Чланови Удружења Краљевина Србија Француска обележили су Видовдан и одали почаст јуначким прецима, припадницима војске Краљевине Србије који почивају на гробљу Тие (Thiais) код Париза.
Око 700 српских војника, хероја Првог светског рата је сахрањено на војном гробљу Тие.
Председник Удружења Краљевина Србија Француска, г. Ненад Стојановић, је пред окупљенима прочитао говор који преносимо у целости:
„Довољно је очи затворити на тренутак и ето нас у Србији. 28. јун 1914, Видовдан, леп сунчани летњи дан, нико није могао претпоставити да ће овако леп дан нарушити звона која зазвонише са свих цркава и манастира.
Узнемирио се народ све младо и старо узнемирила се и стока по оборима и по шталама као да слуте нешто а како и неће – чули су они ова звона 12-те и13-те, препознали звоњаву, није то звоњава која позива вернике на молитву већ звона која у смрт зову.
Скупио се народ пред школом, црквом и општином да чује шта се то дешава шта се то спрема.
„Данас је у Сарајеву убијен принц и његова жена, ово је крај Аустроугарске, наша ће браћа из поробљених крајева на устанак да се подигну и сруше аустроугарску као и ми турску окупацију, а онда ћемо створити велику модерну и моћну државу Јужних Словена.“ Запитали сте се – па ако нека они дижу буне али зашто нама звона звоне, што нас позивају у рат, зар смо мало искрварили 12-те и 13-те. По повратку кућама ваше су вам мајке невесте и сестре већ испекле таин, спремиле белу торбицу, спаковале пар вунених чарапа и ланеног веша, извадиле да се пролуфтира најбоље одело и богат ручак спремиле, јер ваља се Србину најести и попити кад у смрт иде.
И ево нас на Дрини, Колубара па Цер, повлачење па поново јуриш да се поврате стари положаји, при повратку пролазећи кроз мачванска села и Јадар призор страве и ужаса – побијена деца и жене, старци обешени по воћњацима, куће запаљене, ко је то могао урадити какав је то народ, имају ли они душе, какви су то људи те Швабе? Одговор стиже од преживелих старица – најгори је Шваба који нашки прича! Како који нашки прича, па зар наша браћа Јужни Словени; они који устанак треба да подигну против Шваба сад под швапску заставу стадоше па са Вражјом дивизијом злочине починише!
После Церске битке неколико хиљада шваба заробисмо, сам војвода Степа заплака кад виде да су међу заробљеним 80 посто наша браћа из Славоније, Лике, Далмације, Босне, Чешке…
Завлада мир, али дође тифус и покоси оно што је остало.
Наређено је повлачење за Солун, али од Бугара морамо преко Албаније, преко брда и снега – што преживи Колубару, Цер и тифус сад настрада кроз Албанију.
Стигосте и до мора и на Крф – као живи лешеви, Прометеји наде Апостоли јада од ваших лешева и костију острво направисте у јонском мору, болесни француским лађама стигосте до Француске.
Они који су се излечили истим лађама кренуше назад у Грчку у Солун.
Ви, вас 750 заувек остадосте овде. Мајка Србија вас је родила, мајка Француска вас у својој утроби, у својим грудима и срцу примила, у њој је ваш вечни дом!
Под овим крстачама ви сте сведоци једног времена, једне епопеје, једног страдања и једног пријатељства!
Да сте преживели Солунски фронт и ослободили Србију и све крајеве где живе ваша браћа Јужни Словени разочарали би сте се, јер вас као ослободиоце нису дочекали у Вуковару, Осјеку и Загребу, нису вам цвеће бацали па чак ни водом жедне понудили, нису ни на улице изаши да вас поздраве, већ су вам се ругали, геџама и гејацима називали.
Још више би сте се разочарали повратком у Србију где су вас дочекали они који у рат нису ишли, још дебљи него што су били на функцијама и положајима као чиновници и пандури који се окитише вашом славом и јунаштвом!
А какво би разочарење доживели за коју годину када би у новом рату она иста ваша браћа Јужни Словени поново на Србију и њену нејач кренула; кренула и остала уместо швапских капа, са титовкама и црвеним звездама на глави ушла да се разрачунају и дуг наплате Србији која их је ослободила од Аустроугара и Шваба ,они од нас ослобођени сада нама катанце на руке ставише и Србију у тамницу затворише, побише нам све највредније, вашег војводу Бојовића на смрт пребише на улици, ваше вечне куће порушише и у коров запустише, вас прозвали кајмакчаланским аветима и погрдно Солунцима називали! Као да је свако могао бити Солунац, е није бре! Солунац је могао бити само геџа, Србин, домаћин човек који је слободу волео више од живота и није жалио да га да за то!
Можда је то и добро за вас, јер би вас послератно време разочарало као и нас данас! Са вама су отишли и ваши идеали и ваша илузија!
Али са вама није отишло сећање на вас, ви нисте заборављени! Неки говоре да после 100 год не треба више говорити о вама и пошту вам одавати. Нека то чине они који нису имали такве дедове и очеве, ми то нећемо и не смемо да урадимо, ми се поносимо вама и вашим делом и знајте – док је год Срба овде у Француској и у Србији ми ћемо се сећати вас, обилазићемо ваше гробове, цвеће вам доносити и свеће палити, да вам засија ваш вечни дом!
Почивајте у миру још 100, 200, још хиљаду година, бићемо са вама!
Хвала вам и слава вам!
Галерија слика – ЛИНК
