Članovi Udruženja Kraljevina Srbija Francuska obeležili su Vidovdan i odali počast junačkim precima, pripadnicima vojske Kraljevine Srbije koji počivaju na groblju Tie (Thiais) kod Pariza.
Oko 700 srpskih vojnika, heroja Prvog svetskog rata je sahranjeno na vojnom groblju Tie.
Predsednik Udruženja Kraljevina Srbija Francuska, g. Nenad Stojanović, je pred okupljenima pročitao govor koji prenosimo u celosti:
„Dovoljno je oči zatvoriti na trenutak i eto nas u Srbiji. 28. jun 1914, Vidovdan, lep sunčani letnji dan, niko nije mogao pretpostaviti da će ovako lep dan narušiti zvona koja zazvoniše sa svih crkava i manastira.
Uznemirio se narod sve mlado i staro uznemirila se i stoka po oborima i po štalama kao da slute nešto a kako i neće – čuli su oni ova zvona 12-te i13-te, prepoznali zvonjavu, nije to zvonjava koja poziva vernike na molitvu već zvona koja u smrt zovu.
Skupio se narod pred školom, crkvom i opštinom da čuje šta se to dešava šta se to sprema.
„Danas je u Sarajevu ubijen princ i njegova žena, ovo je kraj Austrougarske, naša će braća iz porobljenih krajeva na ustanak da se podignu i sruše austrougarsku kao i mi tursku okupaciju, a onda ćemo stvoriti veliku modernu i moćnu državu Južnih Slovena.“ Zapitali ste se – pa ako neka oni dižu bune ali zašto nama zvona zvone, što nas pozivaju u rat, zar smo malo iskrvarili 12-te i 13-te. Po povratku kućama vaše su vam majke neveste i sestre već ispekle tain, spremile belu torbicu, spakovale par vunenih čarapa i lanenog veša, izvadile da se proluftira najbolje odelo i bogat ručak spremile, jer valja se Srbinu najesti i popiti kad u smrt ide.
I evo nas na Drini, Kolubara pa Cer, povlačenje pa ponovo juriš da se povrate stari položaji, pri povratku prolazeći kroz mačvanska sela i Jadar prizor strave i užasa – pobijena deca i žene, starci obešeni po voćnjacima, kuće zapaljene, ko je to mogao uraditi kakav je to narod, imaju li oni duše, kakvi su to ljudi te Švabe? Odgovor stiže od preživelih starica – najgori je Švaba koji naški priča! Kako koji naški priča, pa zar naša braća Južni Sloveni; oni koji ustanak treba da podignu protiv Švaba sad pod švapsku zastavu stadoše pa sa Vražjom divizijom zločine počiniše!
Posle Cerske bitke nekoliko hiljada švaba zarobismo, sam vojvoda Stepa zaplaka kad vide da su među zarobljenim 80 posto naša braća iz Slavonije, Like, Dalmacije, Bosne, Češke…
Zavlada mir, ali dođe tifus i pokosi ono što je ostalo.
Naređeno je povlačenje za Solun, ali od Bugara moramo preko Albanije, preko brda i snega – što preživi Kolubaru, Cer i tifus sad nastrada kroz Albaniju.
Stigoste i do mora i na Krf – kao živi leševi, Prometeji nade Apostoli jada od vaših leševa i kostiju ostrvo napraviste u jonskom moru, bolesni francuskim lađama stigoste do Francuske.
Oni koji su se izlečili istim lađama krenuše nazad u Grčku u Solun.
Vi, vas 750 zauvek ostadoste ovde. Majka Srbija vas je rodila, majka Francuska vas u svojoj utrobi, u svojim grudima i srcu primila, u njoj je vaš večni dom!
Pod ovim krstačama vi ste svedoci jednog vremena, jedne epopeje, jednog stradanja i jednog prijateljstva!
Da ste preživeli Solunski front i oslobodili Srbiju i sve krajeve gde žive vaša braća Južni Sloveni razočarali bi ste se, jer vas kao oslobodioce nisu dočekali u Vukovaru, Osjeku i Zagrebu, nisu vam cveće bacali pa čak ni vodom žedne ponudili, nisu ni na ulice izaši da vas pozdrave, već su vam se rugali, gedžama i gejacima nazivali.
Još više bi ste se razočarali povratkom u Srbiju gde su vas dočekali oni koji u rat nisu išli, još deblji nego što su bili na funkcijama i položajima kao činovnici i panduri koji se okitiše vašom slavom i junaštvom!
A kakvo bi razočarenje doživeli za koju godinu kada bi u novom ratu ona ista vaša braća Južni Sloveni ponovo na Srbiju i njenu nejač krenula; krenula i ostala umesto švapskih kapa, sa titovkama i crvenim zvezdama na glavi ušla da se razračunaju i dug naplate Srbiji koja ih je oslobodila od Austrougara i Švaba ,oni od nas oslobođeni sada nama katance na ruke staviše i Srbiju u tamnicu zatvoriše, pobiše nam sve najvrednije, vašeg vojvodu Bojovića na smrt prebiše na ulici, vaše večne kuće porušiše i u korov zapustiše, vas prozvali kajmakčalanskim avetima i pogrdno Soluncima nazivali! Kao da je svako mogao biti Solunac, e nije bre! Solunac je mogao biti samo gedža, Srbin, domaćin čovek koji je slobodu voleo više od života i nije žalio da ga da za to!
Možda je to i dobro za vas, jer bi vas posleratno vreme razočaralo kao i nas danas! Sa vama su otišli i vaši ideali i vaša iluzija!
Ali sa vama nije otišlo sećanje na vas, vi niste zaboravljeni! Neki govore da posle 100 god ne treba više govoriti o vama i poštu vam odavati. Neka to čine oni koji nisu imali takve dedove i očeve, mi to nećemo i ne smemo da uradimo, mi se ponosimo vama i vašim delom i znajte – dok je god Srba ovde u Francuskoj i u Srbiji mi ćemo se sećati vas, obilazićemo vaše grobove, cveće vam donositi i sveće paliti, da vam zasija vaš večni dom!
Počivajte u miru još 100, 200, još hiljadu godina, bićemo sa vama!
Hvala vam i slava vam!
Galerija slika – LINK
