У оквиру рубрике „Лични став“ прочитајте текст господина Уроша Парезановића, генералног секретара Извршног одбора Удружења Краљевина Србија – “О „гресима“ витешког Краља“
Текстови у рубрици Лични став представљају израз аутора и нису званични ставови Удружења Краљевина Србија.
И међу монархистима се често могу чути веома негативни коментари на рачун Њ.В. витешког Краља Александра Првог. Константно наилазимо на ставове попут:“Ја признајем само Краља Петра Првог, а овај нас је завио у црно“ и слично.
Бићу сасвим отворен – као млађи и ја сам био склон томе да Краља Александра Првог Карађорђевића кривим за многе ствари, пре свега за креирање Југославије, али како сам сазревао, читао разноразне књиге и текстове посвећене нашој историји и мало више о њима размишљао, променио сам мишљење. Схватио сам да сам доста тога посматрао из погрешног угла, са недовољним информацијама, не сагледавајући „ширу слику“ ствари. Људски је грешити, али је лоше када нисмо у стању да увидимо и признамо ту грешку!
Рећићу и то да ми је од свих владара династије Карађорђевић и даље омиљени Краљ Петар Први, зато што ми заиста импонује тај незапамћени степен грађанских и демократских слобода који је постојао у Краљевини Србији на почетку 20. века. Степен који је за нас и данас само сан! Али данас такође и те како веома ценим и његовог сина, Александра Првог!
Често наше вредносне судове доносимо на основу недовољних или полу информација, које нам замућују вид и спречавају нас да реално и рационално формирамо став о некој ствари. Узимајући пример династије Карађорђевић, често се може чути и да је Њ.С.В. Кнез Александар био „мек и неубедљив“ владар. што је опет последица недовољног знања о њему (и из историје се у нашим школама о њему учи из неколико пасуса). То што није био велики ратник попут свог оца или својих потомака не значи да је а приори био и лош и да ништа није урадио за земљу. А он се од старта своје владавине окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Тада је донет кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј. Тада су и бројни млади људи из Србије послати на стране Универзитете, како би се повећао број образованих људи у земљи. А тај просветитељски рад је за државу од огромне важности! Па кад знамо само ових пар штурих података, можемо видети да и није био тако „неубедљив“ владар како се прича!
Него, да се вратим на тему овог текста, а то су „греси“ витешког Краља Ујединитеља.
Прво, оно што му се највише замера – формирање Југославије. Са ове временске дистанце, након свега што се издешавало у Другом светском и ратовима деведесетих, је лако рећи да Југославија није била успешан пројекат и да нас је заједничка држава коштала много тога, пре свега живота, до чега не би дошло да је након Првог светског рата формирана Велика Србија. Али, лако је бити генерал након битке. Да би смо реално проценили зашто је 1. децембра 1918. проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније добила и међународну потврду на Париској мировној конференцији и Версајским уговором, морамо догађаје сагледати из историјског контекста и околности у којима су се и одиграли.
Прво, идеја уједињења Јужних Словена није настала те 1918. године, много је старија. Формирана је још у 19. веку, преко Илирског покрета, који је највише деловао у Хрватској и Словенији, а у Србији је свој појавни облик доживела након 1848. године, када се развила панславистичка идеја о Југословенској Краљевини, која је уз “Начертаније” Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.
Ни промена династија у Србији није довела до промене овог политичког курса. Њ.С.В. Кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом о заједничкој акцији на Балкану, где је Србији дао примат међу државама, означивши је југословенским Пијемонтом.
То се ни каснијих година није мењало. Узмимо пример Младе Босне, која се темељила на идеји о јединству јужнословенских народа. И сам Гаврило Принцип је пуцајући у Фердинанда имао овај идеал на уму.
И наша Влада је прво Нишком а потом и Крфском декларацијом поставила формирање велике државе Јужних Словена као ратни циљ Краљевине Србије, па је сходно томе након победе у рату и дошло до уједињења 1. децембра.
Југословенска идеја је била доминантна идеја наше интелектуалне, културне и политичке елите, свиђало се то нама данас или не, али такве су историјске чињенице. Ми можемо расправљати са ове дистанце да ли су сви они били у праву, али такође морамо имати разумевање за тадашње стање ствари. И да они тада нису могли да виде будућност и шта она носи!
