Vremena za nama označavaju period u kome naš narod ne može da se ponosi odnosom prema žrtvi predaka podnetoj za slobodu u Prvom svetskom ratu. Ne može da se ponosi odnosom prema Vrhovnom komandantu, NjV viteškom Kralju Aleksandru Prvom, koji je najzaslužniji za otvaranje novog fronta u Evropi, podizanje morala vojske i zauzeće pozicije koja će dovesti do oslobođenja celokupne otadžbine, a sporedni front učiniti odlučnim za ishod rata. 

    

Mnoge velike sile, iako su i same podnele velike žrtve, želele su da se formalni kraj rata zapamti kao Dan primirja – kao ono što bi se desilo da Srpska vojska nije probila front, prošla kroz Kapiju slobode i istrgla budućnost otadžbine iz tuđih ruku. Stradanje i golgota srpskog naroda i države, žrtva koju je podneo, ne daju nam za pravo da ishod nazovemo bilo kojim drugim imenom do pobedom.

Odajući počast našim, slavom ovenčanim, pradedovima, pobednicima, i njihovim slavnim vođama, polažući venac pobede i mučeništva, mi vraćamo poštovanje koje su oni zaslužili u očima celog sveta i tržemo iz zaborava njihovu žrtvu koju su neki namerno tamo gurnuli a nama danas učinili da se stidimo sopstvenih zabluda i živimo nedostojni u njihovim očima.

Odajemo počast našim hrabrim majkama, prabakama, bakama, deci, koji su u strašnim uslovima okupacije, represija, bolesti, gladi, nemaštine, preživeli i opstali verujući i svakoga dana očekujući pobednike na svojim pragovima.

Na Srpskom vojničkom groblju u Solunu, stoji:

„Blago potomstvu što za njima žali,

Jer oni behu ponos svome rodu,

Blago i njima jer su slavno pali,

Za Otadžbinu, Kralja i Slobodu“

Sećajmo se ovih reči, na ovu 100. godišnjicu pobede, i probajmo, težeći i negujući ideale koje su oni gajili, da ispravimo ono što smo postali i učinimo da svojim životom i primerom u miru, budemo dostojni njihove žrtve jer, kao što je već rečeno na Mačkovom kamenu: „Vile će se grabit u vekove, da im vence dostojne sapletu“.

Večna slava div – junacima i njihovom Kralju vitezu!