку благодарном монарху у борби „предстојећих комунистичких угрожавања“, отказали су му подршку.
Његови непријатељи, правили су план цареубиства. Нити завере, коју је организовао будући џелат српског народа лидер хрватских сепаратиста-усташа А. Павелић, водиле су у Рим и Берлин. Још један православни суверен осуђен је на смрт.
Првобитно убиство Краља планирано је током његове посете Бугарској, али је тај предлог из више разлога померен у време октобарске посете монарха Француској.
9. октобра 1934. године Краљ Александар на на броду крстарици „Дубровник“ пристиже у Марсеј. Њега дочекују у име владе Француске министар иностраних дела Л. Барту и начелних генералштаба генерал Жорж. Хиљаде марсејских грађана изашло је на улице, да поздрави Краља. Када је колона ушла у улицу Канебиер, одједном је истрчао човек из масе и са повиком „Живео Краљ“ кренуо ка аутомобилу који се споро кретао. Нико га није зауставио. Приближавајући се, он је извукао револвер и са четири пуцња смртно радио Краља и министра. Убица је оборен са ногу ударцима сабље официра и разјареном гомилом. У 17 часова Краљ Александар је преминуо од повреда у једној од сала марсејске префектуре.
Убиство творца Југославије јесте био први корак на тешком путу те многопострадале земље, која се и даље разбија страшним крвопролићима. Ступивши на окрвављени краљевски трон оца, једанаестогодишњи Краљ Петар II још није знао, да је пред његовом Југославијом окупација, усташки геноцид, свргавање монархије и упостављање Титовог комунистичког режима, а затим и нови грађански рат, страшни догађај који се одвија пред нашим очима.
Ужасна смрт Краља Александра била је праћена бескрајном тугом његових поданика, а такође и руских емиграната, који су уживали високо покровитељство у Југославији. Краљ их је обавезао и оснивањем Заграничне Руске цркве, и приликама да се обезбеди војну обуку за младе, и тиме им осигура сигуран и равноправан живот. У Југославији се у годинама Другог светског рата, појавио и дејствовао Руски корпус, целокупно састављен од војних кадрова, васпитаваних у духу монархизма и несебичне љубави према домовини.
Кумче Императора Александра III Миротворца, несуђени син Цара Мученика Николаја II, поделивши судбину Александра II Ослободиоца, Краљ Александар Ујединитељ је нашао место вечног спокоја у цкрви Св. Ђорђа на Опленцу. Његова гробница је постало место вечног ходочашћа његових вољених поданика.
Након 11 година од злочиначког убиства Краља, Југославија је пала у руке комунистичких месара. Син Александра Краљ Петар II умро је у изгнанству. Али сећање на Династију Карађорђевић није могло бити избрисано из сећања народа. Са огромном радошћу Југословени су упознали Краљевића Александра, који је коначно добио прилику да посети своју земљу. Објашњавајући ситуацију, Краљевић је напоменуо, да се у овом тренутку као виновници братоубилачког рата јављају комунистички лидери, који се крију иза националних слогана. Он категорички пориче став да је иницијатор конфликта Србија. Према истраживањима јавног мњења, највећу подршку Краљевић ужива међу радницима и студентима. Није мало његових присталица и у војсци, иако је тамо комунистичка пропаганда својевремено била најинтензивнија. Краљевић Александар је изразио потпуну спремност да прихвати краљевску власт. Његов рад благословио је Патријарх Српски Павле и молитве за њега дижу се у православним црквама на целој територији Југославије.
Очигледно, да ће међусобни, међунационални ратови и конфликти престати у Југославији само тада, када се она врати у монархијски систем, који ју је и створио као државу. Ми, руски монархисти, обраћамо се Југословенима, и пре свих Србима, чије је страдање највеће, са жељом да подрже свог монарха. Да утврде своје памћење о Краљу Мученику Александру усред тешких околности, у које су их поставиле све антиправославне силе света. Нека заувек памте речи, које је изговорио њихов млади Краљевић-Регент Србије Александар 1914. године у телеграму председнику Француске, послатом након српског напуштања Јадранске обале: „Србија није, али њена војска јесте жива.“ И ако је жива војска Србије, ако не згасне борбени дух њеног народа, ако црвену крпу заувек заменити краљевским знамењем – нико неће моћи да уништи Србију. И доћи ће дан, када ће се потомак убијеног Краља Александра Ујединитеља вратити на свој престо и оживети га, ради чега је његов велики предак положио свој живот.
(1993)
Аутор:
Александар Николајевич Закатов, лични секретар царске породице, директор Канцеларије Главе Руског царског дома Њеног Императорског Величанства Велике Кнегиње Марије Владимировне. Доцент на катедри за историју отаџбине, државе и права Хуманистичког факултета Московског државног универзитета за геодезију и картографију. Члан научног савета за проучавање и заштиту културног и природног наслеђа Руске академије наука. Члан Савеза писаца Русије.
Текст са руског језика превео господин Филип Пејковић, уз сагласност аутора за превод и објављивање.