Тачно је оно што многи критичари Краља Александра износе, да је након победе војвода Мишић изнео врло негативан став о формирању заједничке државе, пошто је видео каква је ситуација на терену, међу народом у ослобођеним крајевима. Али разумљиво је и зашто Краљ Александар није поступио по војводином савету, пошто се у државним питањима не може уважити став једног човека, а занемарити стотине других, ма ко и колико велики тај један човек био. То је принцип парламентаризма! А представници свих народа су изразили жељу да се формира Краљевина СХС. Зато уосталом и постоје избори и Народна скупштина, да представници народа доносе одлуку у његово име. Парламентаризам сигурно није савршен систем и има доста недостатака, али је најмање несавршен од свих познатих система. Да је Краљ занемарио вољу политичара, да је пренебрегнуо све историјске тежње које су постојале на свим странама и да је поступио самовољно, онда би заиста и био апсолутиста, каквим га противници оптужују да је био. Али Краљ је урадио онако како је једино могао и морао!
Да погледамо сад још неке чињенице које ће нам бар мало разјаснити зашто је дошло до формирања Краљевине СХС. Краљевина Србија јесте била земља победница, али је ипак била мала земља. Наши савезници су нам и током рата показали огроман степен небриге према нашим интересима и нашој добробити, тако да је велико питање како би реаговали на покушај формирања Велике Србије и колико би та Србија заиста и била велика. И док је рат трајао њима су на првом месту били њихови сопствени интереси, а по завршетку рата се то само повећало. Велике империјалистичке земље попут Британије су желеле да још више учврсте своју моћ и интереси малих народа, посебно српског, који је за њих увек био сељачки народ са Балкана, погодан да служи као „топовско месо“, их нису посебно занимали. Амерички председник Вудро Вилсон јесте заступао интересе балканских народа, што је био утицај нашег великана Михајла Пупина, али његов глас се у Европи није толико гласно чуо. Према томе, наша делегација је поступала пре свега у складу са смерницама које су зацртане много пре, деловала је у веома напетом и не тако повољном окружењу и добила је највише што је могла!
Постоји још један разлог зашто је Краљ Александар (као и наша Влада) желео стварање Југославије. Био је свестан да је, што је и логично, територијално велика држава много јача од мале. Економски је независнија, због разуђености територије располаже већом количином природних ресурса, а због броја становништва и већом радном снагом. Затим, она је много имунија на политичке утицаје споља, што није занемарљиво, нарочито када држава стоји на таквој ветрометини и раскрсници путева као што је Балкан.
А када је реч о неслози међу народима, требало би погледати пример Сједињених Америчких Држава. И САД су у почетку биле „вештачка“ творевина, међу државама је владала неслога, федерална власт је била климава и прошли су веома крвави грађански рат. Али када је прошло одређено време везе су ојачале, несугласице превазиђене и САД су сад, објективно говорећи, једна од најјачих земаља света.
Југославија је била попут малог, тек стасалог детета, којем је потребан јак и одговоран родитељ да је води кроз живот и она га је у почетку и имала – то је био управо Краљ Александар Први! Међутим, његовом трагичном смрћу све је почело да се распада, а започети посао су докрајчили комунисти. Да је било другачије, да је Краљ поживео и да је држава успела да веже још мирних година, сигурно би све било другачије. Али то је већ домен претпоставки и нагађања, којима се нећу бавити.
Да видимо сад и остале замерке које критичари витешког Краља износе.
Друга је увођење диктатуре. Краљ Александар Први се представља као апсолутиста најгоре врсте, човек који је самовољно укинуо парламентаризам и увео диктатуру. Али овде опет морамо посматрати догађаје из историјског контекста у којима су се и одиграли. Прво што се тиче самог термина диктатура. Не можемо о 30-им годинама 20. века говорити са становишта и са ставовима из 21. века.
Данас кад поменемо диктатуру, на уму имамо Северну Кореју, СССР, Латиноамеричке, Афричке државе итд. које су мање више биле актуелне након 50-их година 20. века. А исти принцип посматрања се не може применити за две различите епохе. Посебно зато што је у Југославији од 1929. до 1931. на снази била суштински другачија врста управе него што је у побројаним диктатурама друге половине 20. века. Уосталом историјски гледано термин диктатура је настао у Старом Риму и није уопште означавао нешто лоше и негативно – у кризним временима Сенат је власт на одређено време предавао изабраном диктатору, који би водио главну реч у држжави док криза не прође! А стање у Краљевини Југославији је било много сличније овом у Старом Риму него каснијим диктатурама које су постојале широм света током 20. века!
