Govor gospodina Radoša Bajića, glumca, reditelja i scenariste sa prvog kongresa Kraljevine Srbije, održanog 27. marta 2016. u Vrnjačkoj Banji (o kongresu više pročitajte na LINKU ).

Govor je objavljen u kolumni dnevnog lista „Politika“ na adresi 

   

U jesen 1914. Obren Bajić je imao 24 godine. Mobilisan je odmah nakon atentata u Sarajevu. Posle izginuća za slobodu i krst časni na Ceru i Kolubari, i izgona Austrougara s one strane Drine kojim je srpska vojska zadivila ceo svet – decembra iste zlokobne godine, iza kralja Petra Prvog Karađorđevića na belom konju – sa švapskim šrapnelom u telu ušao je hramljući u opustošeni i poharani Beograd. Njegov sin Mirko (moj deda) imao je tada šest godina. Uz ognjište i pucketanje vlažnih drva u vatrištu – trebio je vaške iz očevog šinjela i slušao priče o bitkama na Mačkovom kamenu, o noći pred Mišićev kontraudar, kada je stari kralj sišao u rov da okuraži vojnike i ponudi im cigaru duvana i komad tvrdog tanina…

Ali ne zadugo. Posle Vaskrsa u proleće 1915. nedovoljno oporavljen i zalečen – Obren je ponovo obuo lojem nafiksane vojničke cokule i uzeo mauzerku u ruke. Ukleštena čeličnim kandžama sa 800.000 austrougarskih vojnika preko Save i Dunava i 400.000 Bugara na južnom boku, sa kojima je srpska vlada uzaludno pokušavala da sklopi savez – desetkovana od siromaštva i tifusa koji je harao Srbijom, malenoj kraljevoj vojsci bila je potrebna svaka muška glava. Raspoređen je u drugi bataljon desetog kadrovskog puka pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. U odsudnoj bici za odbranu Beograda oktobra 1915. na dorćolskim obalama Dunava moj pradeda Obren je položio život za Srbiju. Za kralja i Otadžbinu.

Njegov sin, moje deda Mirko, služio je vojni rok 1929. godine u Beogradu. Kao naočitog i otresitog seljaka koji ume sa ljudima i sa konjima, za ličnog fijakeristu uzeo ga je komandant škole rezervnih oficira pukovnik Živojin Trifunac. I dok su njegovi drugovi uvek kada bi dobili izlazak u grad slušali ćemana iz skadarlijskih kafana i ispijali pivo kod Vajferta – on bi, kao da se negde šunja, sam i skrovit, glavrnjao tesnim kaldrmisanim uličicama Dorćola i tražio – gde bi moglo biti tačno odredište na kojem je mitraljeskom vatrom sa austrougarskog monitora sasečen njegov otac.

Nikakav opipljiv, stvarni i materijalni dokaz niti je imao, niti je mogao da nađe – ali mi je pričao da mu se jedne noći u snu ukazao: ćošak sa pinterskom radionicom i sodadžijskom radnjom ispod velike lipe u čijem hladu se navrćući klaker odmarao od tumaranja i istraživanja. Da li je to mesto na kojem je izdahnuo njegov otac? Sve do prekomande u Valjevo, kada bi od pukovnika Trifunca dobio voljno – vreme je provodio ispod velike razgranate lipe, zagledan u njenu krošnju, zamišljen i upitan. O Bože, kad bi mogla da progovori?

Njegovo kraljevsko visočanstvo Aleksandra Karađorđevića video je dva puta. Jednom, na pokaznom egzerciru kadeta iznad Kumodraža, drugi put 1930. na Banjici, na vojnoj paradi „Stopama viteških otaca“ – na kojoj je nosio pukovsku zastavu. Kada je 1934. u Marselju kralj smrtno pogođen – kao da žali rod rođeni, obukao je crnu košulju i nije se brijao četrdeset dana.

Bio sam mladić i dobro se sećam. Sve do vesti da je u američkom Denveru preminuo poslednji jugoslovenski monarh – deda Mirko se nadao da će iznad Srbije zasijati sunce, da će Englezi na neku srpsku planinu, čije ime se krilo, padobranom spustiti kralja Petra Drugog Karađorđevića.

U leto 1964. Srbijom se proneo glas da se na planinama iznad Valjeva desantom iskrcala jedna grupa kraljevih oficira kao prethodnica, da je već počela da po suvoborskim selima hapsi doušnike komunista – i da se „samo čeka da se nebo iznad Suvobora dobro razvedri kako bi aeroplan mogao da nadleti određeno mesto gde će svog voljenog kralja dočekati oduševljeni narod“. Da bi se kao baloni od sapunice raspršili snovi i nade odanim i vernim kraljevim podanicima u Srbiji, Centralni komitet komunističke partije je brže-bolje naložio da se na sva zvona, preko štampe i radija svakodnevno objavljuje – da se u brdima iznad Valjeva snima film „o patriotskim i slobodarskim tradicijama naših naroda i narodnosti pod nazivom ’Marš na Drinu’“.

Moj otac Miloš nije video kralja. Na prozoru nekadašnjeg Centralnog komiteta, u sadašnjoj zgradi Istorijskog muzeja Srbije, video je paževe novog komunističkog suverena, Đilasa i Rankovića – kako u belim perlonskim košuljama sa velikim kragnama pijuckaju limunadu i ruskim „zenitom“ za potrebe Agitpropa fotografišu izgladnele mladiće, koji golim rukama nose teške kamene cokle i zidaju poslednji nadzidak Doma sindikata. Sem što je uz prisilu kao učesnik radne akcije 1947. u Beogradu i Pančevačkom ritu zaradio teško srčano oboljenje zbog kojeg ga nisu hteli u Titovu armiju – mog oca Miloša je, hvala mu – ipak, pogledao Bog. Nije video ni klanicu Sremskog fronta na koju su pod pretnjom odmazde, iz poučnih i eduktivnih razloga odvikavanja od monarhije – prioritetno poslate hiljade golobradih srpskih mladića. Koje je kao mlado žito – van svake logike i vojne doktrine – nemačka vojska u odstupanju nemilosrdno kosila mitraljezima. Zato što je valjalo – zavidnim brojem bezrazložnih žrtava srpske mladosti pospešiti pregovaračke pozicije jugoslovenskih komunističkih diktatora u novom dizajniranju karte sveta, Evrope i Balkana.

Živim u Lisičijem potoku. Tamo gde su neki uzaludno tražili grob armijskog đenerala i mučenika Dragoljuba Draže Mihailovića. Tu, na dnu i začelju velike šume dvorskog kompleksa, koja kad u proleće procveta bagrem opojnim mirisima prekrije Košutnjak, Kanarevo brdo – sve do Rakovice. Od kojeg moje unuke i unuci spavaju blagosloveno i mirno kao jagnjad.

U velikoj časti što me je za moj skromni rad Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Aleksandar odlikovao Ordenom jugoslovenske krune – dao mi je Svevišnji da živim nadomak kraljevskog doma. Čije staroslavne tapije ova vlast ne priznaje, već i ona maše onim komunističkim.

Uvek kad prolazim pored kraljevskog doma, kao pravi komšija bacim pogled u dvorište i vrtove mog suseda. Pre manje od dve nedelje – živ nisam bio. Vidim – svetle lampioni i poneka upaljena sijalica. Bogu hvala – rekoh sebi. Onaj kome je dato da odluči o svemu – smilovao se. Ima struje. Visoki gost britanske krune uvaženi princ Čarls sa svojom svitom – može da dođe na čaj.

A kosti mojih predaka – prevrnuše se u grobu.