Говор господина Драгомира Ацовића, члана Крунског већа и почасног члана Удружења Краљевина Србија, на 9. светосавској изборној Скупштини Удружења Краљевина Србија.

  

Годишња скупштина Удружења Краљевина Србија

Краљевски двор, 28. јануар 2017.

С краја на крај света спустила се тешка сенка, сенка нове инквизиције!

Нова инквизиција нема родитеље, нема сећања, нема рода, пола или закона, нема лика ни имена; она је паразит који исисава и убија живот који је створио и који је храни. Она се напаја науком и политиком које је первертирала до непрепознатљивости.

Она не познаје ни веру ни верност, ни истину ни правду, ни морал ни предање, ни наук времена ни поуку знања, она познаје само себе!

Не зна свој циљ нити послање, не познаје своје изворе нити уточишта, не разуме будућност јер није упознала прошлост, не мари за оно што јесте јер жели да верује у оно што није!

Не верује у Бога, а презире разум. Сумња у све што не разуме, а разуме само оно у шта не сумња. Себе оправдава собом, а све остале сумњичи да су нешто друго, а не оно што јесу.

То јесте инквизиција јер признаје само себе, а своје безакоње промовише у оправдању сопственог постојања. Нема нацију, има интересе. Нема љубави, има цену. Никоме не одговара јер ништа осим себе не признаје. Влада одсуством логике, заштићена кукавичлуком већине, корумпираношћу елита и све мањом вредношћу живота.

Кадећи себи самој, она изопачује језик да би се ослободила контроле разума и логике. Ритуално се разбацује фразама и флоскулама јер не влада идејама.

Нова инквизиција је слична оној старој по бахатости, али је ослобођена принуде да се оправда и дефинише. Јер нема коме!

Е, то је питање! Зар заиста нема коме? Зар заиста нема никога ко би подигао глас, не глас гнева јер гнев нема разум, иако има срца. Говорим о гласу савести, о гласу мудрости, о гласу одговорности, о древном гласу духа и душе који нас води и управља нашим понашањем и делима. Говорим о гласу заједнице људи који су још увек то, о тихом гласу који као тиха вода рони стење и пробија путеве живота.

Зар нисте зато ви данас овде?

Није на мени да вас питам зашто сте се данас уопште окупили, али је на вама да сами себи одговорите на то непостављено питање. Ако сте овде само да би се договорили о томе ко ће вас водити и организовати, нисте морали долазити! Ако сте овде да би потврдили да постојите, добро сте дошли! Има времена, има дана, када је нужно да се породица окупи како би се подсетили да су род и да се тек као уређени мозаик могу препознати и упознати. Иначе су само разнобојни камнечићи.

Краљевина Србија мора бити скуп људи који верују и знају да опстанак њихове земље и њиховог народа зависи од тога да ли ће бити у стању да пронађу, очувају и унапреде оно што их спаја, што их чини народом међу народима, људима међу другим људима, ствараоцима живота у свеопштој заједници.

Ми морамо своје знаке препознавања одабрати свесно и добронамерно! И зато не смемо прихватити мере и мерила нове инквизиције; ми нисмо њен део, не прихватамо да она говори за нас и уместо нас ни када нас, можда подржава, а некамоли када нас оспорава! Не тражимо да нас воле и хвале, али не прихватамо ни да нас воде!

Управо зато морамо да се декларишемо. Почећу тако што ћу се декларисати ја. Ја нисам ви, и ви нисте ја, али ја хоћу да знам ко сте ви, а да бих на то имамо икакво право, ви треба да знате ко сам ја.

Ја нисам против демократије, али не знам у чему се састоји демократија о којој се данас говори. Демократија није током историје подразумевала исто значење. Данас о демократији говоре меродавно људи који вољу и мишљење већине карактерише као „популизам“, они који интерес мањине надређују интересима и вољи већине, они који савршеним миром пледирају за „квалификовану  већину“, под чим подразумевају да је квалификован онај који гласа за њих, они који заступају став да демократија није за народ него за политичке странке и њихове структуре. Ја нисам за то!

Ја сам за коректност, али коректност не може бити проглашена или нормирана као „политичка“ ако објективно то значи да сви који имају другачији став, макар колико аргументован и лично неупитан, морају да ћуте пред самоименованим жрецима света по мери њихових интереса. Ја сам за одговорну реч, али одговорност и политичка коректност нису ни случајно једно исто.

Ја сам за уставну и парламентарну монархију не зато што сам поклоник прошлости, већ зато што сам боравио у будућности коју су нудили заговорници идеалног републиканизма. Оно у чему смо живели, и у чему још живимо, и чиме нам прете и у будућности, нема никаквих предности и не могу замислити ни једну институцију такве републике за којом бих жалио у будућој монархији, ма каква она била, али ја и не говорим о билој каквој монархији, већ о нашој монархији, какву је Србија створила, чувала и градила.

Ја сам против арбитрарног изједначавања патриотизма са ксенофобијом и шовинизмом, као што сам и против декретоване ксенофилије и стимулисања самомржње. Ја сам спреман да прихватим добра пример, и да на њега узвртим равним начином, али одбијам да се понашам према очекивањима оних који своју сопствену мржњу и ароганцију посматрају као врлину и природно право. Ја сам за мир и љубав, али не прихватам да ми као меру мира  и љубави прописују норме они који сами одбијају да опробају своје рецепте.

Ја не признајем самовољне и у значајној мери неинтелигентне поделе на „леве“ и“десне“, на „центре“ који су по свим манифестацијама на самим лимесима хоризонта, на начелну класификацију „изама“ на позитивне и негативне, на пожељне и непожељне екстремистичке идеологије и на редефиницију историјских чињеница како би се њима оправдало сопствено незнање, бестидност или пројекат опасних намера.

Ја не припадам безименом народу, ја нисам „ми“, ја сам Србин и припадник српског народа, по коме се ове земља зове, и по којој се ми називамо. И зато очекујем да ми права у мојој земљи припадају као Србину! Не тражим од оних који нису Срби да забораве ко су, али тражим да и он не забораве ко сам ја и да им не смета што сам ја оно што јесам. То је цена мира и вредности живота у заједници!

Ја прихватам концепт мањинских права заједница у Србији, али као припадник мањинске српске заједеднице изван Србије тражим истоветни третман за себе и своје сународнике. Прихватам расне, етничке и конфесионалне мањине, али не и колективна права мањина које су себе дефинисале као мањинска на основу захтева за привилегованим статусом, или их као такве намећу и подржавају структуре изван Србије и њеног уставног и правног поретка.

Ја не прихватам поделе по основу замишљенх контигената права без обавеза, било да су у питању родна, полна, старосна, етничка, конфесионална или политичка класификација, нити однос према култури и просвети као простој економској категорији, као ни простачко удварање естради и професионалном спорту на штету уметничког и народног стваралаштва, занатства и аматерског спорта. На исти начин не прихватам ни право овлашћених тумача „модерног“, „традиционалног“, „глобалног“ или „интернационалног“, ништа мање него што прихватам ставове овлачћених тумача српске и православне традиције да уређују, дисциплинују или вреднују моје ставове о таквим питањима, осим ако не поседују аргументе које не могу порећи. Да ли сам увек за то компетентан врло је дискутабилно, али то важи и за заступнике супротних ставова.

Ја верујем у право да некога или нешто волим и да тиме не обавезујем никога. Такође, тражим право да неког или нешто не волим, и да тиме не оштетим никога!

Ето, то сам ја, или бар верујем да сам то ја.

А КО СТЕ ВИ?

   

Арх. Драгомир Ацовић