Погледајмо прво шта се заиста догодило тад у нашој земљи, шта је то што је довело до Шестојануарске диктатуре. Догодило се убиство у Скупштини! У таквим околностима показало се да држава даље не може функционисати као до тад и Краљ распушта Скупштину. У највишем законодавном телу државе је дошло до крвавог злочина и како се може очекивати да тај државни орган даље може да настави нормално да ради! Да ли је требало да се деси још неко убиство!? Краљ је урадио оно што је морало да се уради! Забрањује рад политичким странкама, али не наставља да влада сам, што би неки истински апсолутиста и урадио, него формира Министарски савет којим је председавао генерал Петар Живковић. На водећа места се постављају углавном војан лица, пошто они по природи свог посла не смеју да имају везе са политичким партијама, које су у датим околностима својим понашањем подгревале атмосферу нестабилности и нетрпељивости.
Тачно је да је забрањен рад и многих других организација, али то је рађено са циљем да се предупреде даљи сукоби, поделе и крвопролића! Говорећи језиком 21. века, ово је више била нека врста ванредног стања него класичне диктатуре. Као што је уосталом ванредно стање у Србији уведено и у 21. веку, након трагичног убиства премијера Ђинђића – ванредне околности захтевају и ванредне мере!
Осим тога, да је Краљ заиста желео да влада апсолутистички, он никад не би 1931. године обновио парламентаризам у држави. Након 1931. Скупштина наставља са радом и обнављају се активности партија.
Уско повезан са претходном ставком је и трећи „грех“ који се Краљу ставља на душу, а то је обрачун са политичким противницима. А погледајмо ко су ти политички противници. За време скоро целокупног трајања прво Краљевине СХС а потом и Краљевине Југославије, забрањен је био рад само једне – комунистичке партије.
Краљ Александар Први је био велики визионар. Први је у Европи увидео опасност и погубност једне друге тоталитарне идеологије – нацизма, смрт га је прекинула у раду на формирању коалиције против ове пошасти! Исти је случај и са комунизмом. Витешки Краљ је на време видео колику опасност са собом носи и ова монструозна идеологија и кренуо је у борбу против ње! И није тачно да је то радио пошто се залагао за интересе буржуја а против права обичних радника и сељака, како то настављачи комунистичких лажи и данас тврде!
У Краљевини Југославији су радиле и постојале и Социјалистичка паартија Југославије (постоји огромна разлика између социјализма који се заиста бори за права радника и комунизма), као и Југословенска републиканска странка која је постојала од 1919. до 1946. и залагала се за федеративну републику! Па ако је био толики апсолутиста и диктатор, зашто је допустио да постоје овакве две странке у његовој држави, од којих се код ове друге и у самом имену види да је усмерена против њега и његове владавине!? Допустио је зато што су за разлику од комуниста, који су пре свега терористичка организација, заснована на рушилачким идејама и недемократским темељима, ове странке легално и легитимно заступале своје ставове. И њих Краљ није укинуо… Укинули су их комунисти после свог крвавог доласка на власт 1946!
Краљ је водио борбу против тоталитарних, екстремистичких идеологија као што су комунизам и нацизам, а не против демократских слобода! И левица и десница су и тада и сада биле легитимне политичке опције, али зато сваки екстрем је лош а и комунизам и нацизам су две стране те исте екстремистичке медаље!
Е против таквих је Краљ водио борбу. И хвала му на томе!
Постоји још доста о чему би се могло писати, пошто једна таква личност каква је витешки Краљ Александар био не може никога оставити равнодушним. И нормално је да свако има неки став о њему и његовој владавини. Али је пре формирања тог става преко потребно да прикупимо ако не све, онда бар нешто више података о ономе о коме судимо. Онда ће нам и суд бити исправнији!
Аутор текста – Урош Парезановић, генерални секретар Извршног одбора и шеф ресора за промотивне активности Извршног одбора Удружења Краљевина Србија
