Времена за нама означавају период у коме наш народ не може да се поноси односом према жртви предака поднетој за слободу у Првом светском рату. Не може да се поноси односом према Врховном команданту, ЊВ витешком Краљу Александру Првом, који је најзаслужнији за отварање новог фронта у Европи, подизање морала војске и заузеће позиције која ће довести до ослобођења целокупне отаџбине, а споредни фронт учинити одлучним за исход рата.
Многе велике силе, иако су и саме поднеле велике жртве, желеле су да се формални крај рата запамти као Дан примирја – као оно што би се десило да Српска војска није пробила фронт, прошла кроз Капију слободе и истргла будућност отаџбине из туђих руку. Страдање и голгота српског народа и државе, жртва коју је поднео, не дају нам за право да исход назовемо било којим другим именом до победом.
Одајући почаст нашим, славом овенчаним, прадедовима, победницима, и њиховим славним вођама, полажући венац победе и мучеништва, ми враћамо поштовање које су они заслужили у очима целог света и тржемо из заборава њихову жртву коју су неки намерно тамо гурнули а нама данас учинили да се стидимо сопствених заблуда и живимо недостојни у њиховим очима.
Одајемо почаст нашим храбрим мајкама, прабакама, бакама, деци, који су у страшним условима окупације, репресија, болести, глади, немаштине, преживели и опстали верујући и свакога дана очекујући победнике на својим праговима.
На Српском војничком гробљу у Солуну, стоји:
„Благо потомству што за њима жали,
Јер они беху понос своме роду,
Благо и њима јер су славно пали,
За Отаџбину, Краља и Слободу“
Сећајмо се ових речи, на ову 100. годишњицу победе, и пробајмо, тежећи и негујући идеале које су они гајили, да исправимо оно што смо постали и учинимо да својим животом и примером у миру, будемо достојни њихове жртве јер, као што је већ речено на Мачковом камену: „Виле ће се грабит у векове, да им венце достојне саплету“.