Повереништво у Бијељини (Удружења Краљевина Србија) организовало је 21. априла 2017. године, извођење позоришне представе „Краљев пут“ у Центру за културу „Семберија“.
Круна ће спојити наше обале!
Монодрама „Краљев пут“, али и мемоарски запис Краља Петра представљају важно сведочанство и светионик за време које је пред нама. Из њих борци за повратак Монархије могу да увиде њен смисао, значај, схвате снагу и пронађу основног покретача, док они који то нису могу да отворе очи и пронађу сопствени пут до Краља
Након 76 година, Краљ Петар Други поново је прешао Дрину. Пре седам ипо деценија то је учинио као млади Краљ, на пут послат од многих којима је одбрана државе захваћене ратним пламеном била тек споредна ствар, а протеклог петка као напуштени и у тајне молитве преточени победник који је дошао да говори не толико о дубинском смислу своје победе, колико о нашем прозаичном паду и поразу.
Протеклог петка, Центар за културу „Семберија“ у Бијељини било је место са чије је позорнице митровачки глумац Владимир Балашћак за и у име блаженопочившег Краља, његовим речима, мислима и патњама проговарао о трагедији једног човека, породице, круне, државе и народа.
Монодрама „Краљев пут“ која већ бележи изузетне успехе и пред којом је инострана турнеја, редитељско је остварење редитељке Лилијане Ивановић. Ова јединствена представа која није само сведочанство једног Краља, већ и говор савести народа који се деценијама након окретања леђа сопственој Истини рађена је на основу немале збирке докумената о последњем југословенском Краљу, при чему срж текста који је Балашћак педантно и са нескривеним емотивним набојем изговарао чини запис самог Краља Петра Другог објављен у његовим мемоарима под називом „Живот једног Краља“.
Организатор представе био је бијељински одбор Удружења Краљевина Србија уз свесрдну помоћ и подршку митровачког и инђијског одбора чији су чланови присуствовали њеном извођењу.
Краљ Петар Други, рекао је први човек бијељинског одбора Бранислав Томић, био је трагични владар чија је судбина у потпуности осликава судбину и трагику његовог народа. Та трагика огледала се не само у чињеници да је оставши без оца Краљ Петар био принуђен да пре времена уђе у свет који му тада није припадао и којем није припадао, већ и у немогућности да се јасно одреди ко чини „његов народ“. Та немогућност убила је Краља Александра у Марсеју и довела до крвавог распада Југославије који се поновио и пет деценија након трагедије чији је Краљ Петар Други био сведок, али не и активни учесник.
Управо отуда, додао је Томић, монодрама „Краљев пут“ али и мемоарски запис Краља Петра представљају важно сведочанство и светионик за време које је пред нама. Из њих борци за повратак Монархије могу да увиде њен смисао, значај, схвате снагу и пронађу основног покретача, док они који то нису могу да отворе очи и пронађу сопствени пут до Краља.
– Сви ми, били за Краља или не, као синови својих очева и дедова са овом монодрамом добили смо још једну могућност да размислимо о својим делима, о својим мислима и намерама. Данас када су времена смутна и тешка, најважније је погледати у себе, дотаћи сопствено дно и потражити нову снагу. Ми Семберци увек смо знали да та снага лежи у Краљу, у Круни. Бољег моста који ће спојити источну и западну обалу Дрине Срби немају, рекао је Томић.
На Краљевом путу, протеклог петка нашао се велики број Сембераца, па су након спуштања завеса уследила честитања, а нису изостали ни они који су, ставши у реди да се сликају са „Краљем“ још једном потврдили своју оданост Краљу чије време тек долази. Обраћајући се након представе публици, ванредни Владимир Балашћак који је овом представом доказао да је прерастао средину у којој свакодневно ради, истакао је да му је представа у Бијељини била једна од најдражих и свакако најемотивнија.
– Драго ми је што је Краљ поново прешао Дрину и нашао се у нашој Републици Српској, у нашој Босни и Херцеговини коју су нама и нашем потомству оставили Стефан, Твртко, Кулин, Дабиша, Херцег Стефан и сви они који нису никада сумњали у то ко су, шта желе и куда иду. Ми који се боримо за повратак Монархије, нисмо ту само због Дома Карађорђевића, већ и због свих њих, због Лазаревића, Хребељановића, Бранковића, Немањића, јер враћање Круне значи враћање сопственом исходишту. То је враћање на чисте изворе водене који ће нам омогућити да спојимо наше обале и поново постанемо што смо били. Наша идеја је стара, па тако ни наша борба није нова. За ту идеју и у тој борби, многи Семберци, Подрињци, Посавци, Крајишници, Херцеговци, али и Далматинци, Славонци, Банијци, Личани, Кордунаши и други дали су своје животе. Њихови потомци имају своје место и у Удружењу „Краљевина Србија“ које, ако се водимо све-српском идејом Вожда Карађорђа, превазилази границе данашње још мало па предкумановске Србије. Спас наше државе, писао је и Светозар Милетић, лежи у Српству о чему сведоче и бурне емоције публике која је била одушевљена не само нашим Владимиром, већ пре свега Краљем Петром, Монархом који ће, онолико колико се будемо кајали за своја недела, нарастати у нашим душама све док, попут свог истоименог деде, не постане један од најомиљенијих српских в владара, рекао је Драган Божић, председник митровачког одбора Удружења.
Краљ је дакле поново прешао Дрину. Нека би дао Бог да је пређе опет!
Стево Лапчевић, новинар Сремских новина
Галерију фотографија са овог догађаја погледајте ОВДЕ.
